Западне силе намећу „грађанску“ БиХ, а отварају врата њеној исламизацији

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

НАУЧНИ СКУП У БАЊАЛУЦИ “УНИТАРИЗАЦИЈА И ИСЛАМИЗАЦИЈА БиХ – УЗРОК НОВЕ КРИЗЕ“

* Божидар ФОРЦА: Балкан је одувек био и остао поприште сукоба великих сила. Ратови на Балкану, с почетка 20. века, решили су „турско“ и „бугарско“, али не и српско питање. Оно је чекало неки нови рат… Сада је, у условима мултиполарног света и сукоба великих сила на Балкану, потребна стратегија која би се ослањала на паметну моћ

* Митар КОВАЧ и Петко РАШЕВИЋ: Излаз из кризе у БиХ је у поштовању изворних надлежности ентитета, које су дефинисане Дејтонским споразумом. Даље непоштовање воље српског народа и надлежности Републике Српске води целу БиХ у још дубљу кризу и у распад

* Предраг ЋЕРАНИЋ: До пада моћи ЕУ на нашем простору дошло је због тога што је најмоћнији политички алат ЕУ – „проширење” – на иницијативу Ангеле Меркел трансформисан у Берлински процес, а сада у „Отворени Балкан“ који даље прихватају само Србија, Сјеверна Македонија и Албанија

* Ненад СТЕВАНДИЋ: Криза око изборног закона, као и посљедња одлука Високог представника Валентина Инцка о кривичном гоњењу сваког ко не сматра да се у Сребреници десио геноцид су само катализатори који додатно убрзавају кризу у БиХ. Та криза ће врхунац достићи у 2022. години. Такође, нелегитиман избор Кристијана Шмита додатно заоштрава кризу. БиХ је ближе распаду него компромису

* Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ: Радикални исламизам је стварни противник Срба и Хрвата, а Запад ту причу води на колосјек разговора који Запад разумије, на унитаризам. Међутим, овдје се не ради о унитаризму него о томе да ли ће радикална исламска странка добити државу у срцу Европе! Само, не постоји примјер у свијету да је неко већинско исламско друштво градило државу на темељима западне грађанске идеологије, па тако ни у БиХ. Кључно питање је: може ли се БиХ вратити изворном Дејтону или мора водити разговоре о мирном разлазу?

________________________________________________

       БЕЗБЈЕДНОСНИ форум Бања Лука организовао је научну конференцију “Унитаризација и исламизација БиХ – узрок нове кризе”, са које је поручено да политичко-правно насиље Запада води распаду Босне и Херцеговине, а за почетак решења кризе је као минимум идентификовано повлачење Инцковог закона и повратак Дејтону.

       На конференцији је закључено да се као фактори стабилности јављају Русија и Кина, да америчка политика надјачава утицај ЕУ (пошто њена улога слаби откако је чланство у ЕУ претворила у локалну интеграцију “Отворени Балкан”) те да се у односу према НАТО мора наступити на нови начин – кроз војну неутралност БиХ.

       Са конференције је поручено и да се у бићу Запада јављају пукотине, те да у новим међународним односима српски народ мора да искористи простор који се отворио за решавање свог питања, нарочито у најважнијем делу – његове територијалне раздељености.

       О овим и другим релевантним сегментима кризе на Балкану говорили су и своје радове приложили проф. др Божидар Форца, генерал-мајор у пензији, начелник Катедре безбедности на Факултету за пословне студије и право Универзитета УНИОН-Никола Тесла у Београду проф. др Драган Радишић, Факултет за безбједност и заштиту Бања Лука, проф. др Митар Ковач директор Безбједносног форума Бања Лука, Петко Рашевић уредник часописа Безбедносни форум, проф. др Предраг Ћеранић, декан Факултета безбједносних наука у Бања Луци, проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права, Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент Бања Лука, експерт за борбу против међународног тероризам Џевад Галијашевић и др Ненад Стевандић, предсједник Уједињене Српске.

       Божидар Форца указао је да процесе у међународним односима одређују велике силе, а њихово убрзање мора да прати и генерисање промена.

       – Балкан је одувек био и остао поприште сукоба великих сила. Ратови на Балкану, с почетка 20. века, решили су „турско“ и „бугарско“, али не и српско питање. Оно је чекало неки нови рат. Српска држава је после Првог светског рата ушла у заједницу која је мењала свој статус до краја Хладног рата. Победник Хладног рата, Запад, постао је хегемон који је допринео разбијању Југославије и располућивању српског бића, стајући на страну „других питања“ у региону. Међутим, нови век је свет увео у мултиполарни поредак, у коме, поред јачања других центара моћи, све више избијају на видело пукотине у бићу запада – западна антитеза, рекао је Форца.

       Он је указао да је Србија поново “независна и самостална, али недовршена држава”. Српски народ је, како је указао, располућен у државама насталим на простору бивше Југославије, а “Република Српска је једини организовани исказ релативне самосталности и хомогенизованости”. Сада је, у условима мултиполарног света и сукоба великих сила на Балкану, потребна стратегија која би се ослањала на паметну моћ, закључио је Форца.

       Драган Радишић је говорио о односу Русије и Кине према стању и правима народа у БиХ.

       Он је указао на доследност и принципијелне ставове две земље у примени међународног права у БиХ на бројним примерима деловања високог представника, схватању међунационалних и међуконфесионалних сукоба 90-тих година прошлога века, међународном тероризму и исламском фундаментализму и екстремизму као и НАТО-у.

       – Кина се укључује по први пут и то са ставовима који су готово идентични руским у заштити основних људски вредности, права и правде на ови узаврелим балканским просторима. Русија и Кина су увек имале избалансиране и уравнотежене ставове према свим супротстављеним странама, нудећи непристрасна и праведна решења за све. Сходно томе, све више се говори о новој визији света коју нуде Русија као војно-политички лидер света и Кина, као најмоћнија-наступајућа економска сила у свету. Овим се отвара нова перспектива мира, просперитета и коегзистенције за све који томе теже и не прихватају силу, уцене, претње, агресију, потчињеност и вазални однос који им нуди Запад , рекао је Радишић.

       Он је посебно упозорио да се БиХ налази у највећој кризи у пост-ратном периоду, “са неизвесним исходом, пре свега захваљујући „ Инцковом закону“,  који је поништио све позитивно што је урађено за последњих 25 година”.

       – Његово хитно повлачење значило би засигурно први знак релаксације односа и успостављања неопходног дијалога три конститутивна народа: Срба, Хрвата, Бошњака и осталих, закључио је Драгишић.

       Митар Ковач и Петко Рашевић анализирали су однос НАТО пакта према ентитетима и праву народа да одлучује о својој безбедности. Они су упозорили да дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића, НАТО пакт жели да потпуно контролише Балкан и да у свој састав укључи преостале државе: БиХ, Србију и лажну државу Косово.

       Представљајући рад, Рашевић је рекао:

       – САД и Велика Британија уцјењују друге државе и настоје да се разним прегласавањима, мајоризацијом и инструментализацијом Суда БиХ и нелегитимног високог представника, формално-правно доносе одлуке које нису усаглашене на нивоу Републике Српске, Федерације БиХ и конститутивних народа. На тај начин се постепено угрожавају и елиминишу изворне надлежности Републике Српске, како би се угушили и елиминисали сви елементи њене државности гарантовани Дејтонским споразумом. Често то чине поједини чиновници водећих земаља Запада у БиХ јер су корумпирани па и својим државама образлажу потребу унитаризације грађанским правима и слобода.

       – Такво стање користе политичке странке и организације из политичког Сарајева, које излаз из кризе виде само у унитаризацији БиХ и суспендовању права власништва и надлежности ентитета. Такав простор за њих је идеалан за доминацију Бошњака на цијелом простору БиХ. Доминација Бошњака у БиХ јесте навика из времена комунизма, када су муслимански кадрови били привилеговани у свим областима друштвеног живота. На друге споредне и помоћне руководилачке положаје и дужности постављани су подобни Срби и Хрвати. То вријеме је немогуће вратити, нити лажни комунизам нити мајоризацију права Срба у БиХ.

       И према Ковачу и Рашевићу, излаз из кризе у БиХ јесте у поштовању изворних надлежности ентитета, које су дефинисане Дејтонским споразумом, док даље непоштовање воље српског народа и надлежности Републике Српске води целу БиХ у “још дубљу кризу и у распад”.

       Аутори су посебно нагласили потребу да БиХ прогласи војну неутралност у контексту будућих односа са НАТО:

       – Босни и Херцеговини, због унутрашњих противрјечности и немогућности доношења јединствене стратешке одлуке ентитета и конститутивних народа, у име боље будућности треба да донесе легалан, легитиман и рационалан избор око безбједносних аранжмана и односа са НАТО пактом, а то јесте војна неутралност. Застарјела стратешка и законска рјешења на нивоу БиХ нису у складу са актуелном вољом Републике Српске и српског народа и нису даље легална за доношење стратешких одлука. Такве тенденције у креирању стратешких одлука, око чланства БиХ у НАТО пакту, не подржава Републике Српска нити српски народ у БиХ. То су исказали у више наврата, кроз одлуке надлежних институција законодавне и извршне власти, указао је Рашевић.

        Предраг Ћеранић се посебно бавио улогом ЕУ на територији БиХ и оценио да је изостанак намере ЕУ да убрза придруживање земаља региона довео је до природног политичког и економског повезивања региона са Русијом, Кином и Турском, што није било пожељно за ЕУ и њене англоамеричке савезнике.

       – Утицај ЕУ на регион слаби, а највеће понижење њени званичници доживјели су на самопроглашеном Косову, гдје су им албански лидери брутално рекли да се ни за шта не питају и да Косово спроводи политику САД. Долазак Кристијана Шмита у Сарајево није био могућ без претходних консултација са америчким предсједником Бајденом, што индиректно признаје и сам Шмит. Иако Њемачка Западни Балкан сматра својом интересном сфером, њени званичници су свјесни чињенице да у том смислу Њемачка није самостална. И даље је на Западном Балкану сјенка америчке спољне политике, ЕУ настоји да самосталност у спољној политици задржи у мјери да сачува безбједност својих чланица.

       ЕУ свој утицај настоји да одржи кроз помоћ у финансијским средствима, међутим, како је указао Ћеранић, нека значајна средства се више не пласирају преко институција БиХ. Он је као пример навео 87 милиона евра које је ЕУ наменила за превазилажење мигрантске кризе, а која је ЕУ пласирала преко Међународне организације за мигранте, наводећи да то чини због степена корупције у БиХ.

       Ћеранић је објаснио да је до пада моћи ЕУ дошло због тога што је “најмоћнији политички алат ЕУ – проширење”, трансформисан у Берлински процес.

       – Креатор процеса је Ангела Меркел, а политичка идеја Берлинског процеса је да се земље Западног Балкана међусобно повежу на економском и политичком плану и да као колективитет сарађују са ЕУ. Меркелова је наглашавала да то не значи одбацивање од ЕУ, али се то на Западном Балкану управо тако схватило. Преименовање процеса у „Мини-Шенген“, а потом у „Отворени Балкан“ није довело до активирања свих чланица регије већ само Србије, Албаније и Сјеверне Македоније. Сјеверна Македонија и Албанија нису добиле „зелено свјетло“ за почетак преговора са ЕУ. То је била порука и за БиХ, закључио је Ћеранић, указујући на ову генезу која је довела до отварања простора за утицај Русије, Кине и Турске.

       Милан Благојевић је детаљно анализирао криминал охаеризма, као “облик владања развијен у БиХ од 1996. године до данас”.

       Тај термин аутор је као свој неологизам извео из енглеске скраћенице ОХР, установљене за Канцеларију високог представника у БиХ.

        У раду који је представио, Благојевић описује и објашњава не само ауторитарност и тоталитарност охаеризма, као његове битне карактеристике, већ и криминал охаеризма “какав до сада није забележен у историји”.

       – Тај криминал је настао флагрантном и тешком злоупотребом овлашћења високих представника и криминогених структура унутар његове канцеларије, рекао је Благојевић.  

       У називу ове конференције су два опречна појма – унитаризам и исламизам. Исламизам је, нагласио је Џевад Галијашевић, политичка идеологија друштва која продукује не само једноћу (унитарност), него беспризорну диктатуру! Међутим, ова два феномена се у БиХ надопуњују.

       Сваки пут када је Додик указивао и износио аргументе да у Сарајеву желе исламизам, тада би исламисти са Запада то претварали у политичко питање, у причу о простом унитаризму и говорили о Босни као једној адреси и испољавали унитарне тенденције. У Сарајеву, међутим, неће унитаризам, то им је мало, него хоће исламизам, а то је диктатура неприхватљива за православну и католичку религију, па чак и за муслимане у БиХ који другачије мисле.

       Кад би Додик указао да СДА има тај политички програм, да спроводи Исламску декларацију Алије Изетбеговића и сарађује са Исламским братством и другим терористичким организацијама, тада би се са Запада уклонила тема исламизма, Запад би говорио о њима познатом термину унитаризма, а Република Српска би добила противника у Западу, иако је стварни противник радикални исламизам.

       Радикални исламизам је – упозорава Галијашевић – стварни противник Срба и Хрвата, а Запад ту причу води на колосјек разговора који Запад разумије, на унитаризам. Међутим, овде се не ради о унитаризму него о томе да ли ће радикална исламска странка добити државу у срцу Европе!

       Не постоји примјер у свијету да је неко већинско исламско друштво градило државу на темељима западне грађанске идеологије, па тако ни у БиХ. Овдје подјеле нису само етничке природе, него и историјске, вјерске, те иду дубоко у прошлост. Неко ко припада исламском друштву не може у хришћанском окружењу градити грађанску државу западног типа – то не раде ни бх муслимани, ни СДА, па ни они који се представљају као алтернатива ове странке.

       Рјешење је у Дејтонском споразуму, који је покушао избалансирати појединачна верска права са колективним правима.

       “Мислим да је то опредјељење и српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, када говори о циљевима да чврсто стоји иза Дејтонског споразума, али да не стоји иза измишљања органа којих нема у том споразуму. Кључно питање које се намеће јесте: може ли се БиХ вратити изворном Дејтону или мора водити разговоре о мирном разлазу. Чињеница је да три етничке заједнице не могу заједно живјети, не могу ниједно важно политичко питање хармонизовати, нити се договорити и учинити нешто добро за друштво”.

       Ненад Стевандић је детаљно говорио о могућности компромиса између два потпуно супротна стратешка опредељења – унитаризације и распада БиХ.

       Он је подвукао да Дејтонски споразум дефинише улогу Високог представника да надгледа спровођење Споразума, координише и олакшава институцијама имплементацију споразума, али да су временом Високи представници – на основу кривог тумачења Бонских овлашћења – доносили уредбе, одлуке и законе на јачању институција као и формирању нових институција на нивоу БиХ које нису биле предвиђене Дејтонским споразумом.

       – Тај политички курс дијела међународне заједнице су подржавали политички представници Бошњака којима је једини циљ од 1995. године унитаризација БиХ и укидање ентитета. Већина политичких странака Бошњака и оних који се залажу за грађанску БиХ (без ентитета) сматрају Дејтонски мировни споразум само као прелазно рјешење до враћања на уређење БиХ по принципу један човјек један глас. А пошто су Бошњаци најбројнији народ у БиХ (врло близу 50% становништва БиХ) то би значило унитаризацију БиХ у којој би само „политичко Сарајево“ управљало свим процесима, рекао је Стевандић.

       Хрватска страна, како је истакао, никад није „преболела“ укидање Хрватске заједнице Херцег Босне.

       – Она је укинута Вашингтонским споразумом Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, а потврђена у Дејтону. Временом су Бошњаци, као најбројнији народ не само у БиХ него и у Федерацији, дијелом својих гласова бирали и хрватског члана Предсједништва БиХ. Због свега тога, већ неколико година траје политичка криза у Федерацији БиХ. Хрвати траже измјену изборног закона да буду сигурни да ће Хрвати бирати хрватског члана. У случају да се то не деси, у најави је и бојкот избора 2022. године.

       Стевандић је, говорећи о Србима, указао да је српски народ претрпео велики притисак, прво од Хашког трибунала, бројна хапшења и суђења за ратне злочине, до кажњавања великог броја политичких и јавних личности у Републици Српској од стране Високих представника.

       – Већина политичких странака се залаже са изворни Дејтонски мировни споразум, а у посљедње вријеме све су чешћи ставови да Република Српска треба да изгласа независност. Криза око изборног закона, као и посљедња одлука Високог представника Валентина Инцка о кривичном гоњењу сваког ко не сматра да се у Сребреници десио геноцид су само катализатори који додатно убрзавају кризу у БиХ. Та криза ће врхунац достићи у 2022. години. Такође, нелегитиман избор Кристијана Шмита додатно заоштрава кризу, рекао је Стевандић.

       Говорећи о перспективама, истакао је да геополитичка ситуација у БиХ и региону доприноси развијању кризе и “даје све мање шанси да се постигне компромис”.

       – С једне, државе Квинте подржавају јачање БиХ и признају Шмита за Високог представника, док НР Кина и Руска Федерација не сматрају Шмита легитимним и траже да Савјет безбједности УН донесе одлуку о избору. Са друге, све је јача позиција Русије и Кине у региону, како у Србији тако и у Републици Српској. Сви наведени разлози и још многи други доводе нас до става да је БиХ много ближе распаду него компромису, закључио је Стевандић.

 

Преузето са сајта: ФАКТИ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email