Амерички милијардер Џорџ Сорос је обновио „свој пројекат Украјина”, тврдећи да је ова држава на самом истоку ЕУ која се граничи са Русијом – главни адут ЕУ. Како ова земља, разорена ратом, подељена, чији су становници немерљиво сиромашни, док су њихови тајкуни и власт мерљиво богати – може да одбрани ЕУ? Једноставно, кућа је на средини пута између америчког и руског геополитичког утицаја. А зашто је за њу упадљиво заинтересован амерички богаташ Џорџ Сорос?

Још од самом почетка сукоба на кијевском Мајдану, Сорос је као велики финансијер и утицајни лобиста имао своје финансијске интересе и политичке савете. Како се накнадно испоставило да су САД финансирале опозиционе протесте у Украјини са пет милијарди долара и да је висока америчка званичница Викторија Нуланд у фебруару 2014. године инструирала америчког амбасадора у Кијеву Џефрија Пјата да, еуфемистички речено, занемари ЕУ, Сорос својим иступима само покушава да одржи ток догађаја у Украјини на задатом колосеку.

Нарочито, откако се ЕУ, по мерилима америчких лобиста, није показала као довољно агресиван играч у решавању проблема на својој територији. Покушавајући да задржи какву такву аутономност Немачка, видело се то и у прошле недеље усвојеној Белој књизи која трасира будућу немачку спољнополитичку и безбедносну политику, покушава да ојача своју водећу улогу у ЕУ, али и да се не конфронтира са Русијом онолико колико би то хтеле САД. Зато је Немачка, иако је првобитно „Велт” објавио наводни нацрт овог документа у коме је Русија означена као противник, ублажила свој став, па је Русија наведена као „потенцијална претња”, али ипак сила без које се не могу решавати проблеми (првенствено у Сирији и Украјини).

Сорос у готово правилним шестомесечним размацима у интервјуима за угледне европске недељнике или у ауторским текстовима покушава да „погура” ЕУ на робустније деловање у сада већ замрзнутом конфликту у Украјини.

У последњем ауторском тексту на сајту утицајне невладине агенције „Пројекат синдикат” он је обновио своју тезу да се резултати у Украјини могу постићи комбинацијом санкција и притиска на Русију. Разрађујући концепт преко кога би ЕУ, којој прете све већи дезинтеграциони изазови, Сорос, који важи за идејног и финансијског творца антивладиних покрета широм света, досетио се да би незадовољство већине младих Британаца резултатима референдума о изласку из ЕУ могло да се патентира као свеевропски покрет. Енергију која је настала у Британији Сорос је видео као одлично гориво за „препакивање” Европе, која би уз притисак таквих покрета у најмоћнијим чланицама ЕУ, довела до чвршће интеграције унутар ЕУ и поновног стварања клуба пожељних из којег нико не би имао интерес да иступи, напротив.

То је заправо само исти Соросов концепт са уметнутим другим актерима. У септембру прошле године у „Њујорк ривју ов букс” написао је: „Данашњим Кијевом још увек влада дух Мајдана и то би требало искористити за отпор руској агресији и за оживљавање осећаја солидарности који је карактерисао ЕУ у њеним почецима”.

Разрађујући јачање безбедносних мера којима би била ојачана одбрана од „спољних непријатеља који су склони да искористе тренутне слабости ЕУ”, он је на значајно место агенде поставио своју стару тезу да судбина ЕУ зависи од будућности Украјине.

„Највећа предност ЕУ је Украјина, чији су грађани спремни да умру у одбрану своје земље. Бранећи себе они бране ЕУ – што је данас веома ретко у Европи. Украјина је срећна што има нову владу која је још одлучнија и спремнија да спроведе реформе које захтевају обе стране: и њени грађани као и подржаваоци споља. Али ЕУ и њене државе чланице не пружају подршку Украјини коју она заслужује (САД подржавају Украјину много више)”, написао је Сорос.

Овакав однос према грађанима Украјине уследио је пошто је ЕУ, превођена Немачком и Француском, већ почела отворено да негодује на притиске преко Атлантика.

Упркос томе што су се силне милијарде долара слиле у Украјину, ова држава са око 42 милиона становника (што је сада само фиктивна цифра, умањена од рата избеглима и емигрантима) и даље важи за изнимно корумпирану државу. Немачки медији су у неколико наврата ове године писали да Украјина пуца по шавовима јер је раздиру унутрашњи сукоби (не само са проруским побуњеним становницима на истоку, него и у власти), а да земљом управљају олигарси.

Сам председник Петро Порошенко је, према наводима стране штампе, прошле године дотакао милијарду личног богатства, претходна влада Арсенија Јацењука, који је био америчко решење за премијера, смењена је због огромне корупције. Порошенко је својевремено потенцирао да сваки дан ратног стања Кијев кошта пет милиона долара, што је био позив за још новца како би се одговорило руској војној инфраструктури на истоку.

Најгоре од свега је што украјински олигарски настављају да финансирају приватне армије, попут Азова, Ајдара, Десног сектора, који сада делују застрашивањем, па и атентатима, уколико њихови финансијери нису задовољни неким законом који би требало да буде донесен. Прошле године су за време састанка са особљем испаљена три снајперска хица на канцеларију државног тужиоца. Један од финансијера је олигарх Игор Коломојски, оснивача и финансијер националистичке политичке странке Укроп, чије је богатство „Форбс” проценио на 1,3 милијарде долара. Иако су добровољачке јединице које он финансира званично под контролом владе, он и даље има значајан утицај на њих. Украјински извори су навели да је Коломојски оптужен за проневеру 1,8 милијарди владиног новца из кредита ММФ-а.

Порошенко и претходна влада суочили су се са протестима, па чак и оружаним нападима, потпуно одметнутих добровољачких јединица које су починиле бројне злочине и украјинску власт довеле на „црну листу” Уједињених нација. Комитет за људска права УН је оптужио Службу безбедности Украјине за систематска мучења затвореника у тајним затворима.

Поред свега тога, Украјина се и ове и прошле године, према листи економског портала Блумберг, нашла међу пет „најјаднијих” економија. „Индекс беде”, кроз који ова агенција сваке године „пропусти” све државе света, за Украјину износи 27 процената, а добија се збиром стопе незапослености и промена индекса потрошачких цена. Прошлогодишња инфлација у Украјини је износила 44 одсто, спољни дуг је у континуираном расту, не рачунајући дуг од три милијарде евра Русији. Економија Украјине је сасвим зависна од милијарди које је јој даје ММФ.

Истицати да би грађани који су спремни да гину бранећи своју земљу у оваквим околностима, био адут за оне који само гледају да увећају своје богатство и прошире свој утицај – нехумано је колико и понижавајуће за њене становнике.

Преузето са: http://www.politika.rs