Војвођански клуб – ДУШАН КОВАЧЕВ
Пропало окупљање „Војвођанског покрета“
„Велико спремање“, рад Зорана Петровића, 1988. г.
Повлачењем Веселина Лазића из Војвођанског клуба, ова организација је покушала да уједини војвођанско политичко аутономаштво у јединствени покрет на самом почетку XXI века. Њихов покушај је пропао
Покушај стварања јединствене аутономашке мреже под називом Војвођанског покрета, који би око Војвођанског клуба објединио све партије и удружења, пропао је 1998. г. Практично је обесмишљен на самом почетку иступима лидера Воjвођанске партије Драгана Веселинова. Услед бахатости Веселинова, али много више због свађе око освојеног четвртог посланичког мандата око којег три аутономашке странке никако нису могле да се пристојно договоре, ван Војвођанског покрета су остале две тада најзначајније аутономашке странке: ЛСВ Ненада Чанка и Реформска демократска странка Војводине Миодрага Исакова. СВМ Јожефа Касе се од почетка обазриво држала по страни. Није Веселинов био једини проблем због којег су водеће странке војвођанског аутономашва остале ван Војвођанског покрета, већ су им сметали и људи који су били најактивнији у његовом окупљању.
Војвођански покрет је ипак регистрован и представио се јавности у Београду 1999. г. под руководством Слободана Будакова (некадашњи генерални директор РТВ Нови Сад), Живана Берисављевића, Јозефа Бајеца и Мирослава Илића (професор Медицинског факултета УНС у чијој Социјалдемократској партији Војводине су тада били Живан Берисављевић и Никола Кмезић). Чанак, Каса и Исаков нису хтели да своју активност подведу под руководство ових људи, а ни Војвођански клуб није био очаран. Под таквим руководством је Војвођански покрет од стране војвођанских аутономаша био сматран за посебну групацију и потом замро услед занемарености.
„Обнова“, рад Светозара Самуровића, XX век
Славко Драговић је 1999. г. покренуо штампани недељни лист Војводина, а на челу редакције тог недељника је био један од оснивача НДНВ, Михал Рамач. Редакцији се врло брзо придружио и Димитрије Боаров. Током таласа приватизације у Војводини након 2000. г, Драговић је постао власник листа „Пољопривредник“.
У првом плану рада на окупљању војвођанских аутономаша Војвођански клуб се појавио тек 2000. г, пошто је Станимир Лазић отишао са његовог чела. Доласком архитекте Слободана Јовановића на чело Војвођанског клуба, постигнут је Споразум о садејству демократских опозиционих снага Војводине којим су окупљене мале аутономашке странке и удружења: Војвођански покрет, Грађански покрет војвођанских Мађара, ДЗХВ, ЛСВ, Лига социјалдемократа Војводине, Реформисти Војводине – Социјалдемократска партија, Савез војвођанских Мађара, Савез грађана Суботице, Свенационални демократски фронт Војводине, Сомборска странка просперитета).
У овом друштву упадљиво није било Социјалдемократске партије Војводине (Мирослава Илића, Живана Берисављевића и Николе Кмезића), која је такође замирала.
Довођење хрватских НВО активистa да модернизују војвођанско аутономаштво
„Манифестација“, рад Богдана Кршића, средина XX века.
Још у доба САП Војводине је бирократска клика уз србофобију испољавала велику наклоност према хрватском утицају у Војводини. Ради обарања Милошевићевог режима у Србији, Војвођански клуб је на територији Војводине омогућио политички утицај хрватских НВО активиста.
Током 2000. г. је Војвођански клуб радио на стицању искуства у области НВО активизма ради постизања политичке ефикасности рада у јавности. Нарочито их је занимало повезивање с хрватским НВО активистима.
Најпре су се повезали са Миланом Ивановићем, председником Центра за мир, ненасиље и људска права из Осијека, а потом и са Грађанским иницијативама из Београда. Потом су се обратили хрватској НВО Глас 99 која им је у Нови Сад послала своје инструкторе: Ива Мариновића, Андреу Томнић и Марину Стажник. Ови хрватски НВО инструктори су подучавали припаднике Војвођанског клуба и друге аутономашке НВО начинима вођења политичке кампање и умрежавању у асоцијације по Војводини. Ради овога су партије и удружења војвођанских аутономаша градиле модел активности, умрежавања и обуке по узору на хрватске мреже НВО, нарочито мрежу активиста НВО ГОНГ (финансирана од USAID, NED и Америчке амбасаде у Хрватској).
Модел медијског деловања су војвођански аутономаши градили по узору на сплитски лист Ферал и загребачки лист Национал.
По прихватању хрватског модела пропаганде и врбовања кроз НВО активизам, 2000. г. војвођанско аутономаштво је нарочито почело да ради на популарисању „регионализације“. „Регионализација“ је оцењена као фраза која је знатно раније почела да се користи уместо рогобатног израза „аутономаштво“. За пример, Александар Попов је мимо Војвођанског клуба још 1998. г. основао Центар за регионализам). Када је Центар за регионализам ради децентрализације Србије и аутономије Војводине 2006. г. окупио стручну групу на челу са др Дејаном Јанчом, међу њима је био и Станко Пихлер. Наиме, већ тада се показало да Војвођански клуб нема способности нити осећаја за борбу у правној области.
Без обзира на примену нове фразе, псеудосепаратистичко аутономаштво је остало у садржини њиховог схватања циља „регионализације“. У оквиру трибина (Говорница Војвођанског клуба) је о регионализацији најпре иступала Нада Скендеровић из Суботице, затим Душан Маринковић, Лазар Жолт, Лазар Вркатић, Душко Радосављевић, Слободан Јовановић, Мирослав Кулачин, Момчило Гајер, итд.
Сведочанство Војвођанског клуба о завери Кондор
Војвођански клуб је од почетка био изразито србофобна организација. Били су обузети опасношћу од „српског национализма“, „шовинизма“ и „великосрпског хегемонизма“, о чему сведоче њихове бројне публикације и документи. Негативно становиште о Србији је учинило да јавности открију и истине које су откривале сепаратистичку природу аутономаштва у ЦКСК САП Војводине, која је настала у доба кад је на челу ове организације био Душан Алимпић.
Бранимир А. Андрић је у Војвођанском гласнику 2000. г. објавио да је још седамдесетих година XX века (за живота Јосипа Броза Тита) ужи састав ЦКСК САП Војводине формирао једну групу ангажовану на раду високе тајности у сврху супротстављања СР Србији. Идентитет чланова те групе је био заштићен кодним именима, а сам пројект је кодиран именом Кондор. Циљ тог пројекта био је рад на осамостаљењу САП Војводине од Србије у условима које не омогућавају чак ни уставна решења из 1974. г. (видети прилог). У јеку припрема за обарање Милошевићеве владавине је објављено да је још средином седамдесетих година XX века постојао организован, планиран, припреман и оперативно развијан заверенички рад под руководством клике у врху ЦКСК САПВ. Из Андрићевог чланка се види да је планирани рад завереничке групе Кондор требало да доведе до потуног осамостаљења Војводине од Србије без обзира на уставна решења из 1974. г.
Прилог: Сведочанство о постојању високо конспиративне групе „Кондор“, коју је у циљу потпуног осамостаљења од СР Србије организовала завереничка клика у ЦКСК САП Војводине средином седамдесетих година XX века. Објавио Бранимир А. Андрић у чланку „Војводина у шифрма“, Војвођански гласник, бр. 77, год. VI, Нови Сад, јули 2000. г. Прилог преузет увидом у сајт Vojvodina.com, 1. 12. 2008. г.
Прилог:
Андрић, Драгомир А (2000. г), Војводина у шифрама, Војвођански гласник, год VI, бр. 77, Нови Сад; Снимак странице сајта Војвођанског клуба. Увид: 11. 11. 2009. г.
Утапање у Војвођанску партију
Војводина, рад Милана Керца, 1975. г.
Од 2012. г. формално на челу са Ђорђем Суботићем, Војвођанским клубом је из сенке руководио Живан Берисављевић. Тада је почео процес партизације Војвођанског клуба
На састанку званом Четврта војвођанска конвенција (марта 2012), Војвођански клуб је окупио представнике аутономашких странака и НВО који су усвојили проглас под именом Декларација о уједињењу Војводине и Србије у Савезну Републику Србију. И овај покушај представљања сепаратистичке политичке агенде на уједињујући начин, својим насловом је сведочио о псеудосепаратизму међу војвођанским аутономашима. Међутим, испоставило се да скоро половина „присутних“ аутономашких НВО и политичких партија које су „потписале“ ову Декларацију у тренутку потписивања није постојала, а да неке од њих никад нису ни постојале.
Објављено је да су Конвенцији присуствовали представници удружења: Аргус (Цивилно удружење Мађара у Војводини за права мањина Антала Бозокија из Новог Сада које није било активно од 2011. г. због недостатка средстава за рад), Центар за либералне студије (избрисан из регистра АПР још 2011. г, па у доба Конвенције више није постојао), Форум V-21 (неколико година раније брисан из регистра АПР, па у доба Конвенције није постојао), Хелсиншки одбор (покрајинска подружница ове организацје под управом Павела Домоњија), НДНВ (под управом Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића), Регионални центар за избегла и прогнана лица (удружење потпуно непостојеће у свим одговарајућим регистрима) и Војвођански клуб (тада је на челу ове организације био Ђорђе Суботић).
Од странака које су „послале представнике“ неке су такође биле непостојеће: Алијанса војвођанских Румуна, Банатска сранка, Демократски савез Хрвата Војводине, Европска снага Војводине, Либерално-демократска партија (покрајински одбор), Панчевачка партија, Савез војвођанских Мађара, Војвођанска алтернатива и Војвођанска партија (Александра Оџића, који се од Чанкове ЛСВ одбио 2008, потом се прибио Војвођанској партији коју је 2011. г. преузео у општој тучи отевши је од кадрова Г17 Млађана Динкића). Испоставило се да Банатска странка, Европска снага Војводине, Панчевачка партија и Војвођанска алтернатива уопше не постоје јер не испуњавају основне услове за регистрацију странака, баш као ни сама Оџићева Војвођанска странка. Међутим, 2013. г. је Војвођанска партија под руководством Александра Оџића искористила потписе њихових чланова за своју регистрацију. Војвођанске аутономаше тада није забринула чињеница да је владајући политички режим дозволио регистрацију Оџићеве странке упркос битним недостацима поступка регистровања.
Смисао Четврте војвођанске конвенције био је у томе што су је припадници Војвођанске партије искористили да би се приближили малим аутономашким групама, па од њих прикупили потписе и документацију у циљу регистровања своје странке. Био је то прворазредни скандал. Показало се да је Војвођански клуб употребљен да би се остаци малих аутономашких странака, удружења и групица утопили у Војвођанску партију Александра Оџића.
Идеја обнове „Војвођанског фронта“
Погубљење сунца, рад Анкице Опрешник, 1974. г.
Руководећи Војвођанским клубом из сенке, Живан Берисављевић је најпре спровео политичку партизацију ове НВО да би савремено војвођанско аутономаштво повезао са истријским војвођанским аутономаштвом по моделу историјске политичке агентуре Влатка Мачека
Новосадско издавачко предузеће „Агенција МИР“, Живана Берисављевића, је 1995. године издало књигу Ранка Кончара Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941. Војвођански фронт у доба Краљевине Југославије био је сасвим маргинално удружење којим је Душан Бошковић, као агент Влатка Мачека, потпуно компромитовао идеју војвођанског завичајног родољубља, а водећи Срби са подручја Војводине су осудили војвођански сепаратизам. Војвођански аутономаши су управо у Кончаровој књизи нашли оно што ће им постати историјски политички узор. Први који је прихватио Бошковићев Војвођански фронт као узор за савремено војвођанско аутономаштво, и популаризовао га, био је управо Живан Берисављевић.
Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941, књига Ранка Кончара у издању Агенције МИР Живана Берисављевића.
Средином 2012. г. Живан Берисављевић је најавио: „Очекујем стварање фронта отпора у којем ће учествовати и политичке и културне институције Војводине, различите странке и цивилни сектор. А уверен сам и да ће све бити више него драматично чупаво, али Војводине ће бити онолико колико буде борбе за њу[1]“. „Према речима Берисављевића, надлежност Војводине биће онолика, колика буде и борба која се води за покрајину, а ‘историјска права Војводине не могу се одредити тако да, истовремено, разбијамо главу са тиме да ли ће их Србија прихватити и да ли ће им дати простора. Ако у Војводини не устану и не почну да се боре за тај циљ, ако политичке снаге покрајине не постану узајамни савезници, онда се наравно у земљи неће променити однос снага, ни однос према покрајини. Борба треба да буде мудра и јасно заокружена, у коју спада агилни и рационални наступ покрајинских политичких странака, цивилне сфере и про-војвођанских појединаца. Ради се о давању одговора на једно нерешено питање, преостало из друге Југославије. Седам држава чланица Југославије се осамосталило, са или без сагласности Србије. Једино је Војводина остала потпуно анонимна северна покрајина Србије, према укусу најпре Милошевићевог, потом Коштуничиног устава. То не може тако да остане. Војвођанске демократске снаге, уколико желе да уваже вољу бирача који су их изабрали, почеће да се баве овим питањем – рекао је Берисављевић, додавши да он сам и надаље истрајава уз идеју да би Војводина и Србија требало да се организују као федеративна држава’.[2]”
Већ следеће недеље, обнову Војвођанског фронта је најавио и Ненад Чанак, уз помоћ Чедомира Јовановића. „Овај фронт би могао да спасе Војводину од политичког напада који стиже оличен у виду одлуке Уставног суда – рекао је Берисављевић за Мађар со[3]“.
Балинт Пастор није желео да се СВМ укључи у Војвођански фронт. „Коментаришући идеју о ‘фронту’, републички посланик СВМ-а је за Мађар со изразио уверење да међу већином војвођанских Мађара и житеља Војводине ‘та реч буди негативан призвук’ и додаје да због тога не би да користи тај термин. – А, што се отпора тиче – не знам према коме би требало испољити отпор.[4]“
[1] Бета – У Војводини створен покрет отпора, Бе 92, 5. 8. 2012. г.
[2] Бета – У Војводини створен покрет отпора, Бе 92, 5. 8. 2012. г.
[3] Војвођански „фронт“ из ината, Вечерње Новсти, 14. 8. 2012. г.
[4] Нерешено питање и војвођански фротн отпора, Мађар со, 19. август, 2012. г.
Потпуна партизација промовисањем „Воjвођанског фронта“
Сенка, рад Ивана Табаковића, 1954. г.
Бранислава Костић је на челу Војвођанског клуба још 2018. г. подржала идеју стварања Воjвођанског фронта упркос чињеници да у Војвођанском клубу није било јединства по том питању. Под руковођењeм Берисављевићеве блиске сараднице из доба режима САП Војводине, Војвођански клуб je отворио врата онима који три деценије брукају социјалдемократију у Војводини.
Од 2013. г. је на челу Војвођанског клуба Бранислава Костић, дугогодишња блиска сарадница Живана Берисављевића. С одличним искуством некадашњег ЦКСК САП Војводине, функционерским ротацијама, кулоарским кампањама и договорима у вођењу кадровске политике, али и искуством дипломате, Берисављевић је Војвођански клуб лако ставио под своју контролу. Ово удружење, најпре свођено на улогу саветодавног тела Војвођанске партије, почело је да личи на партијски политички савет с амбицијом да и даље буду тинк-танк који ће окупити све војвођанске аутономаше. Био је то привид који је требало да припреми будућу партијску политизацију Војвођанског фронта.
Оџићева Војвођанска партија је била без икакве политичке тежине и (што је још важније) без новаца. Попут Александра Оџића, и Бранислава Костић је била чланица ЛСВ Ненада Чанка, али је 1995. г. напустила ту партију. Ђорђе Суботић, по свему судећи, није имао представу о чему се ради. Пасивношћу је омогућио Берисављевићу да уз помоћ својих сарадника сасвим овлада Војвођанским клубом. Суботић је постао председник удружења Републиканци Војводине, које је потом изгледало више као неко тело или одсек минијатурне Војвођанске партије (формални назив је Војвођанска партија – републиканци Војводине). Званично гесло Војвођанске партије гласи: „Војводине ће бити онолико – колико буде борбе за њу!“, али ова партија је остала без свог електронског гласила. Штампаног гласила никад није имала, а медијска презентација јој се свела на профиле на електронским друштвеним мрежама.
Убојита, рад Зорана Петровића из 1958. г.
Војвођански клуб је и даље наставио да постоји као самостална НВО. Бранислава Костић је у име Војвођанског клуба 2014. г. потписала уговор о сарадњи са Демократском странком који није имао стварног политичког значаја, јер је ДС нестајала са сваког нивоа власти. Постигла је да их 2017. г. подржи и Саша Јанковић. У томе је учествовала Мариника Тепић напустивши Чанкову ЛСВ да би постала чланица Јанковићеве партије коју је, такође, напустила да би пришла Драгану Ђиласу. На једном од својих округлих столова 2018. г, Војвођански клуб је пружио прилику Драгану Веселинову да се још једном испростачи и то на промоцији зборника „Војводина и Србија – 100 година после“.
Бранислава Костић је крајем 2018. г. поново позвала на обнову Војвођанског фронта. Исто је са Фејсбук странице Војвођанске партије поручио и Александар Оџић. ЛСВ се одазвала на иницијативу партијски политизованог Војвођанског клуба.
У прилог окупљања Војвођанског фронта се огласио и потпредседник ЛСВ Бојан Костреш, члан рокфелеровског Ист-вест бриџа, сателитске организације Трилатералне комисије. Главни одбор ЛСВ је подржао идеју окупљања Војвођанског фронта. Председништво Оџићеве партије је једногласно донело одлуку о наставку разговора о окупљању Војвођанског фронта. У том окупљању учествовао је и Милош Савин (крајем деведесетих година био члан Градског одбора ЛСВ Нови Сад и директор CEDEM, потом ангажован у CDD и раду низа НВО Новог Сада). Савин је један од ретких међу војвођанским аутономашима који истражује историју Војводине, али су његови видљиви резултати на том пољу углавном ограничени на доба Хабсбуршке монархије.
Чанкова ЛСВ и Оџићева Вojвођнска партија су 27. фебруара 2018. г. потписале споразум о сарадњи који је представљен као „први корак у формирању Војвођанског фронта“. У име СВМ је Балинт Пастор демантовао да ће његова партија бити члан Војвођанског фронта, па је и без СВМ априла 2019. г. најављено и формално оснивање Војвођанског фронта до краја октобра.
Успостављање коначне превласти Живана Берисављевића над Војвођанским клубом овенчано је избором чланова новог Савета Војвођанског клуба маја 2019. г: проф. др Адам Светлик (професор словакистике Филозофског факултета УНС), проф. др Јулијан Тамаш (украјински академик и председник илегалне ВАНУ), проф. др Милош Тешић (оснивач, академик илегалне ВАНУ и професор новосадског ФТН), Димитрије Боаров, доц. др Марко Божић (правни факултет универзитета УНИОН), Ђорђе Бугарин (секретар за пољопривреду ПКС), Ђорђе Суботић (бивши председник ВК), др Борис Варга (украјински политиколог и директор Руског слова), Јанко Дрча (директор Геронтолошког центра „Нови Сад“), Петар Нешковић, проф. др Бошко Kовачевић (политиколог, Отворени унивезитет Суботица и Сингидунум), проф. др Душан Гвозденац (један од оснивача ВК, професор ФТН УНС), проф. др Јања Беч Нојман (ФЕППС Едуконс), проф. др Лазар Лазић (ПМФ УНС), проф. др Милан Мартинов (ФТН УНС, један од оснивача ВК), проф. др Јован Шетрајчић (ПМФ УНС, један од оснивача ВК), Станимир Лазић (један од оснивача ВК, први председник и почасни члан ВК), Владислав Бата Радаковић (члан савета САВ и члан РЕКОМ) и Живан Берисављевић (почасни члан Војвођанског клуба).
Коалиција Војвођански фронт је први пут на изборе јединствено изашла крајем јуна 2019. г. током избора за МЗ Нови Бечеј освојивши око 20% гласова. У хроничном опадању политичког значаја, опстанак у власти на нивоу једне месне заједнице су себи представили као велики успех. Изборни резултат у МЗ Нови Бечеј је био сублокални, али је ипак осоколио војвођанско аутономаштво и међу аутономашима делимично повратио углед ЛСВ. Како је ЛСВ најзад показала да је једина била у стању да како-тако окупи политичку коалицију под називом Војвођански фронт[1] и у њој заузме водећи положај, порастао је углед ЛСВ и у Војвођанском клубу. Очајно жељни било каквог успеха, војвођански аутономаши су потпуно занемарили чињеницу да је Ненад Чанак функционер Вучићевог режима на положају председника Одбора за европске интеграције Народне скупштине Р. Србије и да је његова ЛСВ на нивоу локалних самоуправа у коалицији са СНС Александра Вучића, где год је сачувала имало значаја.
Већ средином јуна 2019. г. је Борис Варга изнео важне аргументе за свој неспокој поводом окупљања Војвођанског фронта[2]’ и навео да постоји нејединство у Војвођанском клубу по питању заједничког рада са активним политичарима: „Једну од најстаријих НВО у покрајини ’Војвођански клуб` поделило је питање да ли да се прикључи `Војвођанском фронту`, јер један број њихових чланова не жели да подржи фронт за одбрану појединих политичара“.
Показало се да је Варга био у праву. Улога Оџића и његове партије у Војвођанском клубу била је партизација ове аутономашке НВО ради припреме да одлучујуће руковођење преузму кадрови ЛСВ, људи Ненада Чанка.
[1] LSV, VP i DSHV osnovali Vojvođanski front, Autonomija.info, 7. 11. 2019. g.
[2] Varga, Boris – Vojvođanski autonomaši pod kontrolom srpskih naprednjaka, Aljazeera, 23. 7. 2019.
Војводина „дођошима“
Изгубивши поверење староседелаца, војвођански аутономаши очајнички вабе потомке оних којима су се ругали због „воза који их дон`о“. На слици: Сцена доласка колониста у САП Војводину 1945. г, ТВ серија „Осма офанзива“, ТВ Београд и ТВ Сарајево, снимљена у режији Соје Јовановић по сценариу Бранка Ћопића и Арсена Диклића, 1979. г.
Последњим јавним иступањем у својству председнице Војвођанског клуба, Бранислава Костић је пружила руку „дођошима“. Тиме је одбацила стогодишњи темељни вредносни став аутономаша о културном ексклузивизму староседелаца Војводине
С јесени 2018. г. Војвођански клуб је објавио Зборник „Војводина и Србија – 100 година после“. Поводом овог издања одржан је у Новом Саду разговор о књизи у форми трибине под модерацијом Роберта Чобана[1].
Пред крај трибине, председница Војвођанског клуба, Бранислава Костић је изнела став да је „тензија између дођоша и староседелаца“ била „историјска грешка“, јер „нити су дођоши лоши, а сви ми добри, нити су сви они добри, а ми лоши“. Насупрот основној вредносној поставци војвођанског аутономаштва, Костићева је рекла да су дођоши „наши људи, наше комшије“ и закључила: „Ако хоћемо да буде Војводине, морамо са комшијама, нема нам друге“. Заборавила је да се Војвођански клуб ради рушења Милошевићевог режима, пре две деценије, није обратио „дођошима“, већ НВО сектору Хрватске, земље из које су десетине хиљада Срба избегле да би се настанили у Војводини. Ова изјава председнице Војвођанског клуба представља напуштање вековне замисли о престижу староседелачког војвођанског менталитета над дошљачким, темељне вредности војвођанског аутономаштва. Поделу на „староседеоце и досељенике“ је још 2007. г. јавно критиковао Теофил Панчић[2], али је Војвођански клуб тада тврдоглаво остајао при своме. Наиме, Војвођански клуб је 2011. г. протестовао због запошљавања Срба који су из Хрватске протерани у операцији „Олуја[3]“, a 2013. уопште није протестовао када су се у Новом Саду јавиле пароле „Дођоши марш из Војводине и Новог Сада“ и „Смрт дођошима!“[4] које се према прописима Р. Србије морају подвести под забрањено дискриминационо понашање. У Новом Саду је тада против оваквих графита протестовао само СПО Вука Драшковића.
До аутономашког отварања према „дођошима“ је пре или касније морало доћи. Чини се да је Костићева идеју о интегрисању „дођоша“ преузела из „Карусела распетих“ у којем је Томислав Кетиг објавио да треба повезати „две Војводине“. За ову прилику, „Карусел распетих“ је штампан ћирилицом. Уосталом, већ деценијама у војвођанском аутономаштву руководећу улогу у своје руке узимају управо потомци „дођоша“. Временом, они себе промовишу као веће Војвођане од самих војвођанских староседелаца, нарочито ако су „дођоши“ били тек њихови очеви, дедови или прадедови. Понекад су и они сами употребљавали поштапалице, фразеологизме и анегдоте којим би пред војвођанским аутономашима оправдали своје бављење политичком и културном стварношћу Војводине.
Ненад Чанак је неколико пута гостујући у ТВ емисијама јавно коментарисао наводе о свом „дођошком“ пореклу духовито говорећи како су „у Војводини староседеоци само жабе и трска“. Још 2004. године, током промовисања хералдичких накарада за Војводину, он је јавно употребио и рогобатни израз „мултизавичајност[5]“. За Динка Грухоњића „као Босанца, важан аспект аутономије је интерзавичајност[6]“, шта год му значила ова фраза коју је први пут, у контексту Војводине, употребио 2014. г. интервјуишући Ерика Гордија[7]. Чини се да ни социологија јужне Калифорније нема појма шта би „у контексту Војводине“ могла да значи лексема „интерзавичајност“.
Проблем завичајне неукорењености аутономаша који воде порекло ван простора Војводине је злодух који још од XIX века прати најпрестижније „господство“ војвођанских нотабилитета. „Историјске породице“ Дунђерски и Јагодићи су у аутономашкој перспективи својеврсне иконе војвођанске екслузивности. За војвођанске аутономаше су они ноблеси Хабсбуршког доба. Горка истина, коју аутономаштво скрива, је да преци икона војвођанске ексклузивности нити су „дошли с Арсенијем Чарнојевићем“, нити су „Чарнојевића дочекали“. Дунђерски су херцеговачка фамилија која се на простор Војводине населила из Гацка најраније крајем XVIII века, иако се погрешно тврди да су се доселили раније. Последњи велепоседник ове фамилије је био Богдан Дунђерски који је тестаментом покушао да установи Пољопривредну академију коју би похађали само православни Срби из Војводине. Јагодићи су, такође, херцеговачки Срби који су се у Панчеву обогатили као абаџије и сапунџије. Према предању којег је забележио Јован Ердељановић, у књизи „Срби у Банату“, Јагодићи су потомци неке баба-Јагоде, досељеници из околине Ливна. Ове чињенице су врло неугодне аутономашком завичајном ексклузивизму.
Недовршена игра, рад Анкице Опрешник, 1968. г.
Међу војвођанским аутономашима је од 1990. године гајена нетрпељивост староседелаца према неприлагодљивим „дођошима“. Ова нетрпељивост староседелаца брижљиво је усмеравана на „дођоше“ који потичу из крајева јужно од Саве и Дунава, а не желе да прихвате војвођанско политичко аутономаштво као некакву „староседелачку културу“. Војвођански аутономаши су намерно заборављали да је управо успостављањем САП Војводине режим Јосипа Броза у Војводину доселио толико колониста, па је у њеном становништву још тада остало свега 52% староседелаца[8]. Према тим досељеницима и каснијим избеглицама се олако и увредљиво злоупотребљавала Балашевићева флоскула о „возу који те дон`о“.
Истини за вољу, у традиционалној култури говора староседелаца је „дођош[9]“ одувек био лик речи дошљак којим је означаван сваки придошлица, било да се ради о колонисти, оптанту и било каквом досељенику из другог завичаја. Досељеници из другог села или другог краја града су једнако називани „дођошима“, па чак и њихова деца и унуци, без обзира јесу ли досељеници у Војводину или потомци староседелаца. Израз „дођош“ у говорима Војводине није имао улогу пејоратива, постао је погрдан тек у политичком дискурсу војвођанских аутономаша. Они су се чак трудили да изразу „дођош“ супротставе израз „нађош[10]“ – измишљен да се увећа дистанца староседелаца према придошлицама у Војводину. Чак су након 2000. године писане аутономашке пароле „дођоши = прођоши“, али оне нису могле да заживе у Војводини. У говору војвођанских староседелаца постоји назив за оне који су напустили своје јато да би се прибили туђем. Тај израз потиче из традиционалне терминологије живинарства и врло је увредљив када се употреби за човека.
Како год било, крајем 2019. г. у Војвођанском клубу више није било никог да одбрани „супериорну“ староседелачку културу од председнице тог клуба. Уосталом, Костићева је и сама староседелачког порекла, а нико је није терао да пружа руку „дођошима“. Аутономашис у књижено припремљени да романтично прихвате досељенике и да тај однос постане „мико фо“. У „Каруселу распетих“ Томислав Кетиг је 2016. г. романсирао да је староседелачка Војводина „између живота и успомена“ а високо вредновао предузимљивост Личана у Војводини. Уосталом, војвођанско аутономаштво је одувек имало и политички подобне „дођоше“ којима се није упућивао подсмех флоскулом о „возу који те дон`о“. Нарочито ако су такви родом из Лике.
Јован Дејановић је био потомак личких „дођоша“ колонизованих у село Велебит код Кањиже, а и Никола Кмезић је био „дођош“ који се у Војводину доселио из Личког села Врховине код Оточца. Преци Ненада Чанка су досељеници из личког села Зрмања. Динко Грухоњић се пре три деценије доселио из Бањалуке да би у време режима Слободана Милошевића у Новом Саду студирао књижевност. За њим и Тузлак Недим Сејдиновић који се у сред рата из родне Босне доселио у Нови Сад којим је владао Милошевићев режим. И деда Бојана Костреша је био „дођош“ са баније. Дедин унук је средином деведесетих година прошлог века у Ечки постао довољно завичајан да организује серију рок концерата под паролом „Војводина Војвођанима“, а у XXI веку ратарску народну игру Цуре прогласи „паорском игром“ преименујући је у „Банатске шоре“. Данас је координатор коалиције Војвођански фронт[11].
Карусел распетих, роман Томислава Кетига, Прометеј, Нови Сад, 2016. г.
Томислав Кетиг (родом из Нове Градишке у Славонији, хрватски књижевник и академик илегалне ВАНУ) био је и сам „дођош“ који је у Каруселу распетих 2016. г. романескно ожалио невоље војвођанских староседелаца којима је Војводина „сан“. Тиме је Кетиг завршио своје животно дело, романсирање историје Вовјодине по укусу војвођанских аутономаша. Кетигово књижевно моделовање будућих војвођанских аргонаута у потрази за завичајним идентитетом XXI века ипостазирано је у неколико књижевних ликова бизнис-јапијевског хабитата, али ограничено у грађански миље. Овим је изворно поље завичајног идентитета Војвођанског завичаја измештено из аграрне привреде и села где је настало, да би пало у слепу мрљу будућег војвођанског аутономаштва. Изворни завичајни идентитет Војводине је коначно запостављен у сврху придобијања свих оних који нису староседеоци Војводине. Огромна заоставштина сеоске аграрне културе Војводине, на којој је две деценије Веселин Лазић са својим сарадницима брижљиво радио не би ли је отео од заборава, у Кетиговом романсирању је сасвим запостављена. То је и логично, јер Томислав Кетиг за разлику од Веселина Лазића о Војвођанској култури није имао појма. Да ли је за Кетигове истомишљенике завичајни идентитет са становишта неког ко је рођен у Бачком Брестовцу сувише „сељачки“ за „грађанску Војводину“ XXI века, или се ради тек о превазиђеним „сновима и сећањима“ војвођнских „индолентних мужека“?
Током 2018. г. се Кетиг бавио историјом Шваба у Војводини (фамилија Кетиг потиче из градића Кобленц одакле су се преци писца у XVIII веку доселили у Вараждин, а потом у Вуковар). За зборник Војвођанског клуба „Сто година Војводине у Србији (1918-2018)“ објавио је Томислав Кетиг у својству дописног члана илегалне ВАНУ прилог „Војводина – самосвесна геополитичка и цивилизацијска целина“. Умро је почетком 2020, убрзо након што су Чанкови лигаши преузели руковођење Војвођанским клубом. Остало је још само да Томислава Кетига лично ожали Живан Берисављевић[12] који је, ипак, војвођански староседелац.
[1] Book Talk 2019 – Promocija zbornika „Vojvodina i Srbija – 100 godina posle“, Color Media Communications, Youtube, 8. 10. 2019.
[2] Pančić, Teofil – Kulturni identitet Vojvodine, Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007, Autonomija info, 24. 12. 2007.
[3] Vojvođanski klub: Sve činimo da „Oluja“ traje, Autonomija info, 4. 8. 2011.
[4] Grafiti mržnje protiv dođoša u Novom Sadu, Autonomija info, 18. 6. 2013.
[5] Didanović, Vera – Predizborna radikalizacija, reme br. 687, 4. 3. 2004.
[6] Beta – Gruhonjić: Inicirati osnivanje građanske platforme za ideje i prava Vojvodine, N1, 1- 8- 2019.
[7] Nacionalistička priča je vrlo pogodna za lenje ljude, Časopis za podsticanje interkulturalne komunikacije „Interkulturalnost“, br. 7, Zavod za kulturu Vojvodine, mart 2014. g. Dostupno na:
https://issuu.com/zavodzakulturuvojvodine/docs/interkulturalnost_7
[8] Dimković, Borislav – Međusobni odnosi i uticaji starosedelaca i kolonista posle II svetskog rata,
Sociologija i prostor: časopis za istraživanje prostornoga i sociokulturnog razvoja, No. 5-6, 1964. g, str. 100-109. Dostupno na: Hrčak
[9] Мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Речник српских говора Војводине 2, 2002. г, Матица српска, Нови Сад.
[10] Најстаријаи податак о употреби израза „Нађош“ нашао се на страницама хрватске Википедије у чланку којег је 2004. г. поставио тадашњи студент заштите животне средине Иван Свирчевић, тада статиста опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Видети: Vojvodina, hr.wikipedia.org
[11] Beta – Vojvođanski front izlazi na izbore, Bojan Kostreš koordinator, Insajder, 1. 3. 2020.
[12] Berisavljević, Živan – In Memoriam: Tomislav Ketig, Autonomija info, 16. 1. 2020.
ЛСВ преузима Војвођански клуб
Подвођењем Војвођанског клуба под руководство оних који брукају социјалдемократију у Воjводини, ова надпартијска аутономашка организација je уклопљена у политички режим који се налази под јединственом контролом Александра Вучића
Припадници Војвођанског клуба су били потпуно неосетљиви пред чињеницом да је њихов почасни председник Живан Берисављевић „понудио своје услуге“ СНС-у Војводине. Он се, наиме, понудио на сарадњу актуелном председнику Владе Војводине Игору Мировићу (СНС)[1]. Садржина Берисављевићевих разговора са Мировићем и њихови договори остали су непознати јавности.
Акција ЛСВ на прeузимању Војвођанског клуба изведена је брзо након смрти угледног припадника ове организације, Ђорђа Суботића[2]. Суботић је одавно одвео НВО Републиканци Војводине у Војвођански клуб чији је председник био једно време, а потом је допустио да након њега председница Војвођанског клуба постане Берисављевићева блиска сарадница Бранислава Костић. Одмах након комеморације Суботићу[3], лигашко преузимање Војвођанског клуба одвијало се муњевитом брзином. На проширеној седници Савета Војвођанског клуба 15. новембра 2019. г, руководство је закључило да су руководећи људи ове организације престарели и да руковођење треба препустити младима[4]. Чанковим лигашима је преузимање Војвођанског клуба припремила Бранислава Костић уз статирање Александра Оџића.
Бранислава Костић се потом повукла са чела Војвођанског клуба, а на изборној скупштини за председника Војвођанског клуба изабран је члан председништва, политичког савета и ГО ЛСВ, рокфелеровски лобиста[5] и некадашњи стипендиста Руске федерације и Републике Србије[6] Миливој Бешлин[7]. Изабрано је и ново председништво: адвокат Драгомир Јанков (бивши секратар за финансије САПВ), Даница Стефановић (председница Грађанског фонда Панонија и чланица политичког савета ЛДП), глумица Лидија Стевановић, Kристина Менеши (покрајинска посланица ЛСВ), проф. др Лазар Лазић (председник стручног савета за науку и културу ЛСВ и син Веселина Лазића), професор факултета Унион Марко Божић, адвокат Вељко Милић[8] (члан адвокатске канцеларије Бељански из Новог Сада) и Динко Грухоњић.
У име ПО ДС је на изборној скупштини чланове Војвођанског клуба поздравио Мирослав Васин, као и Александар Оџић који је уз Бешлина био и кандидат за председника ВК. На овом значајном догађају, ипак, није било представника две аутономашке НВО којих упорно нема у раду Војвођанског клуба: Центра за регионализам (Александра Попова) и Игманских иницијатива (тим за Србију води Јово Комшић који је 1992. г. био један од оснивача Војвођанског клуба). Јавност је тек из писања београдског Данаса сазнала да су се 2019. г. за председника Војвођанског клуба кандидовала још двојица кандидата који су касније разоткрили битне повреде поступка избора новог руководства.
Овим је, у условима изумирања и старачке изнемоглости чланова ранијег руководства које је деценијама држало на одстојању Живана Берисављевића, Ненада Чанка и његове партијаше, ЛСВ постигла оно што јој изумрли чланови тог клуба никако нису дозвољавали. ЛСВ је крајем 2019. године практично преузела Војвођански клуб. Упркос наглашеној реторици непомирљивости према Вучићевом режиму, старо руководство је Војвођански клуб препустило „младим кадровима“ странке која је у коалицији са Вучићевим режимом. Наиме, ЛСВ је у коалицији са СНС Александра Вучића у свакој општини Војводине где има политичког значаја, учествује у расподели управе у јавним предузећима. Шеф ЛСВ Ненад Чанак је председник Одбора за европске интеграције Скупштине Р. Србије. Миливој Бешлин је управо у доба Вучићевог режима постао научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију Београдског универзитета, ангажован од 2016. г. у новооснованом Регионалном научном центру тог института у Новом Саду.
Врло брзо је јавност сазнала да постоје чланови који се не слажу са претварањем Војвођанског клуба у „партијску испоставу“ ЛСВ, као и да је било незадовољства руковођењем ове организације у целе претходне две године[9]. О незадовољству чланова Војвођанског клуба јавност није могла сазнати ништа из медија са територије Војводине, па чак ни са аутономашких гласила. Једини медиј који је ово пренео био је београдски Данас.
Др Радивоје Јововић (политиколог, продекан за међународну и стручну наставу факултета „Лазар Вркатић“ Универзитета ФЛВ и члан Савеза антифашиста Војводине) je изнео веома тешке речи: „Војвођански клуб отет је из руку оних који су га деценијама чинили и градили, и биће предат као политички плен доказаним противницима демократије, издајницима права, слобода и интереса грађанки и грађана Војводине и Србије, вољним савезницима аутократског и шовинистичког режима који нас сваким даном на свим пољима друштвеног све више девастира“. Одговарајући Јововићу, без помињања његовог имена, Бранислава Костић је навела да је „Војвођански клуб одбио да постане члан Војвођанског фронта“, али је ипак признала да се за председника организације нису кандидовали само Бешлин и Оџић, већ и Јововић[10]. Костићева је „заборавила“ да је управо она са места председнице Војвођанског клуба међу првима активно кортешовала у прилог окупљања Војвођанског фронта. И ново руководство је морало да призна да су неки чланови иступили из организације незадовољни изборним процесом[11]. Душко Радосављевић који је Јововићев колега са факултета „Лазар Вркатић“ и из Савеза антифашиста Војводине, поводом свега се уопште није огласио. Радосављевић је изабрао да ћути о подвођењу Војвођанског клуба партији која је коалициони савезник Вучићеве СНС.
Дугогодишњи члан Војвођанског клуба Мирослав Илић, био је 2019. г. такође кандидат за председника ове организације. Илић је ветеран Војвођанског клуба, инсајдер који је сведок његове историје. Његова оцена о лигашком преузимању Војвођанског клуба[12] била је још отворенија и детаљнија од Јововићеве, а има значајнију тежину: „Војвођански клуб је пре неки дан, политичким насиљем и извргавањем процедуре руглу, отет од својих најистакнутијих чланова и предат Лиги социјалдемократа Војводине. Изабран је председник Kлуба, који је у својој биографији прећутао да је члан Председништва ЛСВ, као што су и многи чланови Председништва исто то урадили. Лагали су. Гласове су дали `новоучлањени` преко друштвених мрежа и у задња два месеца – омладинци ЛСВ. На тај начин погажени су сви принципи на којима је Војвођански клуб опстао свих ових година. Отимачи Војвођанског клуба неће бити задовољни, јер им осим печата и ПИБ-а ништа друго неће остати. Дух и мисија Kлуба и људи који су га чинили – не дају се украсти. Због тога у Војводини остају само две стране: слободни грађани и слуге режима који своје синекуре морају да одраде.“ Представници Војвођанског културног клуба „Васа Стајић“, који се не слажу са партијском политизацијом аутономашких НВО, фебруара 2020. г. први пут су положили цвеће на новосадски споменик Васи Стајићу одвојено од Војвођанског клуба[13]. Био је то јавно видљиви акт диференцијације Војвођанског културног клуба Васа Стајић од Војвођанског клуба. Одмах по избору новог руководства на челу са Мирославом Илићем почели су рад на окупљању аутономашких НВО које нису расположене да буду политички трабант ЛСВ[14].
Број чланова Војвођанског клуба који су се активно супротставили подвођењу ове НВО руководству ЛСВ био је занемарљив, а тек неколицина се томе јавно супротставила када се овај дуготрајни процес завршио. Уколико нису престарели или умрли, остало им је само да се повуку. Основан пре скоро три деценије, Војвођански клуб се дуго држао на дистанци од Живана Берисављевића и Ненада Чанка. До краја 2019. године је Војвођански клуб сведен на њихов амблем којег ће они који брукају социјалдемократију у Војводини користити као монету за своје политичко поткусуривање са режимом у Београду.
[1] Penzionisani vojvođanski političar ponudio savez Miroviću? Telegraf, 3. 12. 2019. g.
[2] Preminuo Đorđe Subotić, dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kluba, VK, 6. 12. 2019. g.
[3][3] Komemoracija povodom smrti Đorđa Subotića, VK, 8. 12. 2019. g.
[4] TV kanal 9, Sednica saveta Vojvođanskog kluba, 15. 11. 2019. g.
[5] Ковачев, Душан – Лига социјалдемократа као рокфелеровски политички лоби, ФСК, 1. 3. 2016. г. (Доступно на ЦЕОПОМ Истина)
[6] http://www.instifdt.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2017/01/MBeslin-CV.pdf
[7] Milivoj Bešlin novi predsednik Vojvođanskog kluba, Autonomija.info, 13. 12. 2019. g.
[8] Ovo je advokat vojvođanskih separatista, Istraga, 17. 7. 2019. g.
[9] Jovović, Radivoje – Vojvođanski klub je postao partijska ispostava, Danas, 17. 12. 2019. g.
[10] Kostić, Branislava – Nije lepo lagati, Danas, 19. 12. 2019. g.
[11] Konstitutivna sednica i saopštenje za javnost novog Predsedništva Vojvođanskog kluba, VK, 24. 12. 2019. g.
[12] https://www.autonomija.info/miroslav-ilic-vojvodjanski-klub-otet-od-svojih-clanova-politickim-nasiljem.html
[13] https://www.autonomija.info/polozeno-cvece-na-spomenik-borcu-za-vojvodinu-vasi-stajicu.html
[14] https://www.danas.rs/drustvo/dr-miroslav-ilic-novi-predsednik-vojvodjanskog-kulturnog-kluba-vasa-stajic/
Олигашено председништво Војвођанског клуба
Крајем 2019. г. је под председавањем Браниславе Костић Војвођански клуб изабрао нове чланове свог руководства. На челу председништва Војвођанског клуба су се нашли кадрови ЛСВ. Тиме је Вовјођански клуб постао сателит ЛСВ и стављен у партијску службу Ненада Чанка, политичког савезника Вучћевог режима.
Ласло Вегел је најразумнији од свих војвођанских аутономаша. Бар две деценије он представља савест припадника ове политичке оријентације.
У својим дневничким белешкама је 7. фебруара 2020. године Вегел дословно записао: „Kако ја видим, аутономија Војводине полако постаје чисто цивилна ствар, углавном су јој привржени ванстраначки грађани. Осећају се напуштени, јер им се чини – а то чујем и од обичних људи – да је партија, која је Војводину истакла на своју заставу, проћердала идеју аутономије. Проћердала, или напросто није у њој било довољно снаге да је развије у прави, истински широки покрет. Аутономија се претворила у уско страначко питање. (…) Хоћемо ли бити у стању, ми, Новосађани, да начинимо чудо какво су пре неколико дана приредили Ријечани. Да ли ћемо бити провинцијална културна престоница Европе, увозници звезда са светске сцене, јер од властитих, новосадских вредности немамо шта да покажемо? Kакав је, заправо, тај специфични новосадски дух? Да ли уопште још и постоји? Видећемо за годину дана.[1]“
Тананом стилизацијом писца Вегел је објавио оно што све малобројније присталице аутономаштва знају, а о чему аутономашки партијаши ћуте. „Партија која је Војводину истакла на своју заставу“ и „увозници звезда са светске сцене“ стилске су фигуре које упућују на Чанкову ЛСВ. Управо је ЛСВ 2004. г. Покрајини наметнула накарадну „заставу Војводине“ на којој су „увезене звезде“, симболи јединства Републике Летоније[2]. Умерено оптимистичан са аутономашког становишта, Вегел очекује расплет за годину дана. На жалост, Војводини боде очи оно што није јасно видљиво из Швајцарске. Пре свега се ради о кадровском саставу Председништва олигашеног Војвођанског клуба.
Крајем 2019. године изабрано је ново Председништво Војвођанског клуба, којим је ово руководеће тело стекло партијски кадровски састав.
Др Миливој Бешлин је постао члан Војвођанског клуба у доба председавања Браниславе Костић 2017. г. Изабран је за председника Војвођанског клуба крајем 2019. г. Тада је постао и председник председништва ВК. На сајту Војвођанског клуба је изложио своју сажету биографију која је по својој природи више сажетак библиографије, а наглашено је из ње уклонио све чињенице о својим везама са ЛСВ или би могле бити на било који други начин непријатне по његову улогу у Војвођансом клубу.
Наиме, пажљивим прегледом чињеница биографије и чиненица које је „пропустио“ да наведе, схвата се да је Бешлинова улога на челу Војвођанског клуба сасвим у складу са политиком коалиције Чанкове ЛСВ и Вучићеве СНС. Такође је у складу са начелним преображајем војвођанског аутономаштва чије руководство треба пресвући из руку сатароседелаца на руке „дођоша“, као што је књижевно најавио Томислав Кетиг у „Каруселу Распетих“ још 2016. г, а Бранислава Костић у својству председнице Војвођанског клуб приликом представљања Зборника Војвођанског клуба 2019. г.
Фамилија Бешлин (најпре Бешлијин) потиче од српских староседелаца на простору Војводине. Једна је од најстаријих фамилија у Карлову (Драгутинову), данашњем северном делу Милошева. Родитељи Миливоја Бешлина су узорна српска породица која и данас живи у Новом Милошеву. Од 2011. их има у СНС[3] и неки од њих врше најодговорнје јавне функције у локалној самоуправи[4].
Свој курикулум са библиографијом је Бешлин изложио на страницама београдског Института за филозофију и друштвену теорију. У њему стоје веома занимљиве чињенице.
Наиме, Бешлин је 2004. г, далеко пре било какве његове јавне делатности, био стипендиста Руске федерације је тада студијски боравио на Државном институту „Александар Сергејевич Пушкин“ у Москви где је научен да г овори руски језик.
Први јавни ангажман Миливоја Бешлина био је његово чланство у жирију такмичења у брзом једењу гибаница на Штрудлијади у Новом Милошеву јула 2006. г[5]. Од 2005. до 2014. убрао је Бешлин чак три стипендије на терет буџетских средстава Републике Србије.
Највишу научну афилацију Миливој Бешлин је постигао на Универзитету у Новом Саду. Делује импресивно. Међутим, по ранијим аутономашким мерилима (пре него што је Бранислава Костић поручила да у војвођанско аутономаштво треба укључити „дођоше“), научна афилација Миливоја Бешлиног је била је својеврсна „Осма офанзива на свиленгаће“.
Бешлин је тесно повезан са Чанковом ЛСВ, што је сасвим „пропустио“ да наведе у својој „биографији“ на страницама Војвођанског клуба. Још 2013. је постао блогер ЛСВ. а потом члан Политичког савета ЛСВ. Постао је члан Главног одбора ЛСВ, а затим постао и члан Председништва ЛСВ на којим функцијама је и данас.
Бешлиново стицање економски стабилних и трајних синекура почело је, гле чуда, тек падом политичког режима илегалне европске регије у Војводини након избора 2016. године. Већ 2017. године (у доба друге владе Александра Вучића) је Бешлин запослен на Институту за филозофију и друштвену теорију Београдског универзитата, а током 2017. г. га је и режим Мила Ђукановића ангажовао на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе. Од 2019. је поред наведених синекура убрао и ангажман у пројекту Horizon 2020.
Проф. др Лазар Лазић је изабран за потпредседника Војвођанског клуба.
За маркетинг олигашеног Војвођанског клуба је веома важно да на формалној функцији без стварног значаја буде син Веселина Лазића, који годинама није дозвољавао партизацију ове НВО. Да се Власи не досете како је тинк-танк војвођанског аутономаштва олигашењем сведен на чамац за спасавање једне дубоко компромитоване партије.
Kристина Менеши je постала чланица Председништва Војвођанског клуба 2019. г. и изабрна за секретарку Војвођанског клуба. Секретар Војвођанског клуба се по Статуту (измењеном 2015. г у доба председавања Браниславе Костић) стара о материјално-финансијском пословању, нормативној, стручној, административној и организационој делатности и евиденцији Клуба (чл. 14. Статута Војвођанског клуба). Дакле, најзначајнију оперативну функцију Војвођанског клуба од сада обавља Чанкова лигашица.
У приложеној а деполитизованој биографији коју је представила на сајту Војвођанског клуба Менеши је потпуно прећутала своје чланство и функције у ЛСВ. Партијска биографија Менеши доступна је на страницама ЛСВ[6]. Она је раније била потпредседница Лиге социјалдемократске омладине, чланица градског одбоара ЛСВ Нови Сад, чланица а одмах по учлањењу у ЛСВ 2000. г. је постала потпредседница тог одбора[7]. Била је од покрајинска посланица и чланица је Главног одбора ЛСВ.
Чланица је Редакције за историју Енциклопедије Војводине илегалне ВАНУ, залудно окупљене ради наставка посла за којег није била способна ни ВАНУ доба САП Војводине.
Доц. др Динко Грухоњић потиче из Босне. Студирао је и дипломирао у Новом Саду током трајања режима Слободана Милошевића.
Својевремено се Грухоњић поносио својим пореклом, па је на свом фејсбук профилу (којег је у међувремену избрисао) објавио да је, „тврди Босанац“. Из богзна којих разлога је променио рођено лично име и раскрстио са својим завичајем. Преко свог личног блога се на својеврстан начин опростио од Бањалуке, наводећи да се „удао“ у Војводини[8]. О свом родном граду је закључио: „У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције![9]“ Чини се да је био киван јер га „чудно гледају кад каже да се зове Динко“. Није му пало на памет да га суграђани можда чудно гледају јер им каже да се зове Динко, а знају да се раније звао Сабахудин.
Имао је Грухоњић муке да рационализује војвођански завичајни идентитат као свој на начин који би био прихватљив војвођанском аутономаштву које је читав век љубоморно вредновало умишљену „вовјођанску супериорност[10]“. Вовјођански идентитет је Динко Грухоњић прихватио соломонским решењем. Измислио је својеврсну идентитетску еквилибристику завичајности. „За мене као Босанца, важан аспект аутономије је интерзавичајност[11]“. Интерзавичајни Војвођанин је Динко постао пре три деценије, у Вовјодини доба Михаља Кертеса, Неђа Шиповца, Радомана Божовића, Бошка Перошевића и Радована Панкова.
У сажетку своје биографије на сајту Вовјођанског клуба се Грухоњић није хвалио да је годинама био црни кардинал РТВ током аутономашког режима европске регије[12], као што се није хвалио преосмишљењем израза паор чему је дао научни облик[13].
У својој биографији коју је приложио Војвођанском клубу Грухоњић је нарочито „пропустио“ да наведе можда најосетљивију чињеницу по себе. Ради се о сопственим везама са Вучићевим режимом. Вучићев режим му је својевремено поверио да расподељује новце који су се од ЕУ сливали ка евроатлантски опредељеним медијима, информативним агенцијама и медијским удружењима у Србији[14]. То стање је трајало све до средине 2016. г. када је Грухоњић председавао Комисијом Министарства културе Р. Србије. Та комисија је проследила милион динара НДНВ-у на чијем челу је тада био Грухоњић, а само током 2015. године јој доделила више од 130.000 евра[15]! На Грухоњићевом образу није само сарадња са Вучићевим СНС. Наиме, Грухоњић је тада истовремено био и челник НДНВ и на челник републичке Комисије за раподелу новаца, па је сукоб интереса био очигледан[16]. Јасно је да као савезник Вучићеве владе Грухоњић никад није одговарао за овај сукоб интереса, али јавност још увек не зна колико је дуго трајала кључна улога Грухоњића у Комисији вучићевог режима.
Вељко Милић је члан адвокатске канцеларије Бељански и извршни директор НДНВ. Прославио се подношењем тужбе против Правог факултета у Новом Саду[17]. Адвокатска канцеларија Бељански је изузетно блиска Чанкковој ЛСВ. Слободан Бељански је, на пример, правно заступао Ненада Чанка у процесу по оптужби Павла Лешановића[18].
Лидија Стевановић је чланица Војвођанског клуба од 2019. г. и исте године изабрана у његово Председништво. Рођена је у Барајеву, али је одавно Новосађанка, па и Војвођанка. Вероватно грубом грешком, на страницама Војвођанског клуба се уместо њене биографије појављује бииографија Др Лазара Лазића. Јавност ипак може сазнати довољно о заслугама Стевановићеве за културу Војводине.
Тумачила је улогу слушкиње Ане у „Покондиреној тикви“ која је 2004. г. извођена у Српском народном позоришту у Новом Саду. Није то била Стеријина „Покондирена тиква“ већ оскрнављена комедија аутора, коју је својом режијом Ксенија Крнајски потпуно преосмислила, како би у јеку попуоларности фабулација о Војводини као „европској регији“ доделила лику Феме значај некавог корифеја модеринизације[19]. Памтимо Стевановићеву и по улози Руже у знаменитом Жилниковом филму „Дупе од мрамора“ из 1995 г.
Током 2017. г. је Стевановићева јавност обавестила да је другарица Гордане Чомић и Ненада Чанка и подржала кандидатуру Саше Јанковића за председника Србије[20]. Дајући интервју порталу „Знаш ти зашто“, изнела је сазнања од изузетног значаја за културу Војводине: „Постоји један мој друг политичар из Новог Сада коме не требају паметни у партији, зове се Ненад Чанак. Он је најпаметнији и зато је тамо где јесте. Остали су у партији само његови репликанти“. Из ових рчечи Стевановићеве произилази да су „непаметни“ Чанкови „репликанти“ и лигаши у Председништву Војвођанског клуба: председник Војвођанског клуба Миливој Бешлин и секретарка Кристина Менеши. Наравно, попут типичног аутономашког партијаша ни Стевановићева о Вовјодини појма нема, чим је у стању да јавно саопшти и овакве мисли: „Шта ми имамо у Војводини и Новом Саду? Миру Бањац, која пуни 87, Ђоку (Балашевића, прим, аут), имали смо Мику Антића, браћу Грбић и пар фудбалера из Воше. На десет прстију можеш да избројиш људе који су из Војводине нешто представили свету.“ Стевановићева, на пример, нема појма да су „нешто представили свету“ Михаило Пупин, Паја Јовановић, Урош Предић, Константин Данил, Драгиша Брашован, Милош Црњански, Милева Марић, Ђорђе Радић… да не наводимо бројне историјске личности Војводине, научнике, уметнике, књижевнике националног и регионалног значаја каквих је на стотине. Стевановићева чак није умела да наведе име ни једног угледног научника технолошких струка светског значаја који су 1992. г. основали Војвођански клуб у чијем је она председништву данас. Брађа Грбићи су потомци Херцеговаца досељених 1945. г. у банатско село Клек. Њих двојица су за Стевановићеву после Мире, Ђоке и Мике, најзначајније пто је Војводина „представила свету“. Петра Бодироге, који је такође из Клека, није успела да се сети.
Даница Стефановић је председница Грађанског фонда Панонија, активистичке НВО основане још 1994. г. Рад ГФП подржава Песталоци фондација из Швајцарске. Стефановићева је поштено објавила да је још у доба САП Војводине завршила Политичку школу Свеза комуниста Војводине у Новом Саду.
Драгомир Јанков је стари новосадски адвокат који се бескрајно хвали књигом „Војводина – паропадање једног региона“. Никад није написао књигу о упропашћењу Војводине доба 2000-2016. г. кад је њоме владао аутономашки режим покушавајући илегално да је претвори у „европску регију“.
У приложеној биографији на сајту Војвођанског клуба је навео да је „један од најагилнијих чланова Војвођанског клуба“. Како реч „агилност“ значи променљивост, чини се да се његова агилност састоји у сопственој партизацији. Наиме, Јанков је „пропустио“ да у сажетку биографије наведе да је од 2016. г. члан политичког савета[21] Оџићеве Војвођанске партије.
Доц. др Марко Божић je професор Универзитета Унион.
Увидом у кадровску структуру Председништва олилгшеног Војвођанског клуба изабрану 2019. године, види се потпуна разлика од онога што је Клуб био раније. Војвођански клуб који се 28 година чувао од уласка партијаша у своје редова, постао је данас политички трабант ЛСВ. Две најзначајније личности тог председништва су активни политичари ЛСВ, трећа је члан адвокатске канцеларије која је у тесним везама са ЛСВ, а четврта чланица је јавности саопштила да се диви интелигенцији шефа ЛСВ док потцењује памет чланова ове партије називајући их Чанковим „репликантима“. Двојица у јавности најпрепознатљивијих чланова Председништва су снажно везани за политички режим Александра Вучића, што крију као највећу тајну. Већини чланова садашњег Председништва Војвођанског клуба је занедничко једно: Мало, ни мало или ништа не знају о вредностима, историји и традицијама Војводине.
На избор оваквог наопаког Председништва, већина члнова Савета Војвођанског клуба је реаговала оставкама.
[1] Vegel, Laslo – Autonomija – civilno pitanje (Preveo Aarpad Vicko), Autonomija.info, 1. 4. 2020.
[2] Ковачев, Душан – Застава Војводине – подвала за XXI век, Фонд стратешке културе, 2016, доступно на НСПМ.
[3] Tanjug – SNS: Četiri a ne 50 članova ušlo u SRS u Novom Miloševu, RTV, 21. 3. 2011.
[4] S. Surla – Saša Maksimović na čelu Novog Bečeja, u koaliciju sa SNS ušli SVM i tri odbornika Grupe građana, Blic, 25. 5. 2016.
[5] Gibanicijada 2006-te… Novo Miloševo, 3. 7. 2006.
[7] http://lsvns.rs/o-nama/rukovodstvo-gro-lsv-ns/kristina-menesi/
[8] О дмазетству се међу староседеоцима Војводине користи веома увредљив фразеологизам.
[9] Gruhonjić, Dinko – Za televizijski dom – spremni! E-novine, 1. 5. 2010. Доступно на личном блогу аутора.
[10] Ковачев, Душан – Умишљање супериорности прикрива непостојање „војвођанског идентитета“, Балканска геополитика, 31. 1. 2020.
[11] Nacionalistička priča je vrlo pogodna za lenje ljude, Časopis za podsticanje interkulturalne komunikacije „Interkulturalnost“, br. 7, Zavod za kulturu Vojvodine, mart 2014. g. Dostupno na:
https://issuu.com/zavodzakulturuvojvodine/docs/interkulturalnost_7
[12] Коваечв, Душан -Језуитска политика „црног барона“ РТВ, Фонд стратешке културе, 2016. Доступно на: Нови Стандард.
[13] Ковачев, Душан – ПАОР: Крајње бешчасти је и срамота на вјкечноје поруганије наше, ГНБ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, стр 198-201.
[14] Аранђеловић, Вишња – Еври за старе знанце, Политика, 9. 7. 2016. г.
[15] Аранђеловић, Вишња – Еври за старе знанце, Политика, 9. 7. 2016. г.
[16] Нелогичности у расподели буџетских средстава за електронске медије, Влада Р. Србије, 30. 6. 2016. г.
[17] Beta – Apelacioni sud u Noovm Sadu: Potvrđena presuda Višeg suda da je Pravni fakultet postupao diskriminatorski, N1, 12. 3. 2019; Ковачевић, Снежана – Суђење Чанку одложено због мале суднице, Политика, 19. 8. 2016.
[18] Smršaj čoveče: Nenad Čanak kuka da mu je tesna sudnica! Kurir, 19. 9. 2016.
[19] Ковачев, Душан – „Паор“ у позоришту, Стање ствари, фебруар 2018. г.
[20] Stevanović: Ja se ne bojim, Znaš ti zašto 24. 10. 2017.
[21] https://hi-in.facebook.com/VojvodjanskaPartija/photos/dragomir-jankov-%C4%8Dlan-politi%C4%8Dkog-saveta-vojvo%C4%91anske-partije-ministarka-zorana-mih/1751545841743960/
Осипање Савета Војвођанског клуба
Забога, спава ми се, рад Ференца Маурича, дуга половина XX века.
Чланови Савета Војвођанског клуба су провели шест година у овом телу. Већина је напустила чланство у Савету након постизања политичког циља – олигашења Војвођанског клуба
Након избора чланова органа Војвођанског клуба 2019. г. су Председништвом Клуба овладали кадрови ЛСВ Ненада Чанка. Проредио се Савет Војвођанског клубa, а подаци о чланству тог органа су на сајту Клуба објављени почетком марта 2020. г[1].
Осипање чланства Савета Вовјођанског клуба
Др Бошко Ковачевић се још новембра 2019. г. повукао из Савета због заузетости. По основу избора у Председништво Војвођанског клуба је у децембру 2019. г. престало својство чланова Савета др Марку Божићу и др Лазару Лазићу. Ђорђе Суботић је 2019. г. преминуо. Група од шест чланова Савета је децембра 2019. г. поднела оставке на чланство у том телу: Проф. др Јулијан Тамаш (академик илегалне ВАНУ), проф. др Милош Тешић (академик илегалне ВАНУ), Јанко Дрча (директор Геронтолошког центра Нови Сад у чијем ресторану Оаза је пре скоро три деценје основан Војвођански клуб), Петар Нешковић, Владислав Бата Радаковић и Живан Берисављевић. Сходо одредбама одлуке о оснивању Савета Војвођанског клуба из 2013. г, у ствари нису поднели оставке, већ су „уступили (sic) из Савета“.
Иако је Живан Бериављевић још маја 2019. г. најавио да ће „мандат“ чланова овог тела трајати до избора нових чланова органа Војвођанског клуба, неки чланови Савета ипак нису поднели оставке. У Савету војвођанског клуба су остали Адам Светлик (професор Словакистике ФФ УНС), Димитрије Боаров, Ђорђе Бугарин, др Борис Варга, Јања Беч Нојман. У статусу чланова Савета остала су и четворица оснивача Војвођанског клуба који су ту по свом оснивачком статусу: проф. др Душан Гвозденац, проф. др Милан Мартинов, проф. др Јован Шетрајчић (академик АНУРС) и Станимир Лазић.
Од некадашњих деветнаест чланова Савета, сутпање на дужност новог лигашког Председништва Војвођанског клуба је деветоро остало и након 2019. г. Међу онима који су остали у Савету је Борис Варга, који је још јула 2019. г. имао смелости да јавно изнесе чињеницу да је подршка коалицији политичких странака „Војвођански фронт“ дубоко поделила чланове Војвођанског клуба[2].
[1] Sastav Saveta Vojvođanskog kluba izabranog na sednici Predsedništva 19. aprila 2019. godine, Vojvođanski klub. Увид: 22. 3. 2020. г.
[2] Varga, Boris – Vojvođanski autonomaši pod kontrolom srpskih naprednjaka, Aljazeera, 23. 7. 2019.
Преузето са: БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА
Блог Зорана Милошевића