И сама се ускоро суочила са постмодерним окупационим стегама. Тога су били свесни и у Вашингтону, па да не би било новог покушаја бега, између осталог, довели су украјинску кризу до крајности и натерали ЕУ да уђе у ровове ископане према Русији. Противно својим интересима Берлин је увучен у конфронтацију са Москвом. Како је приметио један познати италијански генерал: Американци су мајстори да савезнике присиле на саучешће у акцијама које као бумеранг више погађају њих него противнике. Тако се вазали слабе и одржавају у послушности.

Иста матрица важи за Балкан. Њега Вашингтон потпаљује, и то уз учешће неких својих ЕУ клијената, како би деловао против Русије. Словенско-православне земље које с њом развијају добре односе, као што су Србија, Српска и Македонија, дестабилишу се или држе под притиском, те се, додуше засад асиметрично, у њима ради на инсталирању на власт тотално послушних властодржаца. Сада су под ударом Додик и Груевски, а пре или касније биће покренут јуриш на Вучића, који је и сада изложен акцијама слабљења. Запад је свестан да за његово рушење још нису сазреле околности, али оног момента када је 2014. добио око 50 одсто гласова (и то сада потврдио), Вучићу је нацртана мета. За евроатлантску елиту неприхватљиво је да лидери земаља за које знају да нису наклоњене Западу буду јаки. Поготово када имају основа да верују да им и они, уз сву позитивну реторику, дубински нису склони.

У Вашингтону постоји страх да ће они искористити прилику да се преоријентишу. Да поступе као Додик када је схватио да је Запад непоколебљив у намери да сведе РС на пуки административни ентитет, па нема другу могућност него да се оштро супротстави. То није урадио самоубилачки већ рационално, у тренутку када је схватио да се Русија враћа на велику сцену и постаје активнија на Балкану, а у глобалним размерама Кина је све већи конкурент Западу. Тако су Додик и РС опстали до данашњих дана. Али ни евроатлантске структуре нису одустале од њиховог рушења.

У контексту заоштравања односа са Русијом, интензивирале су офанзиву на Балкану. И то, да поновим, не само да би сузбиле утицај Москве, већ и да би одржавале своју доминацију тамо где су је успоставиле противно вољи народа. Зато се – али и како би немачка периферија била што труснија и тиме се Берлину кресала крила – у РС и Македонији ради на организовању “обојених револуција”, док се у Црној Гори спроводи “обојена контрареволуција”. Одржава се на власти Ђукановић, који је изгубио сваки легитимитет и представља криминално-корупционашку рану која угрожава ЕУ!

Нама остаје да се солидаришемо са угроженом Српском и Македонијом, односно српским народом у Црној Гори. Београд мора да буде активнији на плану подршке свима њима, како због српског националног интереса у региону, тако и стабилности саме Србије која је сигурно следећа мета. Добар корак у том правцу је учињен пружањем подршке Додику, али и настојањем да се он приближи бар делу опозиције у РС (а власти на нивоу БиХ). Српски народ западно од Дрине, уз све нормалне политичке поделе, мора да буде што сложнији око одбране РС. Тек на тим основама Србија може ефикасно да му помогне. Коначно, не заборавимо на српски народ и у Црној Гори, где је изложен идентитетском геноциду. Ту је Београд пасиван, а нема право да се прави да не види шта се тамо дешава! У крајњој линији, као што је европска геополитика интегрални мозаик, у коме се цех плаћа и ван своје куће, тако ствари стоје и са регионалним односима. Тога морамо бити свесни и због “мирне Бачке”!

Преузето са: http://www.novosti.rs/