Проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији, директор

Рођен је 27. јула 1959. године у Улогу, СО Калиновик, Република Српска, Босна и Херцеговина.

Војну академији завршио је у Београду 1981. године одличним успехом. Последипломске студије Војних наука завршио је 1990. године одличним успехом. Докторирао је 1998. године и постао најмлађи доктор војних наука из области Ратне вештине. Школу националне одбране, Генералштабно усавршавање завршио је 2002. године.

Обављао је различите командирске, командантске и штабне дужности у миру и ратовима на простору бивше СФРЈ.

Десет година је радио на истраживачким пословима у Институту за стратегијска истраживања. Најмлађи је добитник награде Војног дела за 1996. годину за чланак “Ратна вештина-наука и вештина”. Објавио је више научних радова, књига, студија, монографија, идејних скица и чланака. Посебно се истакао у припреми и организовању Симпозијума о војној науци “СИМВОН , 97” и Симпозијума о стратегији “СИМВОН 2001”. У два мандата председник је Уређивачког одбора ВОЈНО ДЕЛО и члан више других уређивачких одбора научних часописа у Војсци и друштву, као и Задужбине Андрејевић.

Руководио је са више сложених научноистраживачких пројеката. Аутор је и коаутор више студија, монографија, књига и научних чланака. Посебно се истакао у руковођењу пројектом Историја ратне вештине и ауторством. Ради се о фундаменталном истраживању чији резултати су били запажени у земљи и свету. За остварени резултат ауторима је додељена награда Пресад мудрости на сајму књига 2002. године у Нишу. Такође, аутор је књиге Стратегијска и доктринарна документа националне безбедности, објављена 2003. године, која се користи на последипломском усавршавању на Војној академији, Факултету безбедности и Факултету политичких наука. Коаутор је књиге Системи одбране за Факултет безбедности. Коаутор је књига Српски војни поменик, Одређивање ефикасности војноорганизационих система и књиге Стратегијско планирање одбране, 2009. године.

У служби је унапређиван редовно, а у чин пуковника унапређен је ванредно 16. јуна 2000.године. На место генерала постављен је 2004. године. У чин бригадног генерала унапређен је 2009. године, а у чин генерал-мајора ванредно је унапређен 2011. године. Добитник је престижног признања Златне плакете војвода Живојин Мишић, за резултате постигнуте у научноистраживачком раду за 2002. годину.

Од 2004. до 2010. године обављао је дужности начелника Управе за стратегијско планирање у Министарству одбране, а од 2010. до 2013. дужност начелника Управе за планирање и развој Војске Србије у Генералштабу ВС. Руководио је израдом великог броја стратегијских докумената у процесу реформе система одбране у Републици Србији, као што су: Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране, Доктрина Војске Србије, Дугорочни план развоја, Стратегијски преглед одбране, План и програми развоја система одбране и сл. Од 2013. до 2014. године поново је обављао дужност начелника Управе за стратегијско планирање у Министарству одбране. На свој захтев отишао је у пензију 22. 12. 2014. године.

У одбрани српских војних руководилаца, ангажован је пред Хашким трибуналом у улози акредитованог војног експерта.

Стекао је сва научна звања, а у највишем научном звању научни саветник је од 2004. године. Редовни професор је од 2006. године. Држи наставу на Катедри стратегије у Војној академији Универзитета одбране на последипломском усавршавању и докторским студијама. У својству сарадника држи наставу на многим факултетима, у Србији и региону.

 

 

Проф. др Радован Радиновић, генерал-потпуковник у пензији

Рођен је 1939. у селу Грбавци, Подгорица, Црна Гора.

У Подгорици је завршио гимназију а Војну академију Копнене војске 1959. године у Београду. У млађим годинама био је трупни официр, а потом истраживач у Институту за стратегијска истраживања и његов директор. Био је професор и начелник катедри високих војних школа, начелник одељења у Управи Генералштаба и начелник Управе у Савезном министарству одбране.

Магистрирао је на Факултету политичких наука у Београду, а докторирао је у области методологије војнонаучних истраживања. Утемељењу и развоју те специфичне области у ЈНА дао је значајан допринос, посебно студијом Метода ратне вештине (Београд, 1983). За ово дело добио је 1984. награду „22 децембар“, тадашње највише признање за допринос војној науци.

Објавио је велики број студија и прилога из области геополитике и геостратегије: Балкан – могућност регионалног система безбедности, Нови светски поредак и политика обране СР Југославије, Руска геополитика на Балкану, Српски народ у новој геополитичкој стварности, Србија на мапи трансевропских стратешких коридора, Узроци, карактеристике и последице НАТО агресије на СР Југославију, Лажи о Сарајевском ратишту и др.

Такође, објавио је велики број научних и стручних чланака, анализа и коментара у домаћим и страним часописима.

Дао је велики допринос у развоју система војних наука, војног образовања, политике и система одбране.

У чин генерала унапређен је 1988, у звање редовног професора Стратегије изабран је 1987. године.

У одбрани српских војних руководилаца, у више наврата је пред Хашким трибуналом наступао у улози акредитованог војног експерта.

Превремено је пензионисан 1993. године.

 

 

Проф. др Радомир Милашиновић

Рођен је 1948. године у Горњој Буковици  под Дурмитором, Црна Гора.

Завршио је гимназију у Бијелом Пољу 1967. године, а Факултет политичких наука у Београду 1971. године.
Магистарски рад је одбранио на Факултету политичких наука, на Одсеку за међународне политичке и економске односе 1975. године, а докторску дисертацију на истом факултету, на Катедри за уставни и политички систем 1978. године.

Од 1972. је радио у Републичком СУП-у СР Србије, а од 1973. до 1988. на пословима истраживања и анализе у Савезном секретаријату за унутрашње послове (од 1983. као начелник Одељења за истраживање, анализу и информисање). Од 1988. је био ванредни професор на Факултету криминалистичких наука у Загребу, а до 1991. држао је предавања и на Правном факултету и Факултету за социологију, филозофију и политикологију Универзитета у Љубљани.
Изабран је у звање ванредног професора за предмет Међународно јавно право 1992. године на Правном факултету Универзитета у Приштини,  а исте године је изабран за вишег научног сарадника у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду где је радио до 2001. године.
Од 2001. године као редовни професор предаје Теорије конфликата на Факултету безбедности у Београду, где је од 2004. и шеф Катедре наука безбедности. Три године (2001–2004) је био професор у Вишој школи унутрашњих послова у Београду на предмету Криминологија.

Написао је више студија и анализа за интерне потребе органа безбедности СФРЈ и СРЈ, као и радове у публикацијама у преко педесет земаља, а радови су му превођени на више од двадесет страних језика. Посебно су значајни следећи:

Терор слободе – Лице и наличје дипломатије
Ренесанса империјализма – Савремена империјалистичка стратегија
Извори угрожавања безбедности Југославије
Амерички поход на свет
Терор запада над светом
Увод у теорије конфликата

Руководио и учествовао у реализацији више научноистраживачких пројеката у земљи и иностранству (Специјални рат против СФРЈ, Субверзивно-пропагандна делатност против СФРЈ, Извори угрожавања безбедности СФРЈ, Пенетрација обавештајних служби блоковских групација на подручја несврстаних земаља, Организовани криминал у СФРЈ итд).

 

 

Проф. др Спасоје Мучибабић, генерал-мајор у пензији

Рођен је 1948. године у Гацку, Република Српска,  Босна и Херцеговина.

Завршио је гимназију, Техничку војну академију – смер атомско-биолошко-хемијске одбране, Командно-штабну академију Копнене војске, Командно-штабну школу оператике и факултет организационих наука, последипломске студије и докторат на Факултету организационих наука у Београду.

Докторирао у области Операционих истраживања, тема ”Вишекритеријумски аспекти одлучивања у конфликтним ситуацијама”.

Обављао је низ командних и оперативно-штапских дужности у Војсци.

Изабран је у наставна звања у Војној академији: доцента 1996., ванредног професора 2000. и редовног професора 2003. године.

Објавио је више књига, монографија, студија, научних и стручних радова и чланака. Руководио је са више научно-истраживачких пројеката, учествовао у руковођењу научним скуповима у земљи и објавио више научних саопштења у земљи и иностранству. Ангажован је на Војној академији у звању редовног професора, а у процесу наставе ангажован је и на Факултету цивилне одбране, Факултету политичких наука и Факултету организационих наука.

У чин генерал-мајора унапређен је 2000. године.

Експерт је Министарства просвете, науке и технолошког развоја Владе Републике Србије за оцену студија о процени утицаја на животну средину.

Рецензент је за акредитацију Високошколских установа у Министарству просвете.

Пензионисан је 2005. године.

 

 

Стојан Батинић, бригадни генерал у пензији

Рођен је 1959. године у Невесињу, Република Српска, Босна и Херцеговина.

Завршио је Средњу војну школу Копнене војске у Сарајеву, Војну академију  Копнене војске у Београду, Комадно-штабно и Генерал-штабно усавршавање и низ општевојних и специјалистичких курсева.

У току службе у Војсци обављао је углавном командирске, командантске и оперативно-штапске дужности на тактичком, оперативном и стратегијском нивоу.

Значајан део војне каријере провео је у војнополицијским и специјалним јединицама.

Поседује веома велико искуство и знање о противпобуњеничким и противтерористичким дејствима као и о ангажовању специјалних снага у кризним ситуацијама.

У свом стручном раду и школовању значајну пажњу посветио је иновирању доктринарних решења о организацији и употреби Војске, посебно снага за брзо реаговање.

Такође, активно је учествовао у изради нових и иновирању постојећих правила, уџбеника и прописа из домена припреме и употребе јединица Копнене војске.

У чин генерала унапређен је 15. 02. 2013. године.

Последња дужност у Војсци Србије била је  командант бригаде Копнене војске.

Пензионисан је 23. 12. 2014. године.