Офанзивни концепт и стратегија НАТО пакта – кључна претња за мир у Европи – МИТАР КОВАЧ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Окончање Хладног рата, самораспуштање Варшавског пакта у јулу 1991. године и распад СССР-а, стратези на Западу, пре свега у САД-у и Британији, доживели су као велику победу и учинили све да очувају НАТО пакт, правдајући у међународној јавности смисао и суштину његовог опстанка. Како рационално објаснити да након 31 годину од нестанка Варшавског уговора постоји НАТО пакт и који је његов смисао у савременом свету? Порастом економске моћи Запада, НАТО је постао још агресивнија војно-политичка организација, коју користе неформални центри моћи мултинационалних корпорација у потрази за јефтиним ресурсима и новим тржиштима, кроз процес насилне глобализације.

Крајњи циљ постхладноратовског ширења НАТО-а, у складу са стратешким интересима САД-а, јесте да заврши војно полуокружење Русије, тако да она остане изолована од централне Европе, да изазива локалне ратове дуж те линије поделе, уз сталне санкције, све док Русија не престане да буде јединствена функционална држава и да се дезинтегрише кроз унутрашње социјалне противречности, кризе и сукобе. Разлог за то је што је Русија једина држава чији је стратешки војни арсенал способан да се супротстави интересима САД-а и што има огроман животни простор и поседује огромне природне ресурсе. НАТО је сувише „растегнутˮ циљевима и нереалним снагама у односу на те пројектоване циљеве и на срећу човечанства, нестаће у том процесу ирационалног деловања.  Битно је да се то деси са што мањим последицама по мир и безбедност у свету.

Посебно од 2015. године, све је агресивнија стратегија НАТО пакта у Европи. Континуирано се повећава војни контингент, дуж успостављене линије поделе у Европи према Руској Федерацији, изграђује војна инфраструктура, повећавају финансије на националном нивоу држава чланица, као и издвајања за НАТО пакт.

Цео тај процес је праћен неразумном и свеобухватном медијском кампањом, која је у основи заснована на лажима и кључним појмовима који Русију настоје приказати као претњу Европи и НАТО пакту. Ти кључни појмови о „руској претњи“ и „руском утицају“ све се интензивније  понављају у говорима политичара водећих земаља НАТО и говорима највиших команданата и генерала САД, УК и неколико још држава попут Пољске, Румуније и балтичких држава.

Интензитет и обим русофобних и пропагандних изјава НАТО пакта се континуирано увећава и неодољиво подсећа на обрнуте и изопачене тенденциозне лажи које је пласирала фашистичка Немачка у предвечерје Другог светског рата. Данас то чине САД и УК, уз дириговано ангажовање блиских држава, чланица НАТО пакта.

Бајденова администрација нескривено саопштава да ће учинити све да ојача НАТО пакт и да га инструментализује у остварењу глобалистичких интереса САД. Русију  треба „изоловати, казнити, натерати да слуша, блокирати, демократизовати, поделити у више држава, обезбедити да се повинује интересима Запада и сл.“

У том циљу НАТО пакт настоји да држи сталну војну тензију према Русији, да активира и потхрањује „замрзнуте конфликте“, првенствено у близини руских граница. Истовремено свеобухватно учествује у опремању војски држава, које види као НАТО ешалоне у пројектованим ратовима са Русијом. У том погледу највише су инструментализоване Пољска, балтичке државе, Украјина, Румунија и Грузија. Чине се напори да се и Молдавија придобије за НАТО пакт, како би се интернационализовао проблем Придњестровља и боравак Мировног контигента Руске Федерације. НАТО пројектује и моделује различите кризе и конфликте на границама Русије, почев од Артика, Балтичког мора, Црног мора па до Блиског истока и Сирије. У целу ту лепезу криза уврштен је и тзв. Западни Балкан и сузбијање „руског утицаја“.

Повећава се обим и распоред НАТО снага на истоку Европе, под плаштом извођења различитих вежби, у близини потенцијалних кризних региона. У току 2021. години НАТО појачава притисак на западне границе Русије. У мају-јуну, алијанса ће одржати највеће маневре након Хладног рата – “Бранилац Европе 2021”. Какав симболичан назив, који не одражава истину и суштину припрема НАТО у Европи. Суштински би одговарао прави назив  „НАТО офанзива 2021.“

Руска Федерација је принуђена да због таквих провокација НАТО пакта изводи велике заједничке вежбе Русије и Белорусије под називом „Запад 2021“, заказане за септембар. Овај назив вежбе јасно указује на узрок проблема и немира у Европи.

За разлику од претходних година, један број вежби посвећен је и тзв. западном Балкану. Посебна пажња биће посвећена заједничким вежбама у Црној Гори, на тзв. Косову и у Албанији. Вежбе ПВО и са ракетама земља-земља одржаће се у Бугарској и Румунији,  а Мађарска ће служити као оперативна дубина у другом ешалону. У односу према Косову и Метохији јасно се види да се ради о НАТО окупацији и да је мировна мисија КФОР-а давно одступила од Резолуције СБ 1244 и од Кумановског споразума. Цео процес се одвија у складу са инструкцијама САД, па се зато дозвољава и подстиче процес изградње тзв. Косовске војске.

Американци ће, кроз припреме вежби, пребацити значајне снаге у Европу. Војска САД ће  вероватно плански оставити неке борбене системе у Европи, у складу са офанзивном стратегијом коју заговарају према Русији. На овај начин Пентагон, из године у годину, повећава своје офанзивне способности у региону, па чак и размешта нове нуклеарне пројектиле кратког и средњег домета.

Све то потврђује предвиђање да ће се повећати тензије у Европи и да ће се односи између Русије и НАТО-а погоршавати, у блиској будућности.

Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг континуирано лажно оптужује Русију да јача своју војну моћ на Криму и у Црном мору. Често истиче да ..“Алијанса на то узвраћа својим већим присуством у тим кризним областима“. „Размотрили смо безбедносну ситуацију у Црном мору које има стратешки значај. Русија наставља да нарушава територијалну целовитост Грузије и Украјине, да јача своју војну моћ на Криму и да све активније размешта снаге у региону Црног мора. НАТО на то одговара јачањем свог присуства на копну, на мору и у ваздуху“, рекао је шеф Алијансе по завршетку дводневног састанка министара спољних послова држава-чланица.

Он је додао да су министри усаглашавали даље кораке у циљу јачања дијалога са Грузијом и Украјином. Раније данас из седишта НАТО је саопштено да Русија наставља „енергичну политику и агресивна дејства“, те да ће највероватније до 2030. године остати главна војна претња. Како се наводи у стратешком извештају НАТО-а, то омета конструктивни дијалог. Тешко је замислити да и он сам верује у лажи које медијски шири у функцији сатанизовања Русије. За НАТО конструктивни дијалог је добровољни пристанак на разбијање државе, као што су то урадили са бившом СФР Југославијом и што чине сада са Р. Србијом.

У оквиру НАТО-а, САД желе и даље да доминирају и да преко тог савеза афирмишу и штите, пре свега, своје националне интересе и циљеве. Од тзв. одбрамбеног савеза, створен је агресиван војнополитички блок, који покушава да се наметне као „светски жандармˮ и инструмент мултинационалних корпорација и водећих држава Запада. То постепено изазива забринутост цивилног друштва у моћнијим и „старим“ чланицама Европске уније, јер је угрожен европски мир. Проблем све више ескалира доласком Бајденове администрације

Јавност у Европи све се више пита: Зашто постоји НАТО, данас када нема противтежу другог блока? Добро је што део јавности и у САД-у не види оправданост постојања НАТО-а, поготово не оправдавају начин његовог функционисања и деловања у савременим међународним односима. НАТО се већ потврдио као организација која ствара конфликте, разара многе традиционалне државе и често подржава оружане побуне, „обојене револуцијеˮ и екстремне покрете који разбијају суверенитет појединих држава. Примера за такво деловање је превише, почев од разбијања бивше СФР Југославије, па до хаоса изазваног на северу Африке и на Блиском истоку.       

Схватајући своју незавидну позицију, поједине чланице ЕУ желе да се ослободе зависности од САД-а и НАТО савеза, како би ЕУ прерасла у самосталног играча у међународним односима, у војној и спољнополитичкој сфери. Међутим, поред добрих намера, очигледно је да ЕУ, у овом периоду, није постигла ни политички консензус да изграђује аутономан безбедносни и спољнополитички систем који није под доминацијом САД-а. Изласком Велике Британије из ЕУ, додатно су пољуљани било какви евентуални покушаји самосталности ЕУ у процесу доношења стратешких одлука.

Водеће државе ЕУ су данас више забринуте због своје будућности него због лажне претње од Русије, која је исконструисана од стране САД-а у процесу изградње конфликата и сукоба у Европи. Оваква ЕУ није више по мери већине слободних грађана и народа Европе.  Лажним претњама на источним границама НАТО пакта, за бивше совјетске републике се, по „препорукамаˮ САД-а, изграђује представа да су чак војно угрожене, те да НАТО тамо треба да концентрише снаге и изграђује тзв. противракетни штит и да базира ракете, након једностраног повлачења САД из споразума о ракетама кратког и средњег домета.

Због своје резервисаности према Русији, многе европске државе све чешће су у ситуацији да их САД стављају у улогу таоца, да их увлаче у сукоб преко економских санкција, а у будућности би то могле чинити и кроз оружане сукобе. Посебно је то очигледно за нове чланице НАТО-а и ЕУ на истоку. У том смислу, најистуреније су Пољска, Румунија и балтичке државе. У ред ових земаља, САД настоје да укључе Украјину и Грузију. Те државе, заједно са Турском, предвиђене су да буду први ешалон дуж линије сукобљености. Због свих наведених политичких дешавања, Европом се шири расправа о томе шта је заправо НАТО данас, али о овој значајној расправи унутар ЕУ медији из познатих разлога упорно ћуте.

Кроз управљање кризама на евроазијском простору, САД преко НАТО пакта и ЕУ настоје умањити способности Руске Федерације и њен све већи значај у међународним односима. Истовремено, САД намеравају да преко смањења прихода Руске Федерације од извоза нафте и гаса, изазивају социјалне тензије и незадовољство у већим градовима Русије, како би то унутрашње незадовољство расло и постало плодно тло за унутрашње противречности, сукобе, па и смену актуелне власти.

Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе, НАТО, а пре свега САД и Велика Британија, настојаће да повећају базирање својих војних снага у Пољској, Немачкој, балтичким државама, Румунији, Бугарској и на целом Балкану. То говори у прилог тези да је врло вероватно да такав развој ситуације јесте последица супротстављености интереса и различитог система вредности бивших и нових центара моћи у међународним односима.

Стање сукобљености у Европи и на Балкану тежишно изазива тежња САД-а да глобално доминирају, али то реално више није могуће јер су настали и нови центри моћи који по сваку цену штите свој систем вредности и националне интересе. То је инерција деловања већ бивше империје, чија администрација није свесна да је прошло време униполарног света, у сваком погледу. Због логике силе и примене силе у свету, САД су у великом делу света постале омражена држава. Зато њене амбасаде, са системом обезбеђења и по визуелним обележјима, опасане бодљикавом жицом, више личе на логоре него на дипломатска представништва. Када се, чак и данас, пажљивије анализира присуство војних снага САД-а и Велике Британије у Европи, а пре свега у Немачкој, долази се до закључка да, у суштини, Европа није слободна ни данас, 76 година након Другог светског рата.

Европска унија је инструментализована у функцији интереса администрације САД-а. То потврђује и стално проширивање санкција ЕУ према Руској Федерацији. Зато а и због низа других разлога, због Косова и Метохије и војне неутралности, Србија треба да преиспита стратешко определење о чланству у ЕУ. Народ у Србији већински више није за те интеграције јер је јасно прозрео намере и карактер ЕУ.

Сједињене Америчке Државе разбијају и уништавају државе и организације које не могу да контролишу или које, у потрази за ресурсима и тржиштем, делују у супротности са њиховим и интересима мултинационалних корпорација. Вредности ЕУ постале су анационалне, подсећају на идеологију комунизма и пропаганду о бољем животу, по сваку цену. Сиромашни народи и државе су примане у чланство ЕУ, уз јаку медијску и психолошко-пропагандну матрицу о високим стандардима и бољем животу. Због социјалних прилика, многе државе Европе журиле су да што пре уђу у ЕУ, по цену губљења националног суверенитета и преношења значајних државних надлежности на администрацију у Бриселу.

У основи вредности ЕУ јесте економија, а не духовне и културне вредности народа и то се препознаје на сваком месту у институцијама бриселске администрације. Поново се у Европи спремају ратови, мимо воље њених грађана. У томе обилато учествују власти водећих држава ЕУ, заједно са САД-ом, пре свега Великом Британијом, док су Немачка и Француска и даље под доминацијом Америке и никако не успевају да се ослободе хладноратовске логике односа према Русији. Француска се бојажљиво враћа себи, опоменута и отрежњена таласом тероризма и све већим притиском јавности и цивилног друштва. Под притиском САД-а, ЕУ је донела одлуку о увођењу санкција Русији, у суштини због проблема које је произвео Запад у Украјини. У том процесу доношења одлуке о санкцијама био је препознатљив уцењивачки однос и притисци према чланицама ЕУ које се, нису слагале с тим поступком, нити је то био израз воље њихових народа. „Американизована ЕУˮ, па и цела Европа, доводе се у позицију таоца који трпи последице интереса САД-а у походу на Русију.

Солидарисати се са офанзивном стратегијом САД-а јесте, у суштини, злочин према грађанима Европе. Последице санкција трпе грађани свих држава Европе и са једне и са друге стране линије сукобљености. Најмање се те последице санкција и сукобљености у Европи  осећају у САД-у и у томе јесте суштински проблем. Грађани ЕУ сносе последице њене инструментализације у функцији америчких интереса. На безбедносним проблемима Блиског истока, Украјинске кризе, Балкана и Далеког истока гради се нови мултиполарни свет, који у многоме чини бесмисленим НАТО и ЕУ, као инструмент агресивне и милитаристичке политике САД-а и мултинационалних корпорација, у походу на Исток, пре свега на Русију.

Сада су скоро сви режими у државама Балкана под значајним америчким утицајем и притиском. Тренд локалних интеграција на Балкану у ЕУ условљен је кризом и социјалним приликама због опустошене привреде у процесу пљачкашке приватизације, која је, углавном, диригована споља и под активним учешћем Међународног монетарног фонда. И данас се тај исти тренд наставља, тако да све што је било домаће разорено је, а сада се „великодушноˮ отварају компаније са страним капиталом и у јавности представљају као спас и „пут у бољи животˮ.

Данас у Европи има све мање мира. Европска унија и НАТО, пре свега под утицајем САД–а, креирају нове кризе и сценарио рата, слично као што је то чинила Немачка пред Други светски рат. Почетком Другог светског рата, читава Европа буквално је била преплављена диктаторима, који су инструментализовали државе и народе у походу фашистичке Немачке на Совјетски Савез. У Европи се под плаштом демократије често инсталирају ненародни режими који спроводе вољу Запада и по цену штете по властите националне интересе. Тако се понашају и данас власти већине држава на Балкану.

“Европа је данас крхка и слаба и није слободна из разлога што је слобода повезана са истином, а у Европи је данас забрањено говорити истину…. Ипак, народ Европе се буди и прегрупише, а стубови сузбијања истине се полако криве и почињу да пуцају. Народ Европе полако схвата да је његова будућност угрожена, да су угрожени послови, безбедност и миран живот…. ˮ 

Логика стратега Запада да САД треба да се мешају у све кризе у свету препознатљива је и у изјавама водећих политичара: Тако је и Хилари Клинтон рекла…“Америка не може сама да реши горуће проблеме, а свет не може да их реши без Америке.ˮ Преко миграната и Украјинске кризе, САД намеравају да контролишу ЕУ у економском, безбедносном, па и политичком смислу, како би пребазирале додатне војне снаге и ојачале непосредно војно присуство у Европи.

Поред Европе, САД и даље интензивирају кризе и ратове на Блиском истоку и не дозвољавају процес стабилизације држава, чији режими нису по њиховој вољи. Такво агресивно деловање администрације САД-а, бирократије ЕУ и НАТО препознато је у народу и у већини европских држава, првенствено Мађарској, Чешкој, Шпанији, Грчкој, Француској и Немачкој. Питање је дана када ће то постати под притиском јавног мњења и политика власти, као што је то сада у Мађарској.

Немачки портал „Дојче велеˮ издање на српском језику, објавило је интервју са Ернестом Рајхелом који се није устручавао да изнесе суштину дијалога које су у Бриселу водили представници српске власти и тзв. државе Косово. Ернест је кроз кратак интервју поновио да су Бриселски преговори у „интересу косовске суверености која није могућа без тих преговораˮ! Такође, за разлику од других кандидата за чланство у ЕУ, Србија је добила додатне услове од којих он истиче отцепљење Косова и Метохије!  Шта ће Србији таква ЕУ, која јој разбија државу и угрожава виталне националне интересе?

НАТО кроз велике војне вежбе и маневре јасно изражава своје намере. НАТО вежба под називом “Посејдон 21” почела је у црноморској луци Констанца, саопштила је прес-служба Генералштаба Ратне морнарице Румуније.

Easy Spring Cleaning Tips

Команда флоте Констанце реализује планиране војне вежбе на мору, копну и у ваздуху које обједињују снаге из Бугарске, Француске, Грчке, Румуније, Шпаније, САД и Турске. “Посејдон 21” су војне вежбе високог степена сложености, чији је циљ оптимално коришћење могућности НАТО-а за побољшање брзог одговора Алијансе – наводи се у извештају. Учесници у маневрима ће увежбавати сценарије борбе против подморница, укључујући хидрографско извиђање, откривање и онеспособљавање морских мина и импровизованих експлозивних направа. Истовремено увежбаваће се јединице за борбу против авијације, бродова и подморница противника, вуча оштећених пловила, допуна горива на води, пружање прве помоћи.

Поред румунских снага савезници су на војне вежбе послали миноловце “Тсибар”, подводног робота на даљинско управљање, борбене летелице “Рафал” и “Еврофајтер тајфун”, као и рониоце. У вежбама ће учествовати и брод за обуку “Сокулу Мехмет паша”, миноловци “Локотент динеску” и “Прибој”, миноловци “Тахо” и “Ајвалик”. Вежбе ће се завршити 6. марта. Ови маневри и појединачне вежбе јасно говоре о намерама НАТО пакта у Црном мору. То је један од региона који може изазвати пожар и прећи у регионални рат у одређеним околностима инструментализације сукоба у Украјини и у Грузији.

Кључну реч многих стратегија САД према Совјетском Савезу а данас према Руској Федерацији јесте “обуздавање”. То је та опчињеност Запада ресурсима, огромном моћи и историјском улогом Русије, као и руског народа. Екстремисти и стратези Запада се ипак боје кобних искустава из минулих ратова јер су Руси Божији народ који суди свим освајачима и империјама, њиховој бахатости и насиљу. На сличан начин САД се боје да им је дошло време Божије пресуде, у колико наставе са насиљем над слободним светом и упусте се у рат са Русијом.

Председник Путин у последње време готово сваке недеље помене “обуздавање”, који у стратешким намерама и плановима заговарају САД, преко НАТО пакта. Путин и министар спољних послова Сергеј Лавров наводе да је „политика обуздавања“ повезана са са “опкољавањем” Русије, санкцијама, мешањем у унутрашње послове, као  и са пројектовањем и активирањем криза од Украјине, Грузије, Придњестровља, Блиског истока и Балкана. То су те стратешке тачке преко којих САД намеравају да исцрпљују Русију, да троше њену моћ и да је разбијају кроз унутрашње сукобе и противречности. Путин наглашава да се Русија никад неће одрећи Донбаса, док је Лавров прецизирао да је с руководством Украјине повезана једна од нада Запада на обуздавање Русије.

После катастрофалне посете европског високог представника за спољну политику, Жозепа Бореља Москви, почетком фебруара, и истовременог протеривања неколико европских дипломата из Москве, Брисел је најавио оштре мере против Русије. Лавров је употребио најтеже претње, најављујући чак и прекид односа са ЕУ. У питању је била најављена седница Савета министара ЕУ 22. фебруара, на којој је требало да се разматрају нове санкције против Русије. Пошто се као опција помињао и Северни ток 2, Лавров је превентивно запретио куда води тај пут, ако се њиме крене. Све ово говори да је ЕУ разбијена, да нема никакву самосталност И да слепо све више следи инструкције САД, која је гура у отворен сукоб са Русијом.

Уз нове санкције, које су готово симболичне, јер су уведене само против четири особе, министри ЕУ су закључили да је „дијалог с Русијом и даље важан“, пошто је Русија „важан део решења у Сирији и Либији“, а „неопходан је дијалог о пандемији и клими“.

Немачки експерт Александар Рар предвиђа да се ће ускоро доћи до поделе света на савез Русије и Азије према Европи и Америци. То ће бити основа сукоба који очекује човечанство средином 21. века. При томе заборавља да ЕУ није Европа у целини нити је јединствена по многим стратешким питањима. Већи део Европе није спреман да по трећи пут ризикује рат са несагледивим последицама. Америка управо то жели и прави сценарије неких регионалних ратова који би се поново тежишно водили у Европи и који неби поново захватили њену територију. То је тешка заблуда и илузија стратега у САД јер у данашњим технолошким условим првенствено би та “периферија” била спржена и под ударом. На тај начин би и државни врх САД врло брзо се нашао под ударом цивилног друштва да оправда своје учешће у тим сукобима у Европи.

На другој страни, појавили су се аутори који представљају другачију визију. Професор америчког Државног универзитета за одбрану Петер Јељцов објавио је прошле године књигу Дуги телеграм 2.0 – копнени приступ Русији, у којој предлаже разбијање садашње Русије на више независних држава. Он “тврди” да ће се то неминовно десити за „15, 20 или максимално 30 година“. Најбољи сценарио био би „ако сецесионистички покрети почну симултано у Санкт Петербургу и Сибиру“, тврди Јељцов. Иако каже да је тај приступ употребио у метафоричком смислу, он је само преузео идеје Јозефа Писудског с почетак 20. века, који је разбијање руске државе сматрао „не само испуњењем наше културне тежње за независношћу, него и гаранцију те независности, којом би Русија била довољно ослабљена да би престала да буде значајан и опасан сусед“. Боље би било да је анализирао у колико се држава могу распасти САД и да ли им прети грађански рат и дезинтеграција у будућности. Многи обавештајни извори и анализе у САД исказују исте апетите, тако да се не може говорити о научном предвиђању него о болесним сновима пиромана рата.

Директор Кисинџерове асоцијације Томас Грејем сматра да поновити Кенанове тврдње, о сукобљености у Хладном рату, данас није уопште могуће, али оно где Запад може да се послужи Кенаном, јесте неуспешно разумевање извора руског понашања и да Запад коригује своје понашање. Између осталог истакао је: „Данас не можемо једноставно применити Кенанов рецепт за обуздавање на Русију. Колико год успели у хладном рату, непримерени су у глобализованом, све више мултиполарном свету. Изазов више није изоловање и победа над егзистенцијалним непријатељем. Уместо тога, потребна је одржива равнотежа снага која унапређује америчке интересе промовишући мир и безбедност и негујући сарадњу међу геополитичким ривалима у решавању глобалних транснационалних претњи“, предлаже Грејем.

Из репрезентативних стратешких погледа стратегиста из САД и са Запада види се једна опчињеност Русијом и ирационална русофобија која им не да, да трезвено анализирају чињенице, да посложе индикаторе који би им помогли да изведу објективне и рационалне закључке, као основу за нова стратешка решења САД и НАТО пакта, која су примерена мултиполарном светском поретку у настајању.

Обележја нове стратегије НАТО пакта према Руској Федерацији, у суштини имају корене у прошлом веку и настоје сада коначно да се формализују, чиме би ти ставови у новој Стратегији постали обавезујући за све државе чланице, а самим тим и за документа о планирању и употреби снага.

Стратешки приступ инструментализације других народа и држава неодољиво подсећа на Трећи рајх. Несхватљиво је како ти многи „учени људи“ који утичу на израду нових концепата и стратегија НАТО пакта, не извуку поуке из минулих империјалних похода од Монгола, Наполеона, Хитлера па до данас. Нема те војне машинерије која може победити Руску Федерацију. Русија не би била сам, на њеној страни су многи слободарски народи и државе савременог света, чак са тзв. Евроатлантског простора. Јавност у Европи није монолитна у многим државама чланицама НАТО пакта, нити подржава све офанзивније намере ове превазиђене, ратнохушкачке организације. То би постало очигледно у било којој ратној авантури НАТО пакта у Европи. Уморна је Европа од ратова и спољних сценарија, као и од подела које успоставља Америка.

ИЗВОРИ

проф. др Митар Ковач, ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ

 

Преузето са сајта: Српски став

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email