Са Немачком и даље у рату – Илија Петровић

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Нема мира са Немачком

Писано средином априла 2010. године, као покушај да се укаже на намеру војвођанских Шваба, директних или побочних законских наследника – у првом, другом или трећем колену – бројних ратних злочинаца из Бачке и Баната “запослених” током Другог светског рата у СС дивизијама, да им Срби избришу предачке ратне злочине и потом им, уз извињење, врате давно напуштена имања и прихвате да обележавају “драгу успомену” на доживљене злочине и њихове извршиоце.

Текст је остао да чами у рачунару, пошто се његов аутор тада није могао досетити ко би му могао бити квалификован читалац.

Ево га сада, уз једну “свежу” напомену на самом крају.

Повод

На самом крају 2002, потписник наредних редака објавио је у Новом Саду, у сопственом издању, књигу Керци у Пашићеву : Прилог за монографију Змајева (до 1922. званог Стари Кер, потом Пашићево до 1941, током рата Стари Кер, Пашићево до 1947, а данас Змајево), која “покрива” време од настанка овога бачког села (1267), па све до избијања Другог светског рата. Књига се већ примицала свом коначном облику када се њен аутор, сасвим случајно, средином августа исте године, срео са господином Браниславом Чукићем из Раткова (Парабућа), код Сомбора, са вишедеценијским искуством на “привременом” раду у Швајцарској. Том приликом, Чукић је поменуо да је кућа коју су његови родитељи рођени у Топлици а пореклом из Васојевића, у данашњој Црној Гори, добили на име колонизације, била власништво извесног Швабе Јозефа Хајнца.

Средином осамдесетих, Хајнц је боравећи у Раткову код неког свог старог србског пријатеља, пожелео да посети и свој родни дом; уместо њега, могао је видети само плац на коме су Чукићи нешто раније изградили нову породичну спратну кућу. Сазнавши да Бранислав живи и ради у Швајцарској и да једном или два пута годишње обилази своје родитеље у Раткову, господин Хајнц га је позвао да, на пропутовању кроз Аустрију, сврати код њега, Хајнца, настањеног у месту Фолксдорф, недалеко од Граца. Бранислав је понуду радо прихватио и, до разговора с овим потписником, посећивао га је седам или осам пута, да ли на путу према Раткову, да ли при повратку у Швајцарску.

Кад је Чукић први пут свратио до њега, једнако као и при свим каснијим посетама, господин Хајнц није пропустио да му се показујући своју кућу и пратеће објекте, похвали: “Господине, све ово што видите направио сам парама југословенске владе; и више сам добио но што сам оставио у Парабућу”. Чукић је, исто као и аутор наведене монографије (и овога текста), те речи довео у везу са договором Јосипа Броза (1892-1980) познатијег као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, и немачког канцелара Вилија Бранта (с мало познатим крштеним именом Херберт Ернст Карл, 1913-1992) о исплати немачких дуговања из Другог светског рата Југославији, укључујући ту и накнаде ратним заробљеницима, највећим делом из србског националног корпуса. Износ који је тада припао Југославији био је толико ништаван, да се може и мора закључити како је онај преостали (“лавовски”) део остао Немачкој на име обештећења Подунавским Швабама за имовину у Југославији, напуштену с јесени 1944. године по позиву немачке Врховне команде и Немачког народног савеза у Угарској.

Бранислав Чукић је током овог разговора узгредно поменуо да је у Швајцарској купио књигу, на немачком језику, која се бави судбином подунавских Шваба исељених из Војводине Србске (из свих места, појединачно) крајем 1944. године или затечених тамо крајем рата и првих двеју поратних година.

Непун месец касније, та се књига, нашла у рукама овог аутора, а за већ поменуту монографију о Змајеву (стране 450-456) били су интересантни редови које је о Старом Керу исписао Георг Вилдман ослањајући се на књигу Петра Штега, исељеног Старокерца, Стари Кер : Историја једног подунавско-швапског села и хроника његових породица, Вајнгартен/Баден (Немачка) 1988, 314-350. Док. В, 381-405.

Уз напомену да је речи или реченице у заградама, као и међунаслове, исписао овај потписник, ево у наставку неких извода из тога текста, у преводу историчара Бранислава Ћурчића, тада професора сомборске Гимназије.

 

Село Стари Кер

Стари Кер припадао је етнички мешовитим општинама Средње Бачке; поред (око 2700) Немаца евангелистичке вероисповести, живело је овде око 1400 Срба, 500 Маџара и нешто мало Русина, Буњеваца и Словака. Стари Кер није био немачка насеобина, као што је то био случај са девет осталих општина Средње Бачке, насељених протестантским Немцима за време колонизације под царем Јозефом II (1741-1764-1790) између 1784. и 1787. године. Старокерски Немци дошли су овамо 1827. године из Кишкера (Бачког Доброг Поља), скоро чисто немачке општине удаљене око четири километра од Старог Кера (северно, према Врбасу) њихово пресељавање довршено је око 1900. године. Од укупно 940 кућа у Старом Керу, 1944. године било их је 584 (или 510, како пише на другом месту) у немачком власништву.

После распада Југославије 1941. године и прикључења Бачке Маџарској, већ у јесен исте године започело је регрутовање Подунавских Шваба у маџарске хонведе (домобране). Од априла 1942. могли су ови војници да пређу у немачки Вермахт (регуларну немачку војску ), а касније, све до септембра 1944. године, сви војно способни мушкарци ступали су или у Вермахт или у оружане формације СС (Schutzaffel, првобитно паравојна организација Националсоцијалистичке немачке радничке партије, потом Хитлеров заштитни одред, а доцније, током рата, борбене јединице намењене за фронт, врло често супериорније од редовне немачке војске. Ове јединице познате по фанатизму, суровости и бескрупулозности, и намењене за обављање специјалних задатака: истребљење становништва у окупираним крајевима, казнене експедиције, чување заточеника у логорима, упамћене су по небројеним злочинима почињеним над цивилним становништвом и ратним заробљеницима. На суђењу у Нирнбергу, 1946, због тога што су, залажући се за коначно решење, спроводиле расистичке законе и геноцид, проглашене су криминалном организацијом).

Стари Кер дао је (немачким оружаним снагама) око 500 војника (у просеку, по један скоро из сваке швапске куће!), од којих је 153 погинуло, умрло у заробљеништву или нестало…

Своју власт за време II светског рата старокерски Немци нису злоупотребљавали у односу према припадницима осталих националности. Срби, пре свега виђени и утицајни међу њима, помирљивом држању њихових немачких суграђана, између осталог, приписују заслугу што 1941. године, при уласку Маџара у Стари Кер, није дошло до крвавих рација као у Новом Саду и неким већим местима у источној Бачкој…

 

Позив на повлачење

Опасна партизанска делатност (1944), покрети немачких избеглица из Баната (бекство према западу) и опомињући савети немачке војне команде покренули су већину Старокераца да се одазову позиву Народног савеза Немаца у Угарској и да крену у бекство. Супротно ранијим проценама… број Старокераца који је остао у својим кућама износио је 170 лица. Рачунају ли се тих 170 особа и 500 војника на фронту, произилази да је у бекство кренуло округло 2000 Старокераца. У односу на укупан број становника, према подацима из немачког пописа, то чини 74% и та стопа сигурно је била једна од највиших у Бачкој.

Осмог октобра 1944. године кренули су старокерски Немци у повлачење. Са тешко натовареним колима, коњском или тракторском вучом, најпрече је било прећи Дунав. Свима који нису имали сопствена кола или нису имали са ким да пођу, или су били болесни, било је остављено да у повлачење крену Вермахтовим возилима, у отвореним теретним колима или камионима, са малим ручним пртљагом… Они који су превожени камионима или теретним колима истоварени су пред једном дунавском скелом, а затим су пребачени на другу обалу; кад су се сви сместили у сточне вагоне, по 45 лица у једном вагону, састављена је композиција… и повезла их у правцу Беча… ноћу. У деветој ноћи композиција је стигла у Беч. Из Беча избеглице су раздељене по разним аустријским местима. Једна група Старокераца дошла је у Рид, у округу Ин, где је била примљена пријатељски и током децембра смештена по околним сељачким имањима. Они су овде дочекали и крај рата, да би се до 1948. године постепено сви одселили, углавном у Немачку.

Много тежу сеобу имали су они који су се користили колским запрегама или тракторима. Они су се мучили по путевима претрпаним војним возилима и избегличким колонама, трпели су честе нападе из ваздуха и могли су тек после три недеље, у близини Блатног језера (у Маџарској), да застану и узму предах… Колона је на аустријску границу стигла тек 10. новембра, да би тамо била раздвојена и одведена на разне стране. Један део потрпан је у вагоне и 1. децембра стигао је у Оберлаутербах, округ Јауер, у шлеским планинама Кацбах. Овде су сви мушкарци, као и дечаци старији од 15 година, регрутовани и обучени у униформе (нацистичке)… Део оних који су се колима кретали према Судетима, у Чешкој, дочекао је крај рата на једном мајуру код Лајтмерица; довде су се пробијали од места до места, истичући на тракторима и колима југословенске заставице; био је то опасан подухват, пошто је у овом безаконом времену свако чешко место имало сопствену милицију, која је све подвргавала својој контроли. Тако маскирани у југословенске грађане, они су… стигли у Аустрију, у Валдфиртел, на тамошње властелинске мајуре. Године 1946. регистровали су се у Бечу као прогнани маџарски Немци, да би најзад дошли у виртембершки Херенберг, где су нашли свој нови завичај…

 

Ко је и како остао у селу

Само 170 Кераца остало је у родном селу, а око 300 немачких кућа остало је без надзора. Њихови амбари и складишни простор били су пуни. У њима се налазио цео род из 1944. и део рода преостао из претходне године. У стајама је остала сва стока. На њивама немачких поседника било је необрано око 1000 катастарских јутара кукуруза и око 200 јутара неизвађене шећерне репе… Датум уласка Црвене армије и партизана у село није забележен, али се преврат, умстуртз, како су то у немачком швапском народу звали, десио око 20. октобра 1944. године. Старији виђенији Срби… сакупили су се у општинској већници и преузели општинску управу. Њиховом утицају и тадашњем српско-православном свештенику… може се захвалити што се у Старом Керу ништа није десило ниједном Немцу који је остао на свом огњишту. Није било никаквих злоупотреба власти, никаквог злостављања преосталих Немаца и Маџара… Само је (један старији) гостионичар… био убијен, али се мора рећи да је он био жртва пљачкашког напада. Нова власт сузбила је пљачку, а сва остављена немачка имовина препуштена је Управи народних добара. Најбољи намештај из немачких кућа доношен је на сабирна места, одакле су се снабдевали утицајни партизани из градова. Остатак намештаја био је нагомилан у појединим немачким кућама, претвореним за ту прилику у сабирне магазине, да би у току 1945. године био раздељен новим досељеницима које су власти довеле у село, такозваним колонистима (а и то је, највећим делом, припало “виђенијим” комунистичким породицама, онима чији су чланови раније дошли у село да “спроведу” колонизацију).

 

Употреба” Немаца затечених у селу

Тек око месец дана пошто су партизани преузели власт, дошло је до регрутовања прве немачке радне групе из Старог Кера. Осамнаестог новембра 1944. године морало се у општинску већницу јавити 20-25 старокерских мушкараца и жена. Снабдевени сопственом храном и неопходним рубљем, они су у два дневна марша упућени у Нови Сад. Овде су смештени у халу Дуванског монопола, за ту сврху претворену у логор… Наредних недеља морали су Старокерци свакоднево да раде на рашчишћавању града и аеродрома и да у Футогу секу купус за Русе. Дневно су у Нови Сад пристизале стотине људи из најразличитијих места, тако да се после пет недеља логор напунио. За Божић морао је др Деманд из Старог Кера (на служби у Новом Саду) да прегледа здравствено стање ових људи и да најздравије међу њима издвоји. На Бадњи дан они су још могли да поставе божићно дрво и да певају божићне песме, а већ у поноћ започеле су припреме за њихов транспорт; на Божић, одабрано људство премештено је у Бечкерек (Зрењанин). Овде су их Руси још једном прегледали, а оне за које су установили да су здрави потоварили су у сточне вагоне, по 40 у један вагон. Из Старог Кера, међу њима били су једна жена и седам мушкараца. После шеснаест дана путовања возом, до Дњепропетровска, тамо су први пут добили топли оброк. После даља четири дана стигли су у одредиште, у Тошовку код Ворошиловграда…

 

Смена месне власти

Чини се да су сви преостали Старокерци, осим двеју фамилија (и једнога самца), били интернирани у логор, у кућама нове колоније (насељу изграђеном непосредно пред рат, на јужној страни села, после рата названом Логор)… За 29. новембар, овде су доведени жене, деца и старци из (Нове) Паланке (данас део Бачке Паланке). Од овде окупљених Немаца још једном су издвојена радно способна лица, од њих су формиране радне групе и упућене на рад по јужнобачким општинама: у Футог, Нови Сад, Тител и Шове (данас Равно Село). Пошто су 2. децембра 1944. године Подунавске Швабе сасвим напустиле село (Бачки) Јарак, тамо је отворен први концентрациони логор у Бачкој за Немце. У њега су смештене жене са малом децом, деца до 12 година и стари и болесни. (Логор је распуштен 15. априла наредне године)…

Извесно је да су у самом Старом Керу постојала три цивилна радна логора. У једном су се налазили самци – жене и мушкарци без породица – који су морали да обрађују народна добра, основана од немачких поседа. У зиму 1944/45. године морали су да беру кукуруз и секу кукурузовину и да ваде шећерну репу. Фабрика кудеље почела је опет да ради и прерађује поодавно покошену кудељу, а за раднике су узети немачки “логораши”…

 

По доласку србских колониста

Већ у пролеће 1945. године почеле су да се у Стари Кер досељавају поједине породице са разних страна југословенског простора. (Највероватније, учињено је то на брзину како би се избегло нешто налик ономе што се Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца десило 1920. године. Наиме, кад је србска војска крајем 1918. ушла у Корушку, њен останак тамо условљен је одлуком најутицајнијих савезничких политичара да се у Корушкој формирају две зоне, те да се у једној од њих 1920. године организује плебисцит о будућности територије коју је запосела србска војска. Уколико би се на плебисциту већина тамошњег становништва изјаснила за прикључење Краљевству СХС, онда би у Краљевство СХС ушла и она друга зона; у супротном, обе зоне прикључиле би се Аустрији. Време од краја рата до плебисцита, србска страна провела је у ишч екивању, док су Немци у те зоне постепено насељавали своје грађане из других крајева Аустрије. Кад је дошло време за плебисит, у обема зонама већ је била остварена немачка већина и она је плебисцитарно одлучила да се запоседнути крајеви прикључе Аустији, те да се србска војска мора отуда повући. Да би се избегао тај сценарио и са Војводином Србском после Другога светског рата, без обзира на савезнички став да се припадници немачке националне мањине морају иселити са свих територија у које су се усељавали током претходних двају векова, нова власт у Југославији пожурила је са колонизовањем брдског становништва у равницу, еда би, за случај да савезници “промене плочу”, новостворена већина, србска, изгласала останак Војводине Србске у Југославији). Највећа група нових колониста које је нови режим намеравао да насели у Бачку, дошла је у Стари Кер 14. децембра 1945. године (било је то 4. децембра, на Ваведење, нешто после поноћи) у једном затвореном железничком транспорту. Радило се углавном о породицама из Црне Горе. Нови колонисти смештени су по напуштеним немачким кућама које су после неколико година за малу откупнину на њих укњижене. Такође, они су добили и покућство, друге употребне предмете и стоку из немачког поседа (остаци остатака!). Немачки логораши су 1946. године једним делом коришћени да колонисте упуте у бачке пољопривредне радове и производне методе. Понекад, логорисане Немце узимали су другонационални слободни сељаци за обављање разних радова, с тим што су одређену надницу за њихов рад предавали управи логора; један логораш могао се узети за обављање неког посла на један дан или за неко дуже време…

 

Осврт на немачки текст

После свега што су Вилдман и Штег написали о старокерским (пашићевачким) Швабама, а што је овде пренесено са незнатним потписниковим коментарима (стављеним у заградаме), мора се констатовати да је све то учињено са мером и пуном објективношћу. То се посебно односи на констатацију да је из 510 старокерских швапских кућа у немачку војску, углавном у СС дивизије (којих је било 38) отишло 500 младих људи, од чега их је, до краја рата, на разним ратиштима, највећим делом у Русији, 153 погинуло, умрло или нестало.

Није речено, али те немачке жртве из Старог Кера (Пашићева, данас Змајева) биле су одговор на Хитлерову поруку својим сународницима у расејању да, “ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, и зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.

Што ће рећи, и бројчани пораст Срба у Војводини Србској, јер је Хитлер тврдио да “сва дела имају смисао, па и злочин”.

 

Наследници “повучених” Немаца… и коментари

Повремено се, одмерено или агресивније, оглашавју потомци подунавских Шваба који су се после Другог светског рата задржали у Југославији, највећим делом у Бачкој и у Банату, са захтевима да се реши “немачко питање”, односно да се ревидују неке од послератних одлука везаних за однос њихових предака према држави у којој су живели и чије су интересе скоро једнодушно издали. Пре свега, ту се мисли на повраћај имовине подунавским Швабама, што би, према једном извору, било 97.490 конфискованих немачких поседа укупне површине 637.939 хектара (Бранислав Гулан пише у Вечерњим новостима од 11. априла 2010. године да је то 31,2 одсто обрадивог земљишта од 1,600.000 хектара, односно 499.200 хектара); одузето југословенско држављанство биће да их не интересује.

И њих, али и оне који их подржавају (и инструишу), пре свега из Немачке, треба подсетити да су, после слома Аустроугарске, Немци у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у страху да ће изгубити своју економску моћ, већ 1919. године почели да издају лист на немачком језику Deutsches Volksblatt, Немачке народне новине. Наредне године они су основали националну културну организацију Културбунд, Културни савез, а новосадска Застава могла је недуго за тим, у свом 201. броју од 8 септембра 1922. године, оштро приговорити његовој културној и политичкој пропаганди. Подсећајући на једну стару поставку немачких предводника у Војводини Србској да “лепо је где се култура спомиње, а још лепше је и корисно, кад се не жали труд за ширење исте међу некултурним слојевима”, Застава је само могла констатовати како је Културбунд основан с искључивим циљем да међу овдашњим немачким сељацима шири културу; нико није питао у кога ће се “задахнути ту културу”, исто као што се нико није бавио средствима немачке културне пропаганде и њеним изворима.

Испоставило се да су “носиоци њихове културне пропаганде таки људи, који за време мађарског режима нису смели ни да се називају Немцима”, али су зато у новонасталим србским околностима одједном постали врло заинтересовани да свој “просветни” рад рашире по целој Војводини Србској, где год је било немачког сељачког живља. Већ поменути Дојчес Фолкблат требало је да послужи као лист “са којим ће се лакше ширити њихова култура”, али се убрзо показало да је он понајвише заинтересован да немачког сељака учини незадовољним и “да разбуди у њему пангерманске осећаје”. И сеоске филијале Културбунда биле су “програмиране” у истом духу, тако да је Застава недвосмислено могла закључити “да овдашњи немачки живаљ није више онако лојалан као што је био. То се има приписати њиховим вођама, који су за време мађарског режима били бољи Мађари него и пунокрвни рођени Мађари. Сами о свом трошку градили су мађарске школе, у којима су своју рођену децу васпитавали и одгајали у чисто мађарском духу. Сада пак, кад имају своје националне школе, слободно ширење своје културе, слободну штампу, сада су они незадовољни”. Уистину, Немци су између двају светских ратова били најнелојалнија национална мањина у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији, нарочито од доласка на власт Адолфа Хитлера (1933).

Било је то време кад је у војвођанским Швабама већ био разбуђен немачки национални дух чија “духовност” није одступала од оних познатих Хитлерових порука Немцима изван Рајха, према томе и у Војводини Србској, да ће они бити “извиднице које шпијунирају”, да они треба да припреме “извесне ствари далеко пред фронтом”, да камуфлирају немачке “припреме за напад”, да за њих, као “можда најважнији део немачког народа”, вреди “ратни закон”, да њих, “кад Немачка победи, неће бити никога ко ће се усудити да криво погледа”, да ће они “у свим подјармљеним земљама… туторску власт вршити у име немачког народа и… (у Хитлерово име) управљати земљама”, те да ће, у таквим условима, “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”, спреман да спречи “даљи прилив словенске крви”.

И сада, осамдесетак година од тих тмурних дана, подунавске Швабе из Војводине Србске кренуле су “у хајку” за рехабилитацију својих злочиначких предака, оних који су то својство стекли готово стопроцентном подршком нацистичкој Немачкој, и због чега су законским путем остали и без грађанских права и без имовине. Што је најзанимљивије, “идеолози” таквих “рехабилитационих” потеза уопште се не досећају да би уз немачке злочине ваљало поменути и немачку ратну одштету Југославији, која је, по процени Владе Федеративне Народне Републике Југославије, износила 35.800.000.000 (тридесет пет милијарди осамсто милиона долара) по курсу из 1938. године.

Подунавско-швапски, односно немачки захтеви врло се оштро сукобљавају са србским аргументом да је то питање решено такозваном Брионском формулом коју су дефинисали Јосип Броз и Вили Брант. “Односи између Немачке и Југославије покривени су тада неким кредитима и отписивањем неких дуговања, а вероватно је потписан споразум или нека декларација о томе”, изјавио је почетком марта 2003. године адвокат Миленко Радић из београдског Фонда за развој демократије. У том се споразуму, каже Радић, нису ни морале помињати ратна штета, репарације или имовина одузета војвођанским Немцима, било је довољно да се нагласи да су сва до тада отворена питања добила свој ваљан одговор.

Шта је то “одговорено” – то се још увек држи у тајности, али се из Брантових мемоара може закључивати да су спорна питања решавана комплексно и, нарочито, “у духу обостраног разумевања”. Може се из тих мемоара сазнати и да су Брант и Броз први пут о тој ствари разговарали 1968. године, на Брионима:

“Тито је начео три теме о којима се још у Београду говорило и оне су се често понављале у нашим каснијим разговорима. Тада је изнео проблем обештећења за националсоцијалистичке злочине према југословенским заробљеницима у Немачкој и деловање ‘фашистичких елемената’ југословенске емиграције. При том је Тито имао на уму хрватске десно оријентисане усташе, који су изазивали немире.

Када је Тито начео тему обештећења, указао сам на правне и политичке потешкоће које су с овим повезане, с обзиром на лондонски уговор о дуговима. Морала би се пронаћи формула која није толико оптерећена прошлошћу, већ упућује на будућност. Можда бисмо се могли сложити око решења која би добро дошла укупном економском развоју Југославије”.

По прилици, када је говорио о формули неоптерећеној прошлошћу, Брант је имао на уму чињеницу да Немци млађе генерације показују само “ограничено разумевање” за злочине својих најближих предака и немачке обавезе које из тога проистичу. Јер, “не сме се заборавити да Западна Немачка (било је то двадесетак година пре немачког уједињења – ИП), према одлукама сила победница, Југославију мора да обештети”. Због тога, Брант је предложио да се разради једно “индиректно решење” у југословенску корист, али је Броз показао мало разумевања за то.

Вили Брант и Јосип Броз поново су се срели октобра 1970. године, у Немачкој. По Брантовом запису, Броз је “користио једно путовање у иностранство да би неколико сати провео у Бону. Њему је као и мени било стало да без церемонија испитамо важне теме између Истока и Запада. Тито је репарације поменуо само узгред на путу до аеродрома. Рекао ми је да му је наложено да са мном ово договори, али није желео да тај проблем сада поставља”.

Питање немачке ратне одштете и осталих дуговања између Југославије и Немачке остали су да чекају “за после”, све док се, априла 1973. године, Брант и Броз нису поново срели и успели да сложе око “брионске формуле”. Брант је тада био немачки канцелар и, по прилици, њих двојица успели су да се договоре о суми која ће Југославији припасти. Говоркало се о око две милијарде и двеста милиона немачких марака, односно милијарду и сто милиона америчких долара датих Југославији “за привредни развој”, с тим што се у Југославији писало да је тај договор покрио и одштету за принудни рад Срба у немачким логорима и имовину Немаца који су се из Југославије повукли при крају Другог светског рата.

Две и по године касније, 4. новембра 2005, новосадски Дневник пренео је изјаву историчара Зорана Јањетовића да су нетачне тврдње о Брантовом и Брозовом “тајном договору” да се Југославија одрекне права на ратну одштету, а Немачка права на повраћај имовине подунавским Швабама који су се при крају Другог светског рата повукли из Југославије. (Јањетовић говори о протеривању подунавских Шваба, а тај се његов израз пре може тумачити злом намером, него незнањем). Јањетовић још тврди да је “на основу отворене архиве, а отвориле су је и немачка и наша страна, више него јасно да није било никаквог посебног меморандума по коме је наводно то питање пребијено и на њега стављена тачка. Писани документ о пребијању дуга не постоји”.

Јањетовићу као да није познато да се, понекад, неке од најзначајнијих обавеза намећу, или преузимају, не на основу писаних аката већ на основу усмених договора, али зато подсећа да је Немачка својевремено донела закон по коме су сви фолксдојчери, па и они који су се из Југославије повукли крајем рата, добили обештећење у Немачкој. Поновно покретање тог питања у Србији, на чему инсистирају поједина удружења подунавских Шваба, морало би се сукобити и са чињеницом да је тај проблем већ решен. По Јањетовићевом мишљењу, “било би најједноставније да наша скупштина донесе одлуку о поништењу АВНОЈ-евских одлука и да тако на то питање буде стављена тачка. Уосталом, ниједна европска земља, а пре свега Чешка и Пољска, нису никада ни помислиле да врате немачку имовину, а камоли да су то законски уредиле, а то им није била сметња да уђу у Европску унију”.

Бранислав Гулан и Вечерње новости од 11. априла 2010. године такође медитују о овој теми, па кажу да је 110.000 банатских фолксдојчера остављено да послуже као “живи бедем” пред Црвеном армијом. Тако кажу не схватајући да су банатски Немци, исто као и они у румунској Трансилванији (србској Шумави), били најудаљенији од Немачке и да, због непостојања саобраћајних средстава, нису били у могућности да одговоре на позив немачке Врховне команде и Немачког народног савеза у Будимпешти и благовремено крену према западу.

И кажу, сажаљиво и плачно, да су “војвођански Немци као југословенски грађани и као етнички колективитет били дискриминисани и у погледу бирачких права на великим народним изборима од 11. новембра 1945. године. Наиме, у члану 4. Закона о изборним листама од 10. августа 1945. године, објављеног у Службеном листу Демократке Федеративне Југославије, каже се: Бирачко право немају чланови ‘Културбунда’ и чланови њихових породица. На тај начин је држава узурпирала природно право сваког грађанина да бира и да буде биран, тим пре што чланство у ‘Културбунду’ није имало карактер припадности оружаним немачким формацијама осим уколико није доказано, а нарочито је несхватљив, барем са данашњег аспекта, став да се бирачко право одузима и члановима њихових породица. Тако су Немци који су живели на овим просторима остали без права гласа и имовине… Сасвим је извесно да ће и Србија морати да реши питање имовине својих грађана али и Немаца, било кроз неки посебан споразум, било кроз закон о реституцији који ће се односити на све садашње и бивше грађане и да без тога неће моћи да почну преговори о пријему у Европску унију, ма које године… Немачка удружења заправо траже да по будућем закону о враћању противправно отете имовине буду третирани исто као и сви остали грађани Србије”.

Зачуђује са колико снисходљивости, незнања и зловоље Гулан и Вечерње новости говоре о наводној србској обавези да врате напуштену имовину подунавских Шваба, оних који су се 1941. године здушно окренули против југословенске државе и србског народа, а по упутствима Адолфа Хитлера. “Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти.”

Иако су на самом почетку свога текста назначили да су савезници још 1943. године формулисали став “да представници немачке националне мањине треба да буду исељени из свих делова Европе где су насељавани у ранијим периодима”, према томе и из Војводине Србске, они кажу да је имовина подунавским Швабама узета противправно, баш као да подунавске Швабе укључене највећим делом у борбене СС јединице, нису противправно и нељудски узимали животе многим цивилима, не само у Војводини Србској. И плачу над законском одредбом да се активно и пасивно бирачко право одузму припадницима немачке националне мањине која се готово стопостотно одазвала мобилизацији у немачке јединице СС, баш као да тако није поступљено и са многим србским грађанима. (Њих, политички необавештене, треба подсетити и на Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање која је 25. новембра одлучивала о присаједињењу тих крајева Краљевини Србији, а чијим организаторима ни на крај памети није било да бирачко право дају природним србским непријатељима у Угарској – Немцима и Маџарима; ако се на тој Скупштини појавило и по неколико посланика маџарске и немачке народности, били су то изузеци који су само потврђивали правило). И плаше Србе наводом да их Европска унија неће примити у своје чланство док не врате имовину подунавским Швабама, иако су морали знати да су и Чеси и Пољаци ушли у Европску унију упркос чињеници да су “своје” Немце иселили одмах после Другог светског рата. И понашају се баш као да нису и сами написали да су се “после вишегодишњег натезања око решавања, с једне стране, одузете имовине, а са друге, ратне одштете, Вили Брант и Јосип Броз Тито постигли на Брионима споразум познат као Брионска формула… Споразум је Скупштина СФРЈ ратификовала 26. децембра 1974. године. Његова суштина је одређена у такозваном едмемоару, у коме стоји да ниједна страна после потписивања нема права на било каква даља потраживања и да он у ствари представља уговор о поравнању… као и да се њиме Немачка одрекла свих потраживања на име имовине немачких држављана, а Југославија ратне одштете у име свих појединаца који су робовали и били ратни заробљеници у нацистичким логорима”.

Свима је, дакле, јасно да су се Брант и Броз давно договорили о пребијању међусобних дуговања (немачке ратне одштете Југославији и југословенског “дуговања” подунавским Швабама за напуштену имовину, највећим делом у Војводини Србској), али представници истих тих подунавских Шваба (окупљени у више удружења) и несрбски расположени “ствараоци” у такозваној независној штампи по Србији, и даље се труде да својим притиском на државне органе у Србију ојачају и олакшају, подрже и учине “објективнијим”, многе спољне притиске на србски народ и државу Србију.

Без обзира на то што Србија, правни следник некадашње Југославије, са Немачком, пораженом у Другом светском рату, још није, ко зна због чега, потписала мировни уговор, свему довде реченом биће дописано неколико редака:

У једној телевизијској емисији, 25. марта 2021. године, Саша Боројевић, саветник у међународној полицији познатој као Интерпол, изговорио је “да ми никада нисмо потписали мир са Немачком. Немамо мировни споразум са Немачком, ми смо и даље у рату са Немачком… Никада се није потписао мир јер… неко није хтео да наплати ратну одштету нацистичкој Немачкој. Тито је 1952. године поклонио педесет и једну хиљаду ратне сирочади из Југославије Немачкој. Мали број људи то зна. Зашто је дао? Зарад тога да би Југославију признале и једна и друга Немачка (Западна и Демократска, источна – ИП). Погледајте у историју… Ми не само да смо имали однос са обе, него смо добили изградњу путева кроз Југославију… продали смо педесет једну хиљаду сирочади Немачкој. Тих педесет и једна хиљада сирочади не знају да су Срби, да су из Југославије, има ту и других националности. Ко су они данас, ко су њихова деца, није то мали број људи”.

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email