Јерменија и трагични усуд малих држава – АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email
 
Због чега су Јермени доживели националну катастрофу у рату за Нагорно-Карабах, какву су улогу у свему томе играле велике силе и које би поуке требало да извуче Србија?

У ноћи са понедељка на уторак окончан је рат између Азербејџана и Јерменије, трећи већи сукоб између ове две државе у последњих 30 година. Јерменија је након 44 дана борбе потписала споразум са Азербејџаном и Русијом, у којем се истичу следећи услови који су били пресудни за постизање примирја: предаја Азербејџану територија које му званично припадају али нису биле под његовом контролом (тзв. „појас безбедности” око Нагорно-Карабаха); Азербејџан задржава позиције које је војно заузео током месец и по дана ратних дејстава; и инсталирање руског мировног контингента у део Карабаха под контролом Јермена.

Узроци и ток рата

Двадесет шест година након краја првог рата (у којем је Азербејџан доживео катастрофалан пораз) и четири године након првог озбиљног окршаја у овом веку (сукоб 2016. није донео битне промене на фронту), Баку је недавно потписани споразум доживео као велику победу. То је видљиво из подсмевања председника Азербјеџана Илхама Алијева премијеру Јерменије Пашињану и славља не само широм Азербејџана, већ и целог туркијског света.

Историја на Закавказју се сасвим сигурно неће завршити овим споразумом. Године 1994. осиромашени Азербејџан је претходно изгубио скоро 15 одсто територије, што је отприлике површина територије Косова и Метохије у односу на Србију. Азербејџан је, за разлику од Јерменије, до краха Совјетског Савеза био и остао недовољно развијена република која је имала много мање истакнутих личности у војсци, науци и политичком животу СССР у односу на Јерменију. Треба рећи и да је Јермена у то време било дупло мање: 3,5 милиона наспрам 7,5 милиона Азербејџанаца. Данас, после етничке хомогенизације у обе земље, у Јерменији једва да живи три милиона становника, а у Азербејџану скоро 10 милиона. Азербејџанци су притом нешто млађа нација од Јермена (просечне године су 32:35) и имају нешто већи број деце у односу на број жена.

Ако је пре 26 година победила захваљујући смелости на бојном пољу, Јерменија је сада изгубила због низа других разлога. Технолошки ниво јерменских снага је значајно заостајао у односу на азербејџански, пре свега у области беспилотних летелица, где се највише истакао турски модел „Бајрактар”, који је претходно у Либији, Сирији и Ираку стекао статус поноса турске војне технологије. Авиони у овом рату нису имали битну улогу, иако обе земље поседују „Сухоје“.

Беспилотна летелица Барјактар ТБ2 пре пробног лета у бази Хмељницки у Украјини, 20. март 2019. (Фото: Микола Лараренко/Getty Images)

Колико значајну улогу су одиграли дронови говоре подаци о губицима прибављени из одређених руских јавних извора који су се у прошлости показали кредибилним: јерменске снаге су, између осталог, изгубиле 187 тенкова и укупно 87 оклопних возила различитих типова и 72 јединице ракетних система, док су азербејџанске снаге изгубиле 30 тенкова, 44 оклопна возила различитих типова и 36 јединица ракетних система. Највећа разлика је забележена у губитку беспилотних летелица: Јермени су изгубили 4, а Азербејџанци 36, што говори да их је Баку и далеко више користио. Технолошка разлика између беспилотних летелица је била немерљива у корист Азербејџанаца, док је у горепоменутим типовима наоружања разлика минимална. Примера ради, скоро сви уништени тенкови су били Т-72. Сви ови подаци указују да је највећи број људи убијен даљински, преко „џојстика“ и тастатуре.

Турска и Азербејџан су непосредно пред почетак сукоба одржали планиране велике војне вежбе, што указује да рат није случајно избио, него да је био планиран много раније. Анкара је своје вежбе са Азербејџаном објаснила „економским интересима“, а део турске војне технике је остао у Азербејџану. Три турска генерала и 200 војних саветника су испланирали и водили рат за Азербејџан.

У Јерменији је након „обојене револуције“, у априлу 2018. године, постало јасно да Пашињан засигурно није ту да би унапредио односе Јеревана са Москвом. И пре револуције Јерменија је имала несугласице са Москвом, али је тај однос суштински био стабилан. Константна унутарполитичка трвења, масовни протести и сукоби су озбиљно начели политичко јединство у Јеревану које је постојало безмало од краја првог рата у Карабаху (1988-1994). Револуција 2018. године није нарушила само снагу Јерменије него и баланс снага на Закавказју. Једини фактор који је спречавао Азербејџан да озбиљније нападне и победи Јерменију – била је Москва. Оно што је 2016. године требало да буде данашњи обновљени рат – није се догодило захваљујући Кремљу и чињеници да је Јерменију тада водио Серж Сарксјан.

Руска улога

Сарксјан је пут до места председника започео као један од оснивача покрета „Карабах”, да би преко функција у војсци крај рата дочекао као министар одбране Јерменије. Са њим је Путин могао озбиљно и поверљиво да разговара. На таласу обојене револуције, Пашињан је променио чак и војни естаблишмент, укључујући ражаловање, судски процес и повлачење са места генералног секретара Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) Јурија Хачатурова. Истовремено је због рушења уставног поретка и злоупотребе власти оптужен и притворен бивши јерменски председник Роберт Кочарјан.

У прилог тврдњама о инсталирању својих људи говори и наводна повезаност Пашињана и новог председника Карабаха Араика Арутјуњана. Званично, Арутјуњан је тражио преговоре и овластио Пашињана да потпише споразум. Доласком ове власти 2018. године, Русија је изгубила партнера са којим никада сасвим није било лако радити, иако су потешкоће биле узајамне (подсећања ради, Русија је у првом рату, па и касније, продавала оружје обема странама).

Тенк са заставом Руске Федерације на јерменској граници непоседно након потписивања споразума о уласку руских мировних снага у Нагорно-Карабах (Фото: Франческо Брембари/Ројтерс)

Схвативши да је изгубила савезника на Закавказју, Русија је фактички дозволила овакав расплет догађаја и дала предност добрим односима са Азербејџаном, иако је сукоб започет мешањем Турске. Свакоме ко је пажљиво пратио руску политику према Карабаху било је јасно да Москва никада није ултимативно подржавала јерменске ставове и да уплитање Русије у сукоб није било ни очекивано. Члан 4 статута ОДКБ каже да ће остале чланице бранити ону која је нападнута, а у овом случају то није била Јерменија, јер је Нагорно-Карабах непризната територија која по свим резолуцијама УН припада Азербејџану. Уласку Русије у рат није помогао ни „аргумент“ да се на територији Јерменије налази њихова војна база.

Русија је, дакле, заузела и одржавала неутралну позицију у току сукоба. На званичну молбу Пашињана да Русија помогне, која је уследила после месец дана ратовања, Министарство спољних послова Русије је издало саопштење у коме је наведено да ће Јерменији бити пружена сва неопходна помоћ уколико се сукоби пренесу директно на њену територију. Алијев је од самог почетка рата веома контролисано управо то избегавао. Улазак Русије у овај рат не би био користан ни Турској, ни Азербејџану, наравно ни самој Русији. Супротан исход, односно улазак Русије у рат, de facto би значио улазак у сукоб против колебљивог партнера на глобалном нивоу (Турска) ради интереса малог колебљивог de jure партнера на регионалном нивоу (Јерменија).

Поглед из Бакуа

Правно гледано, ни у једном тренутку се рат није водио на територији Јерменије. Све резолуције СБ УН – 822, 853, 874, 884 – позивају на повлачење окупационих (читај: јерменских) снага из Републике Азербејџан. Без обзира што се ради о древној јерменској земљи, међународно право је на страни Азербејџана, што му је дало легитимитет да поврати земљу коју сматра отетом скоро 30 година.

Азербејџан деценијама гради односе са непријатељима својих непријатеља. Будући да је Иран био више наклоњен Јерменији, Баку је већ дуго времена градио односе са Израелом. Израел је Азербејџану продавао бродове, артиљерију, опрему за шпијунирање, лиценце израелских компанија за производњу дронова. Процењује се да је Баку до сада исплатио Израелу девет милијарди долара за ове производе, а Израел је узвратио куповином нафте. Осим тога, познато је да Израел има користи од активних односа са Азербејџаном као једном од ретких већински исламских земаља која је спремна на сарадњу. Претпоставља се да Азербејџан служи и као полазна тачка Мосада за инфилтрацију у Иран.

Азербејџан је пажљиво водио своју спољну политику, правио „бизмарковске“ савезе и стрпљиво градио своју тренутну позицију. Баку се није претерано замерао Москви, упркос доминантном присуству и утицајима јерменске дијаспоре на јавни и политички живот у Русији. Јермени, рецимо, држе сијасет важних места у малтене свим сферама, посебно у медијима.

Све у свему, за Алијева ће овај споразум послужити као одскочна даска да консолидује режим, уједини народ и припреми земљу за нове инвестиције.

Турска рачуница и јерменске грешке

Турска је имала кључну улогу у сукобу и, по свему судећи, њена војна елита је довела Азербејџан до победе. Вреди напоменути да стварање ратног жаришта у Нагорно-Карабаху Ердогану никако не би пријало пре 10 година, али су се геополитичке околности у међувремену промениле, а тиме и његов приступ решавању проблема ван граница Турске. Он се сада у вођењу спољне политике озбиљно ослања на војску, којом је у потпуности овладао након пропалог пуча 2016. године.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган се потписује на беспилотну летелицу у војној бази у Бетмену, 3. фебруар 2018. (Фото: Murat Cetinmuhurdar/Pool via AP)

Ипак, сагласно договору са Москвом, Анкара неће имати своје мировњаке у Нагорно-Карабаху као што је желела, али ће заједно са Русима имати Центар за надгледање примирја. Према потписаном споразуму, Азербејџан ће преко Карабаха бити повезан са својом ексклавом Нахчиван и даље са Турском (чиме је оправдана горепоменута тврдња о економском карактеру војних вежби Анкаре и Бакуа). Тиме се Бакуу отвара коридор ка Европи, што за Турке и Азербејџанце у геоекономском смислу мења ситуацију из корена. Уколико искористи прилику, Азербејџан може да доживи процват, Турска да извуче корист, а Јерменија да буде заобиђена и да претрпи катастрофалну штету.

Поред свега наведеног, рекло би се да је први испит на ком је Јерменија пала – јединство свих страна политичког спектра. Политичко руководство које је преузело земљу након 2018. године вероватно није ни могло да спаси територије од далеко надмоћнијег противника, али је прилично јасно да оно није имало никакве стратешке – односно дугорочне – планове спољног деловања у светском поретку који се убрзано мења. Од познате јерменске дијаспоре широм света, за коју је тешко рећи колика је, дошло је, према различитим проценама, од неколико стотина до хиљаду добровољаца. Они су и здушно лобирали свуда по свету, што на крају није уродило плодом.

Сликовит је допринос врло познатог америчког бенда System Of A Down са песмама „Они бране земљу” и „Геноцидни хуманоиди“. Амерички музичари јерменског порекла су се након 15 година окупили у студију и режирали изузетно инспиративан ратни спот какав до сада није виђен у свету комерцијалне музике.

Ни твитови Ким Кардашијан нису помогли. Нажалост стиче се утисак да су Јермени који су се окупљали на протестима по целом свету, као и они у матици, негирали реалност која је била очигледна: да им из доминантно хришћанских држава неће стићи конкретна помоћ, односно да неће бити никакве хришћанске солидарности. Томе је умногоме допринело и политичко руководство, које је довело народ у велику илузију.

Твит није јачи од метка

Дистанцирање Пашињана од Москве и потрага за партнерима у западним престоницама можда су уназадили Јерменију за неколико деценија. Мултивекторска политика малих држава у мирнодопским условима може бити сврсисходна. Како би је сачувала, држава мора исправно стратешки проценити од кога би могла да рачуна на директну подршку, односно кога је у случају рата потребно имати на својој страни. Па чак и ако одбрана територијалног интегритета подразумева преношење дела суверенитета свом савезнику-велесили.

Азербејџан је паметном игром заокружио територијалну целовитост и уступио простор Русима, Турцима и Израелцима да праве своје договоре, а овим последњим и да вршљају по суседном Техерану (треба напоменути и да би претерана блискост са Израелом могла претворити Азербејџан у мету иранске одмазде, о чему сведоче и недавне војне вежбе Техерана тик уз границу са Азербејџаном). Ако би из било које перспективе потписани споразум могао имати лоше стране за Алијева, онда је то због чињенице да је њиме предао добар део суверенитета великим силама у замену за стицање контроле над делом земље који је сматрао отетим. То је ипак неупоредиво боље од Пашињанове ситуације, јер он нема контролу ни над националном скупштином.

Јерменски лобисти у Западној Европи, САД и Русији су чинили све како би владе тих земаља утицале на Азербејџан или им чак увели санкције. Популарна америчка ТВ звезда Ким Кардашијан је на Твитеру стала уз Јермене. Већина Јермена који су веровали у победу своје државе нису боравили у њој за време рата, а они упућенији у самој Јерменији су видели да се рат води врло некоординисано и да се ствари крећу ка најгорем исходу. Са друге стране, Азербејџанци су, под притиском јерменског лобија, у делу глобалног јавног мњења били означени као агресори и кољачи. То је само показало да глобални имиџ јесте битан, али да и даље не може бити битнији од односа снага на терену, чак ни 2020. године.

Мане „отвореног друштва”

Ауторитативни режими Алијева у Азербејџану, Ердогана у Турској, некада Сарксјана у Јерменији, чине да државе буду далеко спремније за ратове него државе у којима постоји демократски облик расподеле власти. Затварање земље, које је започео Илхамов отац Гајдар Алијев, служило је стварању менталитета у којем се ауторитет владаоца сматра неприкосновеним арбитром у свим сферама друштвеног организовања. Тај систем је утемељен на дубокој и трајној неједнакости учесника у друштвеном животу, у којој је породица Алијев била и остала „бог и батина“. С друге стране, управо те мане ауторитарног унутардржавног уређења на спољном плану су допринеле консолидацији снага око циља да се поврати део територије који се сматра отетим, што је после готово 30 година у великој мери и учињено.

Паралелно с јачањем Азербејџана у војној сфери – које је праћено геостратешким и војним успоном његовог природног савезника Турске – залагање Никола Пашињана за „отворено друштво“ Јерменији је донело велику штету. Када је у фебруару на Минхенској безбедносној конференцији суочио мишљења са Алијевим, самоуверено је причао да је потребно да се догоде „микро-револуције које би се претвориле у мини-револуције у преговорима“.

Никол Пашињан и Илхам Алијев на Минхенској безбедносној конференцији, 15. фебруар 2020. (Фото: leyla-aliyeva.az)

Алијев, који му се и том приликом недипломатски ругао, управо је применио овај принцип. Баку и Анкара су одбијали примирја све док нису постигли пробој на терену којим су Јермене натерали на предају, зауставивши се пре масовног масакра и тоталног егзодуса јерменског становништва.

Док је Азербејџан ослушкивао промене у светским односима и припремао се за рат, Пашињан је смењивао људе на кључним позицијама док није, показало се, онеспособио функционисање државног система. Пре тога је, током демонстрација које су га довеле на власт, свој покрет представљао као „институционалну опозицију“, а када је преузео власт неговао је јавни дискурс из кога се није могло закључити какве тачно ставове он заступа.

Да, засигурно корупција јесте била горући проблем Сарксјанове Јерменије, а у оквиру борбе против ње је Пашињан и дошао на власт. Али изгубљени рат за Карабах је показао да је борба против корупције у Јерменији била споредан ток револуције, а да је нешто друго било примарни циљ. Потписана капитулација је потврдила неписано правило да се „обојене“ револуције увек покажу као смрт за националне интересе земље.

Поуке за Србију

У српској јавности се доста прича о поукама које би Србија требало да извуче из рата за Нагорно-Карабах који је Јерменија изгубила. Пре свега потребно је истаћи да постоји општи консензус војних стручњака да је ово био први међудржавни сукоб са високом применом бесплиотних летелица и вештачке интелигенције. Стога би Војска Србије требало да адекватно надогради своје планове будућег развоја тиме што би у њих укључила овај фактор.

Осим тога, Јерменија је једна од ретких држава која се може поредити са Србијом по општој неповољности геостратешког положаја. С тим у вези, важно је извући закључак да су стратешка јасноћа и избегавање наглих заокрета у спољној политици један од кључних предуслова успешне одбране националних интереса.

Постоји и једна чисто политиколошка поука која се може извући из недавно окончаног кавкаског сукоба. Након пандемије коронавируса, и овај рат је показао да у кризним ситуацијама демократски систем тешко парира ауторитарним системима. Отуда, можда не би било лоше размислити о корекцији закона о функционисању државе у ратним условима. Кад запуцају пушке и полете дронови, тада је касно за дебате и демократичност, приоритет би требало да буду државно и национално јединство и гвоздена хијерархија у процесу одлучивања.

На крају, после поређења Србије са Јерменијом, тешко је не приметити паралелу између Србије и Азербејџана. Та земља је у року од само 30 година од губитника који је доживео ратну бламажу дошла у могућност да уз релативно мале људске и материјалне жртве реинтегрише теирорију која је прогласила независност и на којој је живело непријатељски настројено становништво. Многи ће рећи да су томе пресудно допринели енергетски ресурси који су Азербејџану дали велику економску предност над Јерменијом. То није нетачно, али је сасвим очигледно да је у рату који смо анализирали пресудила не само војна надмоћ Бакуа, већ и стратешка мудрост, дугорочно планирање, осећај за тренутак када треба преузети офанзиву и, што је најважније, једнодушна сагласност државних и друштвених структура око приоритетних националних интереса.

Председници Србије и Азербејџана Александар Вучић и Илхам Алијев током свечаног дочека српског председника у Бакуу, 21. мај 2018. (Фото: president.az)

Другим речима, ако жели да врати Косово и Метохију под свој уставно-правни поредак на начин на који је Азербејџан вратио део Нагорно-Карабаха, Србији ће пре свега бити неопходна воља за борбу на дуге стазе и стратешка мудрост, а економија ће већ некако успети да испрати тај циљ.

 

Андреј Цвијановић је дипломирани политиколог и студент постдипломских студија Факултета за међународне односе при Универзитету МГИМО у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email