Васојевићи као увек: родољуби, чврсти, одлучни, поуздани…

 

Унија за неутралност Црне Горе одржала је трибину против агресивне НАТО пропаганде, у Андријевици 19-ог септембра 2016. године, у просторијама клуба Народног фронта. На позив Уније на трибини су учествовали:  проф. др Митар Ковач генерал у пензији,  директор Евроазијског безбедносног форума; Стојан Батинић генерал у пензији; Миленко Лаловић пуковник у пензији, и чланови форума који су својим дискусијама дали значајан допринос успешности трибине.

Сви говорници и дискутанти на трибини су јасно изнели своје ставове о намерама и штетним последицама евентуалног прикључења Црне Горе НАТО пакту.

На себи својствен начин и песници из овог краја дали су допринос кроз рецитовање својих песама које говоре о овој тематици.

Из излагања и дискусија  на трибини могу се извући следећи ставови и поруке:

• Српски народ у Црној Гори, посебно на северу, осећа велику угроженост и обесправљеност и изостанак подршке званичних власти Србије, посебно у последње четири године,
• Власти Црне Горе, од осамостаљења дискриминишу све локалне средине и заједнице које се претежно изјашњавају као српске. Утом смислу не улажу финансијска средства нити доводе инвеститоре за отварање нових погона и фабрика, тако да је млади нараштај приморан да своја животна питања решава у другим срединама или да се приклања званичној власти. На тај начин Мило Ђуканповић уцењује и прогони све оне који су за очување Црне Горе и који су за очување српског националног простора,
• Црногорски режим не обезбеђује елементарна права за српску заједницу на нивоу националних мањина, тако да је проказан српски језик, застава и све више припадност српској православној цркви,
• Српски народ је јединствен у осуди увођења црногорског језика и изричит је за одржање српског језика и ћирилице,
• Истакнуто је низ примера дискриминације и прогона људи из државних институција, кроз прекиде радног односа само зато што се декларишу као Срби. Истиче се пример да су учитељи тајном кампањом били инструисани да прихвате школскле дневнике и друге обрасце штампане на латиници и да исте морају попуњавати латиницом. То је почетак процеса колективног унијаћења српског народа у Црној Гори, а да се о томе власт републике Србије никада нису одредиле и истакле то као проблем. Муслимани се у Црној Гори све више декларишу као бошњаци, а Албанци у источном делу изграђују елементе аутономије у културној и политичкој сфери. На тај начин само је српски народ у Црној Гори подељен на „Србе и Црногорце“,
• Не постоји сагласнос ни око државних симбола, пре свега око заставе. Муслимани носе ратне заставе муслиманске БиХ, а Албанци албанске заставе. За Србе постојећа застава није њихов избор већ тробојка са белим орлом, традинационална застава Краљевине Црне Горе. Постојећу заставу и грб Црне Горе зову „кокошком“, јер никада није била историјски симбол државности Црне Горе,
• Све више је изражена и бојазан од албанског и муслиманског екстремизма на северу и истоку Црне Горе,
• Не одобрава се успостављање границе између Црне Горе и лажне државе Косова јер сматрају да је то граница према Србији која је давно утврђена,
• Свим демократски средствима потребно је наставити истрајну борбу за очување српских националних интереса и не дозволити даље поделе, посебно у разбијању улоге и значаја српске православне цркве,
• Српски народ искрено жели још отворенију и плодотворнију сарадњу са руским народом на свим пољима, што је видљиво и кроз изградњу споменика тројици руских војника на православном гробљу у Андријевици, који су дали своје животе за слободу у другом светском рату,
• Српски народ Црне Горе дубоко осећа жал за жртвама НАТО агресије народа републике Србије и Црне Горе и то га чини још одлучнијим у супростављању приступања Црне Горе НАТО пакту,
• Одлуку о приступању Црне Горе НАТО пакту, као судбоносном питању не само за Црну Гору већ и за све српске земље, потребно је донети изјашњавањем народа на референдуму,
• Потребне су хитне инвестиције у већинским српским срединама како би се зауставио процес одласка народа из тих средина, као и процес националног и верског унијаћења и „политичког насиља“. То насиље се спроводи кроз корупцију, уцене припадника опозиционих странака, посебно виђенијих и утицајних људи. Зато се суштински може речћи да у Црној Гори не постоји демократија нити демократски систем, него је на сцени самовоља једне корумпиране ауторитарне власти, која манипулише вољом народа и не дозвољава истинску анфирмацију његових интереса.

Представници Евроазијског безбедносног форума и Уније за неутралност Црне Горе, након завршене трибине поклонили су се сенима палих жртава НАТО агресије код споменика у Мурину.

Том приликом је председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Андријевице, евоцирао успомене и сећања на погинуле и дешавања која су везана за њихове жртве.

 

РОДОЉУБЉЕ ИСКАЗАНО ПЕСМАМА

ДЈЕЧАЧКА СТВАРНОСТ

Не волим март, месец у коме сам се родио,
месец у коме сам ходио, од кога сам се одвојио.
У ноћи 24-ог марта, и почетак страшнога рата,
заувек се опраштам и сузи допуштам,
да низ лице оде, да отече…
Црно беше све око мене,очи ми мрак једе
у кавезу сам без светлости дана,
дошла су јата врана…
У Пећи сам се родио, још се нисам препородио,
најлепши осјећај кад своју земљу заволиш,
а најтежи кад је изгубиш…
Не, не могу вам до детаља испричати како је било и шта се заправо збило,
сада враћам филм, али знам нико није преживео без траума. Испричаћу вам…
Ноћ се спустала над градом, били смо у својим домовима у кревету сам лежао свом, хтео сам заспати чврстим сном.
Отац гледајући телевизор, видио је неописив призор, ти „МИЛОСРДНИ АНЂЕЛИ“ крећу, изнад Метохије лећу.
У том тренутку улазна врата се отворише,
врата од купатила се залупише, не знајући ко иде степеницама, ја сам чекао, страх сам осетио, ко је то рекао.
То је био деда, уплашена је била глава седа, пробудише се близанци – сестра и брат, пробудио их је овај рат.
Мама ми даде ћебе, држао сам га чврсто уз себе, док нас је деда пожуривао дрхтавим рукама, осећао сам да су наше душе биле на мукама.
Не очекујући тако нешто, свако је узимао понешто, не баш вешто.
Мајка узе сестру и брата, а пушку, пушку узе тата.
Кренусмо пут склоништа, мислећи да то није ништа, први крену отац, мајка, ја, последњи деда.
Пролазећи уским путем, глава ми лута, тек смо били на пола пута, гледао сам право испред себе, покушавао у мраку видети шта раде бебе.
Прасак бомби те страшне ноћи, мислио сам да до склоништа нећемо стићи,
сакупљајући дечачку снагу, крв је текла кроз вене, окретао сам се, заста ли то деда иза мене?
Као да ми неко иза очи даде, моје тело стаде, око нас се пуца, а мом деди срце престаде да куца.
Окренух се, видех да ми деда стаде,
раширио к мени руке и на земљу паде.
Ухвати ме мати за малену руку, срце ко да ми чупаше и вуку, плакајући ушао сам у склониште, гледајући малу децу како вриште.
Сео сам баки у крило, причао јој и сузе лио,
док ме бака забринуто гледа, ја јој рекох: ,,Бако умро ми је деда!”
Јецао сам, желећи да ме нико не слуша,
јер је деда био само моја душа.
Нису ми дали да га видим последњи пут,
а како сам као мали хтео да се сакријем под његов скут.
Зашто смо ми криви за туђе грехе, нико не пружа бар мало утехе.
Помолити се свецима светим, само тог страха кад се сетим.
Нема више моје око сузе, све су истрошене,
немам веру поред себе своју,
Метохију, Патријаршију, земљу моју.
Ево испричао сам вам, али је сада та земља вештачка, али то је моја, заиста,
стварно дечачка…”

Стефан Војводић

 
СРБИЈИ

 
Зориш ли се, рањена и дична
без суза и страха за зелена жита,
јеси ли у Дечане као на Цер крута?
Не памтим да си ропству навикнута!
Нијеси пузању и цвиљењу вична,
јеси ли Србијо ка’ вал валовита?

Њедриш ли још с’ истока млијеко?
Тврда су твоја седморо брда.
Примаш ли их к’ себи на конаке,
својиш ли их к’о Бог што је реко,
дајеш ли им к’о Ђорђе барјаке,
браниш ли их ропства и заблуде,
еј Србијо дична којекуде?

Јеси ли Србијо к’о гром громовита,
ил’ гајиш цвијеће у „гробнице плаве“,
јеси ли на плахо и лакомо слепа,
благосиљаш ли мраморје у ровове скрита,
јеси ли бадњаке спремила крваве,
војштиш ли Србијо као накад Степа?

Јесу ли ти зазидали груди набујале,
крчме те и лапћу сузе и млијеко,
окупљаш ли стркле и престале,
јеси ли Србијо још тамо далеко?

Јесу ли те сабили до зида?
Алачу над тобом од Видова дана,
а ти ми Србијо као Симонида,
крвавом Дрином течеш!
Јеси ли распијевана,
или Лелејском гором лелечеш?
Или си Тара?
… једним оком с’ кома шара,
ил’ к’ Милошу на Косово
ил’ у најам код ћесара!

Руше ли ти темеље и шљеме?
Међе су ти овјенчане славом?
Још мене има, још сам „Босна млада“,
крвава Дрина сном и јавом,
још мене има платиће ми главом,
ја сам Обилић што собом влада,
ја имам племе,
ја имам себе,
пасје им сјеме!

Уче те да збориш:
подани,
погани,
продани,
шеталице,
вични на јарам туђи и таљиге,
образ укаљани
и ропске клице,
што „пишу“ прстом!
А ти се зориш
ранама вична
и чуваш књиге!
Престонице,
задушнице,
ћирилице,
Грачанице…,
крстиш ли се крстом,
дична као цецуњани
кад им туђин бане,
да част, образ и слободу бране.

Издржи Србијо, погнута од бола!
Слави Аранђела, Алексендра, Арсенија…!
Сунце се поново рађа,
невско, с’ истока крај Бога сија!
Ја барјак носим са Суводола:
„За јунаштво, лично из руку даде Карађорђе“!
Ја сам галија царска и ратна лађа!
Ја јесам Русија!
Ја сам син вође.
Ја сам драг-лала са Цецуна,
Мартин Милунов и Минин Лука,
Милутин Вуков, официр српски са Солуна!
Ја сам српска буна!
Ја сам Синђелић с’ Чегра,
јатаган хајдука!
Ја сам Живојин Мишић са Дрине,
Путник Радомир,
ја сам комита, нећу мир!
Ја сам Петар Бојовић с’ Првошевине!
Ја сам Милетин Ђоле са Селине!
Миљан Ракитић с’ Улотине,
ја сам Никола Оташев с’ Присоје,
вратићу своје…
Као кнез Радоје…,
као Ника Вешов на Гребену
што девет глава „поклони“ племену!
Ја сам Србин, Гаврило Принцип са Миљацке,
осветићу све муке, све ране братске…!
Бојка сам руска,
лено Христове вјере,
широка руска степа и Стара Рашка,
ја сам Крвава бајка, афера бомбашка,
медаља „француска“,
за храброст ме окити Франш де Пере!
Ја сам Костадин Микић
син дечанског улишта,
Тихи Дон и ћуприја са Дрине,
издржаћемо, опстаћемо на света огњишта,
знамо како се траје и како се гине!

Давид Лалић