Убрзани економски развој у функцији националног интереса земље

Ако је двадесети век у сваком погледу припадао Западу, па тако и у економском
(што је чињеница не само за век иза нас већ и за последњих 500-600 година) – онда
је исто тако неспорно да гравитационо клатно цивилизације данас у сваком случају
вуче ка истоку и да нема сумње да ће 21.век припасти државамa са источне
земљине хемисфере. На првом месту добитника и нових креатора светског
економског поретка биће Кина , делом и други ”азијски тигрови” са Далеког истока
а уз Кину свакако и Русија. Задржаћемо се у овом тексту код Кине и Русије за
Србију посебно битних пријатељских земaља и најважнијих стратешких партнера
у источном геополитичком и геоекономском делу света.
Процес глобалног мултиполаризма одавно је у току где су главни нови полови
света и носиоци прерасподеле светске моћи од запада ка истоку Русија и Кина. И
друге јаке државе које проналазе своје место на глобалној мапи као носиоци
мултиполаризма (Бразил, Индија, Јужна Африка и др.) стратешки су повезане
управо са Русијом и Кином кроз озбиљне облике интеграционих организација са
наглашеном економском компонентом, попут БРИКС-а али и ШОС-а (Шангајска
организација за сарадњу) где су придружени чланови и земље у диалогу с
организацијом између осталих и гиганти попут Индије, Пакистана, Турске… Ту су
и за Србију посебно важни интеграциони процеси на постсовјестском простору
(Евроазијски савез и Евроазијска економска унија, ОДКБ савез итд.)
Пацифик је већ дужи период место где се сучељавају глобални економски
интереси (тако се нпр. Малачким мореузом реализује већина светске трговине
морским транспортом роба) а главни разлог је што се и највећа производња и
највећа потрошња роба одвија управом у том басену. Како би Кина успела да
обнови историјски пут свиле и да њени производи из земље највећег светског
произвођача стигну до својих највећих купаца у Европи, Азији и Африци и то на
лакши и бржи начин – кренула је са реализацијом мега пројекта вредног билион
долара (за сада у почетној фази) названог: ”Један појас један пут”. Пројекат
подразумева унапређење и проширење постојећих као и изградњу потпуно нових
друмских и морских коридора и логистике на том путу(путни, водени и вазушни
коридори, луке, терминали, индустријски паркови, енергетски пројекти, куповина
стратешких предузећа итд.).
Место Србије је изузетно важно јер је на кључној траси тог новог пута повезујући
својом позицијом и улогом јужна врата Европе у коју улази један крак кинеског
пута који спаја Грчку са својим лукама Пиреј и Солун и железничко-друмским
коридорима са северозападном Европом (преко Србије до Мађарске и даље ка
Аустрији и Немачкој) али и Источну Европу у коју такође улази други крак новог
кинеског пута преко Русије, Турске и Бугарске користећи црноморски басен и луке
у тој регији па даље преко Дунава као европске речне кичме каналом
Рајна-Мајна-Дунав све до великих лука Ротердама и Хамбурга и уједно до свих
потрошача из Западне Европе – гладних роба са истока.
Истовремено, пољопривредне сировине и полупроизводи прерађивачке
индустрије као и производи металске, металуршке, хемијске индустрије, рударства
али и дрвне и прерађивачке индустрије, као и финални производи високе
технологије који су у власништву домаћих, још више западних (а све више
кинеских и руских корпорација) проналазе свој пут ка полазним источним
дестинацијама користећи исти тај ”нови појас свиле” (као двосмерни коридор) који
служи поред допреме и за извоз и отпрему роба из овог региона и целе Европе ка
Далеком истоку.

РУСИЈА И МИ

Русија као највећа и сировински најбогатија земља света и главни снабдевач
енергентима Европе и Кине (увек жељних њених ресурса) својим природним
положајем и позицијом кључна је земља на новим-старим маршутама, како оним
енерегетским(нафтним и гасним коридорима), тако и путним(железница и ауто-путеви),
ваздушним(путнички и карго авио-саобраћај) и морским моридорима(од
њених лука на Далеком истоку и северу државе преко каспијског и црноморског
басена укључујући и централноазијски басен, Блиски исток и Средоземље). Када
знамо данашњу позицију Русије и раст њене глобалне моћи и утицаја лакше
можемо да разумемо битку великих сила за преузимање утицаја над разним
деловима света које у Русији виде супраника (од Прибалтика и Украјине преко
источне Европе и Блакана све до Блиског истока и Централне Азије) и потребе пре
свега евроатлантских сила за обезбеђивањем контроле како над саобраћајним и
енергетским коридорима(који управо пролазе кроз поменуте делове света) тако и
над кључним сировинским ресурсима, омогућујући управом том контролом и
несметану експлоатацију и несметани транспорт роба, али и контролу земаља и
народа.
Нафтно-гасни комплекс, металопрерађивачка и хемијска индустрија,
наменска индустрија, пољопривреда, железнички саобраћај, инфраструктурни
пројекти, гасоводи, нафтоводи, складишта и др. су области у које је руска
федерација уложила највише средстава и у које ће и даље улагати највише новца у
целом региону па тако и у Србији. Стратешки споразум између Руске федерације
али и Евроазијске уније(Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргистан) са
Србијом, укључујући и споразум о слободној трговини омогућује бесцарински
пласман роба произведених у нашој земљи на ово велико тржиште од170 милиона
потрошача што је огромна економска и развојна шанса коју су препознале (добрим
делом лицемерне) западне компаније уводећи с једне стране економске санкције
Русији и критикујући сарадњу Србије са њом, а с друге стране хрлећи у Србију и
отварајући (подржане силним локалним и државним стимулацијама) тзв.
”шрафцигер фабрике” (лака индустрија – монтажа) управо дуж коридора 7 и 10
(део новог пута свиле) неби ли са статусом српског домаћег произвођача (?) тој
истој Русији ослобођени царине продавали робу и зарађивали велики профит!
Оно што је важно напоменути, без неке суштинске измене историјског обрасца
Запада (осим модерних метода специјалног и хибридног рата) да мултинационалне
компаније све то чине с циљем обезбеђивања јефтине радне снаге и јефтиних
домаћих сировина што је управо био и остао главни мотив вековне Западне
колонијалне економске политике. Међутим, Русија 21. века није само најмоћнија
нуклерана и војна сила већ и једна од најачих економских и привредних држава
света која је подижући своју привреду (и мењајући основни сировински модел
прихода базиран на експолатацији и продаји сопствених енергетских ресурса) своју
стратешку политику такође окреће ка истоку и Кини али и Индији и пацифичком
басену (земљама АСЕАН-а) односно Турској и Блиском истоку.
Русија је свесна да је ”Стара дама” у рукама атлантистичких сила које
управљају Европом (иако је она природни део Евроазије по свим економским,
географским, историјским и цивилизацијским аспектима и тиме нераскидиво
повезана са Русијом) на начин да преко ње обуздавају руски енергетски и други
економски и политички утицај. Србија је на том путу најважнији историјски,
садашњи и будући руски савезник у југоисточној Европи па ће мера, тип, области,
обим и динамика проширења постојеће сарадње зависити само од српске стране тј.
спремности, храбрости и мудрости садашњих и будућих српских власти да се
понуђена и искрена прилика без ограничења Русије а са ограничењима Запада
искористи на најбољи могући начин у српском националном интересу где је
економска компонента данас најважнији елеменат.

СРПСКО – КИНЕСКА ВЕЗА

У новом кинеском мега пројекту ”Један појас – један пут” што је у правом
смислу светски мега пројекат (јер обухвата својом реализацијом и позитивно утиче
на највећи део светске популације) Србија је добила изузетно важно и високо место
– може се слободно рећи – стратешко место – захваљујући својој географској
позицији али још више историјски одличним савезничким и стратешким односима
са Кином. То је резултирало и практичним потезима обзиром да је Србија прва
земља у Европи која нема визе за кинеске држављане(и обрнуто) и која у посебној
економској организацији 16 земаља које чини Кина и земље југоисточне Европе
(као једне од кључних регија на глобалној рути новог широког пута) има кључно
место и по броју одобрених пројеката за реализацију, и по висини планираних
инвестиција, и што је најважније – по брзини конкретне реализације и извођења
самих пројеката на терену.
Сарадња Србије са Кином на започетим и најављеним пројектима је широко
распрострањена и креће се у области енергетике (Т.Е. Костолац се већ ради +
нови енергетски пројекти), инфраструктура(мостови, обилазнице, коридори, ауто-путеви),
рударства (реализација РТБ-а Бор), металопрерађивачког комплекса
(Хестил – железара Смедерево), хемијског комплекса (најављена куповина
државних фирми), затим грађевинарства и посебно саобраћајне инфраструктуре
(најаве за аеродром Никола Тесла, Моравски коридор, Луке на Дунаву и Сави,
терминале итд.) што је све у складу повезивања роба, људи и капитала на новом
кинеском путу за21. век. Логично је да ће Кина изградњом инфраструктурних и
саобраћајних пројеката (углавном финансираних кроз кредите највећих кинеских
банака под државном контролом) пласирати своје високо акумулиране девизне
резерве(неколико билијарди долара) и упослити своја велика предузећа, али и уз
директне инвестиције у оне секторе (металопрерађивачки и хемијски комплекс,
пољопривреда, рударство и енергетика као и област индустрије високих
технологија и екологије) у којима Кина има светски примат у пласману или
потребе за сировинама и производима за сопствено тржиште.

Имајући поменуто у виду поред упошљавања домаће радне снаге и великог
ангажовања домаћих произвођача у разним областима потребно је стратешки с
једне стране дугорочно везати развој привредних капацитета Србије односно
спровести реиндустрализацију земље, а с друге стране, градећи саобраћајну
инфраструктуру развијати снажно и терцијални сектор услуга што је захаваљујући
позицији(путнички, морски, ваздушни и железнички коридори) идеална прилика
за транспорт и услуге логистике.
Управо у свобухватној реиндустрализацији земље подизању нивоа прераде у
пољопривредној производњи, правилном коришћњљу и валоризацији рудног
богатстава и сектору транспорта и логистике, Србија треба да развија своју
дугорочну стратегију везујући се за Кину. Сигурно је да ће у годинама и
деценијама пред нама југоисточни правац(басеном Црног мора – лука Констанца и
др. као и Босфора – турске луке, односно према грчким лукама Пиреј и Солун)
полако али сигурно преузимати примат од тренутно доминатног западног правца и
превоза роба ка Кини западним лукама (Копар, Трст, Ријека итд.) што ће смањити
зависност од западног утицаја и видљиве и невидљиве евроатлантске притиске на
Србију. Због централне позиције Србије на пловном путу Дунава потребно је
управо развијати, услуге, флоту и позицију превоза и логистике највише за потребе
кинеских компанија за које ће само расти обим пословања кроз контејнерски,
речно-морски, железнички и авио превоз различитих роба у областима
пољопривреде (житарице, разне прерађевине), металопрерађивачког комплекса
(лимови, руде железа), хемијског комплекса (вештачко ђубриво и др. производи),
рударстава, дрвопрерађивачког комплекса итд.
Изградњом лука на Дунаву и другим рекама и контејнерских терминала, затим
изградњом индустријских паркова (пример стратешке локације на Дунаву код
панчевачког моста) додатно ће се оснажити развој речног превоза(тренутно два и
по пута јефтинији од железничког и шест пута јефтинији од камионског) што ће
бити један од два важна крака пута и ка Русији и Кини(из Србије преко Дунава до
Црног мора и даље прекоокеанским транспортом кроз Босфор пљ Средоземним
морем и Суецким каналом ка индијском океану и ка кинеским лукама, односно од
региона Црног мора преко Русије железницом до кинеских градова.

ЗАКЉУЧАК

Шанса српске економије и свеопштег развоја земље а тиме и будућности
читавих генерација је у умешности и способности државног руководства како да
на најбољи могући начин искористи ову прилику која се пружа вероватно једном у
1000 година да први пут српска геостратешка позиција не буде место сукоба
Истока и Запада већ место спајања истих на реалним економским основама
уважавајући при томе пуни национални интерес сопствене земље и народа.
Досадашња географска позиција (како је још Андрић говорио – јер смо кућу
изградили на сред пута) доносила је Србији историјски гледано знатно мање
периоде благостања а знатно веће временске периоде патње и страдања изражених
кроз сукобе, ратове, санкције, економско израбљивање, класичну и модерну
колонизацију , генерално велику нестабилност и тешко економско стање целе
нације. То је довело до катастрофалних последица и демографског суноврата кроз
катаклизмичне губитке становништва посебно у последњих200 година – у војном
погледу(од Првог и Другог српског устанка преко Српско-турских ратова до Првог
и Другог светског рата и ратова деведесетих година), затим преко геноцида над
нашим народом у Првом, посебно у Другом светском рату (Јасеновац и друга
стратишта), последица бомбардовања осиромашеним уранијом ( велики развој
малигних болести), последица сиромаштва и нездравог живота, све до одрицања од
историје, традиције, националне културе, промена друштвеног и социјалног
обрасца, промене идентитета, замена теза и ревизије историјских чињеница,
смањења утицаја и вредности значаја породице и породичних вредности итд.
Географска стратешка позиција наше земље и нашег народа на овом Богом
даном делу света који поседује изузетне ресурсе, поднебље и услове за живот и
рад, уместо свеопштег просперитета и напретка довела је до тога да је српски народ
у целини чак и биолошки угрожен и да му прети нестанак што додатно компликује
чињеница да смо једини народ на овом простору (иако и даље бројчано највећи у
региону и са највећим историјским и будућим потенцијалом у свим пољима) без
решеног националног питања и да живимо расцепкани и подељени у више држава.
Тужно је али истинито да у оним некада матичним српским земљама и историјским
просторима полако али сигурно нестаје српски народ који губи национални
идентитет, што ће временом сигурно (под утицајем агресивне већине и уз небригу
сопствене матице), довести до асимилације у нове нације које су највећим делом
управо постале од српског народа, што је и својеврстан историјски апсурд.
Пред нама је историјска прилика да се економски заостатак од неколико
деценија надокнади и то у перспективи чак и неколико векова заостајања Србије
за Западом (коме толико тежимо а чији смо интегрални део колико и део Истока)
на начин да Србија (али и Република Српска и Црна Гора) постану југоисточна
европска кичма новог појаса са Далеког истока повезујући Кину и Русију али и
друге земље из пацифичког басена као и Турску и Блиски исток, и север
Африке – све њих заједно са Западном Европом. На том путу чија је градња увелико у току и
где су сви велики светски играчи одавно кренули са позиционирањем последњи је
моменат да се препознајући ситуацију и будуће догађаје од стране сваке озбиљне
земље ангажују они најбољи кадрови које држава има, уради озбиљна анализа и
још озбиљнија припрема за узимање своје позиције и места у будућој размени
добара и услуга са Истоком.
Србија без обзира на све проблеме и отворена питања, бер обзира на тренутну
економску позицију и економске могућности има историјску шансу да захваљујући
својим позицијама, политичким, пословним и војним везама са Кином и Русијом,
својом правилном спознајом историјског тренутка, стратегије и начина реализације
циљева, и пре свега својим људима као најважнијим ресурсом – да у кратком року
постане кључна држава у југоисточној Европи и главни ослонац наших источних
партнера што ће омогућити огроман економски просперитет нашој земљи да стигне
а можда и престигне некадашњи статус и славу коју је имала велика Југославија у
времену кад је деценијама била препознатљива не само у регионалним оквирима.
Оно што је важније од делом носталгичног а делом разочаравајућег погледа
на”Титова времена” ново–старо савезништво за21. век биће засновано овај пут
на реалној моћи и интересима што праћено огромним улагањима наших партнера
са истока може довести до убрзаног економског раста, видљивог и значајаног
опоравка нације, јачања војне и свеобухватне производне моћи праћене већим
политичким утицајем земље. Тај немерљиво већи и континуирани раст значаја
српске државе у годинама и деценијама пред нама, довешће до раста
самопоуздања самог народа и повећања националног консензуса што ће временом
(наравно ако будемо имали праве државнике на челу и косензус и фокус елита и
народа) сигурно омогућити да се бар делом исправе историјске грешке и
неправде над нашим народом и на правилан и коначан начин реши српско
национално питање.

Јован Н. Шиповац

Удружење ”Част отаџбине”
17/4 маја, љета Господњег 2017.