Нова – стара питања, поново без одговора

Нови талас терористичких напада широм Европе указује на постојање озбиљне организационе структуре милитантног панисламизма у Европи, која је допринела ширењу територије која је нападима захваћена. Велики безбедносни проблем представља чињеница да у припреми и непосредном извршењу напада учествују углавном лица арапског порекла, држављани земаља које су мете напада. Недовољна интегрисаност све бројнијих локалних муслиманских заједница у системе западноевропске политичке културе је једна од важнијих културно-политичких противречности, којом модерни исламски тероризам успешно манипулише, посебно када је у питању бројност потенцијалних извршилаца.
У овом тренутку, специфичност терористичких напада у Европи је висока ефикасност уз релативно малу логистичка подршку, што у значајној мери умањује шансу безбедносном сектору за њихово благовремено онемогућавање. Овакав „модус операнди“ међутим, не би требало да доведе до закључка да се ради о техничкој слабости исламских терористички покрета, организација и група, те да они више немају оперативну способност за извођење технички сложенијих и разорнијих напада. Права питања су и даље, када и где? Оправдано је претпоставити да ће управо приближавање њиховог потпуног војног пораза на Блиском и Средњем Истоку, те земљама Магреба, допринети ескалацији исламског тероризма, у свим његовим димензијама.

Хуманитарни интервенционизам и тероризам

Тaкозвани „хуманитарни интервенционизам“ и наметање „вредности либералне политичке културе“ исламским земљама на Блиском, Средњем Истоку и подручју Магреба, нису довели до очекиваних резултата.(1) Погрешне политичке процене креатора и носилаца политике међународног интервенционизма су произвеле реактивну ескалацију исламског тероризма на тлу Европе, коју није пратило унапређење безбедносних ресурса. Сведоци смо да неприлагођеност европског безбедносног сектора новим изазовимаима, на жалост, има све трагичније последице.

Проблеми у супротстављању исламском тероризму, у овом тренутку се „маскирају“ наглашеном употребом класичног репресивног апарата попут униформисаног дела полиције и војске.(2) На улицама Француске и Велике Британије патролира војска и тешко наоружана полиција што је заправо и пожељна сценографија из угла планера тероризма. Уочљиво је да и поред трагичних последица и пораста осећаја несигурности грађана, изостаје дебата о политичкој одговорности европских политичких елита за стање безбедности.
Неприлагођеност безбедносног система, политички однос режима према свим аспектима развоја криза у зонама конфликата у Африци и Азији, природа евентуалне конкретне ангажованости држава мета у „анти-терористичкој“ коалицији и постојање безбедносно недовољно изучене радикализоване муслиманске популације на сопственој територији су, уз медијску атрактивност, кључни фактори селекције мета извршења терористичког напада у овом тренутку. Према досадашњем развоју догађаја, главне групе потенцијалних мета изван зона примарног конфликта су, за сада, у земљама западне антитерористичке коалиције и чланица НАТО у Европи.(3)

Србија у галиматијасу безбедносних интеграција

Проблеми значајнијих српских европских партнера са модерним исламским тероризмом, забрињавају када је у питању предвиђање безбедносних ризика по Србију на овом плану, како у непосредној будућности тако и средњорочно. Разлог је врло једноставан. Српски безбедносни ресурси су далеко мањи.
У Србији у јавности доминира тема контроле безбедносних служби, уместо стручне расправе о подизању њихове ефикасности у сусрет новим безбедносним изазовима. Некритичко прихватање иностраних „стандарда“ у реформисању домаћег безбедносног система у непосредној примени се до сада свело на неселективно превремено пензионисање кадрова, као и на концепте реформи који по правили садрже кључну реч „смањење“.(4) Геополитичком инерцијом Србија, али и друге земље Балкана, увученесу у сложене и неизвесне безбедносне интеграцијена на које не могу много да утичу, али истовремено деле несразмерне ризике.(5) Оваква стратегија истовремено је подразумевала и успостављање равнотеже моћи на Балкану, што је Србију принудило на редукцију безбедносних капацитета.

Једно од основних обележја модерног тероризма је његов прекогранични карактер. Недовољна међународна сарадња у сектору безбедности је поље на којем исламски терористички покрети имају можда највише простора за стратегијско и тактичко маневрисање.(6) Различите политичке позиционираности држава у међународним односима још увек значајно оптерећују међусобну сарадњу. Сведоци смо праксе двоструких стандарда у дефинисању заједничког непријатеља и наметања улога и задатака са позиција већег и јачег. Србија има посебно лоша искуства на овом плану.(7)

Под заставом Ислама

Краткорочно и средњорочно, безбедносни ризици од тероризма за Србију су високи. Они, пре свега, проистичу из њеног неповољног геополитичког положаја који је на главном сувоземном правцу експанзије Ислама, посебно делимично реисламизоване Турске,(8) на Балкан. Ближе и даље конфликтно историјско наслеђе, бројна домицилна муслиманска популација на њеној територији и у непосредном окружењу, те миграторни, или избеглички таласи са Блиског и Средњег Истока, су фактори чијом се инструментализацијом ефикасно може изазвати нестабилност од ескалације тероризма и локалних оружаних побуна у Србији, до врло озбиљног оружаног регионалног конфликта.
Процес реисламизације Бошњака и Албанаца у Србији и у непосредном окружењу је поодмакао, али у последњих десетак година делом прелази под контролу Турске, која подржава политичку доктрину исламског покрета „Муслиманска браћа“(9 )и тиме индиректно и активности терористичких организација на Блиском Истоку и другим регионима, који наступају са ове верско – политичке платформе.(10) У наредном периоду, тзв. „исламски фактор“ на Балкану ће бити интегрисан у реализацију стратегије модерног пантуркизма, или неоосманизма, који се своде на повратак доминантног политичког, економског и културног утицаја Турске на Балкану, по потреби и под заставом ислама. Овде би требало имати у виду да ће Турска, ношена „стратегијским менталитетом“(11) или „османлијским менталитетом“(12), поред елемената историјског наслеђа и инструментализације „исламског фактора“, на постизању својих стратегијских спољнополитичких циљева на Балкану, манипулисати и својим чланством у НАТО-у, чиме се компликује предвиђање развоја безбедносне ситуације када су у питању „исламски фактор“ и модалитети његове евентуалне радикализације на територији Србије. Са друге стране, овакву стратегију на Балкану, Турска ипак планира у условима унутрашње политичке кризе, која делом индукује њено нејасно и неизвесно, померање главног међународно политичког курса од Европе ка Евроазији, што уноси у балканску једначину додатне елементе непредвидивости. Евентуалан негативан расплет „турске кризе“ чија међународна актуелност је у успону, може бити окидач озбиљне дестабилизације Балкана и у форми ескалације исламског тероризма.
Истовремено, не би требало губити из вида да друге исламске земље, пре свега Саудијска Арабија и Иран, као и различити исламски покрети, до оних најекстремнијих, иако у неповољнијој стартној позицији, неће пропуштати евентуалне повољне прилике да наметну своју концепцију експанзије ислама на овим подручјима и даље ка Европи.(13) Можда праве опасности од исламског тероризма по Србију проистичу управо из превирања унутар тзв. Исламског света и њихових рефлексија на Балкан.
И поред свих поменутих утицаја са стране, чини се, да милитанти панисламизам у Србији још увек није успео да створи „критичну масу“ у домицилној муслиманској популацији која би довела до ескалације исламског тероризма, попут оне у земљама Западне Европе.(14) Разлике између верског и националног у муслиманском корпусу, као и специфично порекло ислама на овим просторима, за сада одолевају милитантној политичкој идеологији која ислам поставља изнад националног. Ове чињенице међутим не умањују опасност од исламског тероризма, нити у Србији, нити на Балкану у целини, већ фокусирају време као политичко – безбедносни фактор.

Струка и шири дискурс

Поред обавештајног продора у системе командовања исламских терористичких покрета и организација(15), у супротстављању исламском тероризму, од великог је значаја постићи што ефикаснију безбедносну контролу територија на којима њихови симпатизери и припадници бораве, или преко којих транзитирају.(16) Њихово праћење у урбаним средина, генерално, захтева веће и често исцрпљујуће ангажовање и људских и техничких потенцијала безбедносног апарата због чега исламске терористичке организације, за сада, остварују озбиљну тактичку предност. Евентуални бројчани дисбаланс у корист „противника“ је у Србији донекле могуће умањити, подизањем степена готовости система цивилне заштите и ангажовањем нпр. припадника асоцијација пензионера војске, полиције и безбедносних агенција, које свакако могу допринети подизању ефикасности безбедносног система Србије, пре свега у превенцији, али и у другим фазама супротстављања терористичком деловању.
Искуства у супротстављању исламском тероризму, као и модерном тероризму уопште, дугорочно захтевају подизање безбедносног сензибилитета читавог друштва, интегрисану политику свих институција у препознавању његових индикатора на унутрашњем и спољном плану и организованом раном реаговању.

(1) На панелу под називом „Америка, Русија и Блиски Исток“, одржаном 25.07.2017. године у Београду, у организацији „ЦИРСД-а“, Камерон Мантер, бивши амбасадор САД у Србији и Пакистану, је изјавио да је међународна интервенција у Ираку „по њему“ била грешка, или „лоше искуство“, која је последица процене да ће се сменом режима Садама Хусеина у тој земљи омогућити демократски процеси. При томе, у духу америчког политичког идеализма, Мантер прави разлику између политичке стабилности и демократије, које не морају ићи упоредо.

(2) Вишеструким реорганизовањем и реформисањем безбедносног апарата у Европи на принципима политичког идеализма и бирократске рационалности, годинама су везиване и очи и руке и ноге безбедносним службама. У циљу подизања ефикасности политичке контроле, безбедносни сектор је гурнут у вртлоге „дневне политике“ и динамике изборних циклуса. Реална безбедносна ситуација се, међутим, развијала у другом правцу.

(3) Политичка географија модерног, исламског тероризма се мења релативно брзо. Тежиште деловања исламски терористичких покрета, организација и група је у овом тренутку из САД, више померено ка Европи.

(4) Смањења у било којем од сегмента система безбедности, по принципу спојених судова редукују цео систем и води у нестабилност.

(5) Србија је нпр. на себе прихватила несразмеран ризик првих избегличких таласа са Блиског Истока ка Западној Европи, пре свега зато што неке друге државе ЕУ на такве ризике нису биле спремне. Краткорочно, а имајући у виду реалне безбедносне капацитете којима располаже, Србија је „свој део посла“ добро одрадила. Проблеми могу настати ако уследе нови слични таласи, јер Србија у истим околностима, вероватно више неће моћи да се понаша на исти начин.

(6) „ИСИС је настао захваљујући новчаној и организацијској подршци америчких савезника и пријатеља у циљу борбе против Хезболаха. Ако неко жели да уништи Хезболах, неће то учинити рекламирањем и позивом у регуларну војску, већ ће регрутовати зликовце и религијске фундаменталисте како би они одрадили прљав посао“ – изјавио је Весли Кларк у интервјуу ЦНН-у, а према писању српског дневника „Блиц“, у тексту под називом „Зна Калифат – Како је настала Исламска држава и која је улога САД у стварању чудовишта“, од 15.11.2015.године. Манипулисање милитантним панисламизмом ради постизања краткорочних тактичких политичких циљева изазивањем конфликата локалног карактера, по правилу је на крају „измицало контроли“ и трансформисало се у глобалан безбедносни проблем, од Авганистана, преко Либије, до Ирака и Сирије.

(7) Различити међународно политички третмани албанских терористичких организација „ОВК“, „АНА“, „ОВПБМ“, су очигледни примери двоструких стандарда у третирању безбедносних појава.

(8) Трансформација Турскеиз лаичке плутократске републике у исламску државу не тече глатко. Традиционална подела на лаичку и исламску Турску, још увек представља узрок политичке кризе у тој земљи.

(9) Турска подршка овом екстремном исламском покрету посебно је дошла до изражаја након пуча у Египту 2013. године, када је са власти свргнут Мохамед Морси, дотадашњи председник, иначе истакнути припадник покрета. Политичка доктрина покрета заснована је на одбацивању тековина лаичке политичке културе и на повратку теократском концепту Калифата-муслиманске супердржаве. Из покрета основаног у Египту 1928. године, временом је настао читав низ исламских политичких покрета и организација, од којих су неке, попут „Хаммас“-а, „Јабхат Ал Нусра“-е, Јихад Ал Исламy“-а и тд., прихватајући политичку доктрину „Муслиманске браће“, истовремено одабрале тероризам као легитиман начин борбе за универзалне исламске циљеве. Принципом „Куран је наш устав“, покрет „Муслиманска браћа“ је фокусирао кључно место разлаза са лаичком политичком културом и тиме преекспонирао ислам као политичку идеологију.

(10) Према писањима неких домаћих медија, крајем новембра 2015. године, Хакан Фидан, шеф турске безбедносне агенције МИТ и вероватно најближи Ердоганов сарадник, је тада, наводно, сугерисао „међународној заједници“ да призна тзв. „Исламску државу“ као реалност и тековину незаустављиве исламске револуције. Предложио је да тзв. „Исламске држава“ у Турској отвори своју „канцеларију“ ради успостављања дијалога са заинтересованим странама, а ради превазилажења конфликта на Блиском Истоку. Припаднике исламских терористичких организација је сматрао исламским револуционарима које не би требало осуђивати, нудећи медицинску помоћ Турске „свима у угроженим подручјима“.

(11) Термин који уводи Махмут Давутоглу, бивши турски премијер, у својој књизи „Стратегијска дубина“, а представља део колективне свести политичког ентитета о сопственом идентитету, која интегрише колективно историјско искуство, са актуелном геополитичком позицијом и као таква „природно“ постаје енергетски и легитимишући потенцијал актуелне политичке стратегије.

(12) Проф. Дарко Танасковић је Давутоглуов појам „стратегијски менталитет“, означио термином „османлијски менталитет.

(13) Наступ арапског исламског фактора на територији бивше СФРЈ, у почетку предводила је Саудијска Арабија, у којој је „вахабизам“ државна религија.

(14) Ситуација у Р БиХ и на КиМ у погледу степена контаминације милитантним панисламизмом, је нешто неповољнија. Последице „међународне“ инструментализације ислама у циљу регионалног геополитичког слабљења Србије током последњих 20 и више година, су довеле до неконтролисаног настајања екстремних муслиманских језгара и самоизолованих муслиманских енклава на овим подручјима.

(15) За постизање релевантних резултата на овом плану потребни су озбиљни људски, технички и други материјални ресурси, којима евентуално располажу велике светске силе. Србија се као балканска земља, са сразмерно ограниченим безбедносним потенцијалима, у овом сегменту мора ослањати на међународну сарадњу и солидарност, што јој условљава вођење врло опрезне и комплексне безбедносне политике, али и на развој сопствених унутрашњих безбедносних и других ресурса, интегрисаних у нову јединствену безбедносну политику.

(16) У Србији поред осталог, изложеној и растућој опасности од избегличких таласа са Блиског Истока, потребно је из разлога поменутих у претходном одељку, одржати фокус и на лицима пореклом из арапских и других исламских земаља, која у њој бораве, или кроз њу пролазе, али по другим основама.

Растко Ђурашиновић – члан „Београдског форума за свет равноправних“