Аутопут и железница НИШ – МЕРДАРЕ – ПРИШТИНА – лажни НАТО и “великоалбански “пут мира” – МИТАР КОВАЧ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Већ дуже време у медијима у Србији, посебно након тзв. Вашингтонског споразума, говори  се о изградњи аутопута и железнице Ниш – Мердаре – Приштина. Том аутопуту је дата предност у односу на друге правце који спајају регије и средине према српском народу у Црној Гори и Републици Српској, као што су аутопутеви: Београд – Бањалука; Београд Источно Сарајево; Београд Бољаре и реконструкција и модернизација железнице Београд Бар.

Очигледно је да је неко другачије дефинисао приоритете развоја инфраструктуре, у Србији мимо изворних националних интереса. То су учиниле водеће државе НАТО пакта и ЕУ и оне су главни кредитори стратегије и приоритета развоја путне и железничке инфраструктуре на Балкану. Истовремено, посао изградње тих аутопутева углавном добијају компаније из држава које су дале кредите. На тај начин Србија вишеструко остаје осиромашена јер гради често и оно што јој не треба а радове не изводе домаћа предузећа него се налазе у улози подизвођача. Таква пракса је штеточинска и претежно има коруптивни карактер.

Такозвани „Аутопут мира Ниш – Приштина“ и железница нису израз националних потреба Србије нити је израз одлуке засноване на објективним показатељима протока и интензитета саобраћаја на путу и железници Ниш – Приштина. Поготово ту комуникацију користе Албанци из Албаније и са Косова и Метохије који раде у централној Европи. Није спорна њихова потреба, него је проблем што ЕУ није доделила бесповратна финансијска средства за тај „Аутопут мира“ и за железницу а не да се гради кредитом који враћају грађани Србије.

Изградња аутопута ка Космету и Албанији проглашена је за један је од приоритетних инфраструктурних пројеката Србије. Укупна дужина крака Коридора Е 80 од Ниша до Драча је 384 километара. Већ има изграђених шест трака у дужини од 234 километра у Албанији. Од Ниша до Мердара је 77 км и од Мердара до Приштине 22 км је скоро завршено.

Влада Србије је тај аутопут оценила као пројекат од “посебног значаја”, само није нагласила да се то односи на Албанију а не на Србију. (ОДЛУКА О ИЗРАДИ ПРОСТОРНОГ ПЛАНА ПОДРУЧЈА ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ ИНФРАСТРУКТУРНОГ КОРИДОРА АУТО-ПУТА Е-80, ДЕОНИЦА НИШ-МЕРДАРЕ ; „Сл. гласник РС“, бр. 7/2016). Неуверљиво срочена изјава бивше ресорне министарке Зоране Михајловић, била је да „тај аутопут је за нас јако важан зато што ћемо га везати на такозвани “Плави коридор” – Јадранско-јонски аутопут који пролази кроз Албанију“, говори о томе да је почео и процес индоктринације грађана Србије, кроз медијску пропаганду, који све то треба да плате.

Док траје припрема јавности за почетак радова на овом штеточинском пројекту, постојећи план о реконструкцији пруге Београд Бар, средствима руског кредита, полако добија и своје „анексе“ који су у функцији пролонгирања рокова, по наговору „западних пријатеља“ а ради укупног компромитовања тог пројекта.

У народу је таква одлука Владе Републике Србије препозната као проблем, јер то није у складу са српским националним интересима нити је то изворна народна потреба, све док се не поврати пун суверенитет над простором Косова и Метохије.  Међутим, када се анализирају изјаве локалних политичара из региона, представника Светске банке и кредитора из ЕУ, као и изјаве представника САД и НАТО, закључци се лако препознају. То је у суштини НАТО и албански аутопут и железница о трошку српског народа.

Изградњом аутопута Ниш – Приштина и железнице, скоро да се ништа неће променити  у животу народа Топличког краја. Путеви за многа села на простору општина Куршумлија, Блаце и Прокупље нису асфалтирана или су чак са лошим макадамом, остају у истој каљузи деценијама. Због тих лоших локалних   путева, запостављености села, вароши и градова, народ Топлице континуирано одлази у печалбу и трајно напушта ове просторе.

Народ у Топлици неће остати тамо због аутопута, јер одлазе што нема локалних путева, нема подршке развоју села, унипштава се воћарство и нема фабрика од чије плате може нормално да се живи. Народ би се задржао и повратио у Топлицу да је новац за железницу и аутопут Ниш – Приштина искориштен за решавање мноштва проблемаа у овом региону, које би решиле део побројаних инфраструктурних, привредних, развојних пројеката бањског туризма и за решавање пољопривредних, здраствених и еколошких проблема села.

Игноришу се проблеми Топличког краја а гради се инфраструктура за потребе тзв. велике Албаније и НАТО пакта. Српском народу се медијски приказују лажи да ће живети боље и да ће то допринети развоју Топличког округа и целог југа Србије.

Паралелно са промашеним инвестицијама власти у Србији, власт лажне државе Косово и Албаније чине све да се интегришу у свим областима друштвеног живота. Албански премијер Еди Рама изјавио више пута да Косово и Албанија намеравају да “уклоне границе”, као и да ће албанска лука Драч ускоро постати де факто “косовска”. “Споразум који ћемо ускоро потписати за олакшавање царинских поступака између две земље води нас до одредишта, трансформације луке Драч у де факто луку Косова”, рекао је Рама.

Реализација инвестиције у аутопут и железницу Ниш – Мердаре, са становишта српских националних интереса, погубна је из више разлога:

  1. Српски народ са централног Косова и из Метохије је прогнан и нико више озбиљно на Западу, сем декларативно, не говори о његовом повратку. Око 230.000 прогнаних живи у унутрашњости Србије и то више није проблем за моћнике НАТО и ЕУ. Они рачунају на заборав Срба и сервилно понашање власти од 2000. године до данас.
  2. Ваљда би ред потеза требао да буде сасвим другачији да управо те водеће државе НАТО и ЕУ инсистирају на поврату прогнаних Срба на Космет и на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Али то није могуће јер је циљ агресијом НАТО био окупација Космета и стварање лажне државе Косово.
  3. Не може се градити светла будућност српско – албанских односа на отетом Косову и Метохији, управо са онима који без имало срама говоре о независности тзв. Косова и његовом присаједињењу Албанији. То је управо та Албанија која је са истим циљевима, у складу са пројектом Велике Албаније, учествовала у агресији на СР Југославију 1999. године.
  4. Власти Албаније од Агресије 1999. године остале су доследне у подршци сепаратистичке власти у Приштини. Председник Владе Албаније Еди Рама у сваком контакту са српским званичницима отворено говори о независности лажне државе Косово. То је довољан разлог за прекид свих односа са Албанијом док не промене спољну политику а не да се на српској несрећи продубљује национална катастрофа Срба у будућности.
  5. Истинска сарадња са Албанијом није могућа док се не поврати власт Србије и пуни суверенитет над Косовом и Метохијом и док се српска застава не завиори на Проклетијама и Шари. Није могуће тражити мир, сарадњу и развој на српској несрећи и отимању суштине српског националног бића.
  6. Цео процес интензивирања сарадње са Албанијом и лажном државом Косово одвија се под инструкцијама и притиском администрације САД, непосредно и посредно преко НАТО и ЕУ.
  7. Процес сарадње Србије и Албаније се у јавности оправдава и приказује као српска национална потреба и развојни пројекат Србије. Преко медија, који су под контролом Запада, уз диригована образложења „аналитичара“ оправдавају се такви погубни политички потези власти.
  8. Ауто пут Ниш Приштина Драч јесте изворна албанска национална потреба и потреба САД, као њиховог савезника. За време мира тај ауто пут јесте у функцији даље афирмације пројекта Велике Албаније.
  9. Није проблем што се албански политичари боре за своје националне интересе, него је проблем што се власти Србије већ дуже време сервилно односе према САД и водећим државама НАТО и ЕУ, који промовишу и подржавају Албанију, супротно српским националним интересима. Такав однос се правда потребом добрих односа са Западом, потребом развоја и изградње „неке боље европске будућности“, кроз европске интеграције па макар и на штету српских националних интереса.
  10. Велика је српска несрећа што добар део политичке елите данас у Србји види своју будућност у сарадњи са Албанијом, док јој се демографски празни Топлички, Јабланички и Пчињски округ. Такви односи са Албанијом нису потреба народа тих крајева. Напротив сарадњу са Албанијом, после искуства из тзв. преговора Београда и Приштине, доживљавају као страх и зебњу за њихову будућност и будућност њихових потомака.

Само ови крупни разлози говоре о томе да је цела сарадња Србије, Албаније, Северне Македоније и лажне државе Косово, под плаштом развоја економије и трговине, промета роба, услуга и кретања људи инструисана споља, првенствено од САД како би Срби остали мирни у процесу суштинског губитка Косова и Метохије и постизања тзв. правно обавезујућег споразума. У том процесу Србија треба да постане сервилна и послушна марионета Запада и да се укључи у евроатлантске интеграционе процесе.

За САД, Албанија је важан и поуздан савезник на југоистоку Европе и учиниће све да подрже афирмацију и остварење њихових националних интереса. Ревитализација постојећих комуникација и изградња нових на Балкану јесте са намером, првенствено да те комуникације са Јадрана из Албаније буду у функцији повећања мобилности и ефикасније логистике НАТО трупа на Централном и Јужном војишту  на потенцијалном Европском ратишту.  Тако је и афирмација сарадње Албаније и Србије прелиминарно срачуната на штету Србије. То је део стратегије НАТО у даљем походу на Исток, кроз неутрализацију улоге и значаја Србије на Балкану и кроз потискивање било каквог руског утицаја и присуства Кине.

Проблем изградње инфраструктуре према Приштини, коју неће користити Србија ни 5 одсто капацитета за своје потребе, јесте у задуживању и подизању кредита приближно 1 милијарду 850 милиона, до завршетка пројекта. То су предрачуном предвиђена финансијска средства за изградњу аутопута Ниш – Мердаре и изгрању железнице Ниш – Мердаре, која ће у коначном бити знатно већа. Не користи се и не ремонтује пруга Приштина – Косовска Митровица – Рашка него се у доброј мери изграђује сасвим нови правац железнице јер је он у складу са стратешким потребама НАТО пакта и тзв. велике Албаније. Такав стратешки промашај власт у Србији означава као “Аутопут мира”, док јој отимају Косово и Меохију и то правда потребама сарадње, развоја, светле европске перспективе и тзв. Малог Шенгена.

Како је раније најављено, радови на деоници од Ниша до Плочника, од 39 км, очекују се да крену марта 2021. године. Из ЕУ наводе да ће тендер за почетак радова бити покренут у децембру 2020. године. Према речима шефа Делегације ЕУ Фабриција аутопут је значајан за Западни Балкан, јер ће, како каже, бити просперитетнији захваљујући бољој повезаности грађана.[1]

Ауто-пут Ниш – Мердаре – Приштина је важан пројекат не само што показује интерес и жељу Србије да ради и развија своју инфраструктуру, већ и што показује жељу да до свих могућих решења долази компромисом и заједничким радом, рекла је бивша министарка  за саобраћај и инфрастуктуру у Влади Србије, Зорана Михајловић након потписивања уговора са Европском инвестиционом банком за изградњу деонице Ниш – Мердаре. Процењена вредност друге трасе овог ауто-пута од Плочника до Мердара на граници са Косовом од 44 километра износи око 570 милиона. Аутопут Ниш – Мердаре – Приштина један је од пројеката предложених у оквиру Берлинског процеса, дипломатске иницијативе коју је 2014. године покренула немачка канцеларка Ангела Меркел, с циљем да се подржи мирна, стабилна и демократска будућност Западног Балкана и да се унапреде регионална сарадња и евроинтеграције регије.[2] Такав однос Запада потврђен је Вашингтонским споразумом, што говори о континуитету одлуке од стране центара моћи у САД и ЕУ.

Жалосно је када угледни штампани медиј у Србији правда овај инфраструктурни промашај, на непримерен начин: „Део аутопута кроз Србију до Мердара, који треба ми да изградимо, уз повољне кредите Европе и САД омогућава боље повезивање топличког подручја и унутрашњости Србије, што је врло битно за привреду овог пограничног подручја и преостало српско становништво овог краја угроженог од Албанаца. Ту се налази и неколико вредних и успешних српских бања. За пет милиона Албанаца у Албанији и на Косову, који интензивно комуницирају са Европом, овај ауто-пут и даља веза од Ниша до граница Европске уније, дуга преко 400 километара, представља једину копнену везу. На проласку кроз Србију мораће да плате путарину, гориво и вероватно ће користити угоститељске услуге у јефтиној Србији, пошто их очекује далеко скупље путовање кроз земље Европске уније. ... Изградња ауто-пута до Драча због приступачнијег терена је неколико пута јефтинија од изградње ауто-пута до Бара, па би и путарина требала бити нижа, што би олакшало излаз Србије на море.“[3]

Очигледно је да су и национални медији у функцији промоције интереса НАТО пакта и ЕУ. Самит у Варшави показао је да НАТО фокусира своје напоре како би „обуздао“ непостојећу “претњу са истока”. И даље НАТО се фокусира на подршку власти у Кијеву да насилно реше питање Доњецка и Луганска у будућности.

НАТО на Балкану поред правног оквира који је успоставио о слободи кретања трупа жели подржати развијеном инфраструктуром о трошкu држава чланица а и оних које нису чланице. САД траже  „војни шенген„ у Европи у оквиру чланица ЕУ, али и оних држава које су у Партнерству за мир или се налазе у процесу придруживања ЕУ. Циљ тих захтева је да се обезбеди мобилност трупа ка Истоку, дуж линије поделе. У НАТО-у цене да ће тако скратити време да савезничке трупе притекну у случају потребе Пољској, балтичким државама, Румунији и Бугарској, али да је потребно да се направи и својеврсни шенгенски простор и развијена инфраструктура за снаге НАТО.

У позадини изградње свих ових саобраћајница које повезују све земље чланице НАТО пакта на Балкану, стоји америчка фирма „Bechtel, некадашњи огранак корпорације Џорџа Буша, која је била главни извођач радова на аутопутевима у Турској, Хрватској и Румунији. Где год је присутан НАТО пакт на Балкану, ту је и компанија „Bechtel. Инвестиције у албанске пројекте које реализује Србија су на штету грађана Србије у економском, политичком, безбедносном и сваком другом смислу.

Србија треба да гради ауто пут за Приштину када поврати суверенитет над Косовом и Метохијом, када се прогнани врате са својом Војском и Полицијом и када се поново завијоре српске заставе на граници са Албанијом. То је време кратко и достижно ако народ у то верује и жели да оствари.

Примерено развоју ситуације у свету и региону, стратегија очувања и опстанка српског народа треба да почива управо на интеграцији, братству и заједништву на српском етничком простору,  Србије, Црне Горе и Републике Српске, уз помоћ пријатељских народа и држава. Избор је у суштини једноставан, не смемо и не можемо бити на страни оних који повлаче нове линије поделе у Европи и изазивају ратове и кризе.

Јадна је Србија којој је Албанија прозор у свет, од које очекује инвестиције или у коју намерава да инвестира. Народ мора да се пита на референдуму да ли жели да се задужује и да инвестира у тај аутопут и железницу, који су део пројекта тзв. велике Албаније.

ИЗВОРИ

  1. https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Fabrici-Auto-put-mira-ce-podstaci-regionlanu-saradnju-i-ekonomski-oporavak.sr.html
  2. https://www.slobodnaevropa.org/a/autoput-ni%C5%A1-pri%C5%A1tina/30160804.html
  3. http://www.politika.rs/scc/clanak/465057/Koristi-od-auto-puta-Nis-Pristina
  4. Српски став, September 16, 2020
  5. https://srpskistav.com/prenosimo

[1]https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Fabrici-Auto-put-mira-ce-podstaci-regionlanu-saradnju-i-ekonomski-oporavak.sr.html

[2] https://www.slobodnaevropa.org/a/autoput-ni%C5%A1-pri%C5%A1tina/30160804.html

[3] http://www.politika.rs/scc/clanak/465057/Koristi-od-auto-puta-Nis-Pristina

 

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА: Српски став

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email