Шта је заправо “дубока држава”? – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Данас је јако популарно говорити о „дубокој држави“. Сваког ко употреби ту кованицу јавност сматра „добро упућеним“ аутором. Међутим, „дубока држава“ је само флоскула. Њоме се потискују добро познати појмови политикологије и безбедности. Њоме се чак у неку руку смањује одговорност актера нечасних дела, јер се ствара утисак да су они само нечије марионете.

ЦИА, снајка, ЦИА… пола света су упропастили!

Ђура Чворовић (лик из„Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића)

 

Кованице којима се ките нејасна уображења о прикривеним криминалним мрежама огромног значаја јавност узбуђују лако. Тако је и са кованицом „дубока држава“. Мало ко зна да је кованица врста фразе, флоскула чије значење је тешко одредиво и да флоскула само пружа илузију да постоји објашњење смисла појма кога је уистину немогуће одредити. Још горе, усвајањем кованице свако може сматрати да баш његово  умишљење представља тачан смисао нечега о чему ништа одређено не може знати.

Приказаћу стога како се фраза „дубока држава“ појавила у јавности и развијала пре акције Реџепа Тајипа Ердогана којом је на простору своје власти ликвидирао то нешто што називају „дубока држава“. Приказаћу и како је „дубока држава“ постала омиљена фраза на Западу и како је сасвим потиснула древни појам државе у држави.

Политичка предисторија

Дуго је саморазумевано да је битно обележје derin devlet дуготрајна пракса осмалијских тајних служби, од доба владавине султана Селима III (XVIII век), да користе плаћене убице и криминалце, што се наставило и у доба Мустафе Кемал-паше Ататурка. Специјалне јединице турске војне обавештајне службе (Özel Harp Dairesi) су од 1952. године водили амерички и немачки војни стручњаци. Њихов рад је тада имао циљ у супротстављању совјетској опасности. Био је организован у оквиру целине „Гладио пројекта[1]“, што се сазнало тек 2004. године од Даниела Гансера. Одељак ове сруктуре на простору Турске је назван „Турски гладио[2]“ (Turkish Gladio), а њиме је омогућен дуготрајни одлучујући утицај НATO-а преко турске армијске елите окупљене још око Кемала Јамака (Kemal Yamak), такође, њиме је створена антигерила (Kontrgerilla) која је сузбијала развој герилског покрета Курда који су помагани од СССР-а. Кључни агенти ЦИА који су развијали „Турски гладио“ били су турски генерал Данис Карабелен (Daniş Karabelen) и Алпарслан Туркеш (Alparslan Türkeş). Важно је знати да је Алпарслан Туркеш био главна контакт особа Турске још са нацистичким режимом све до 1944. г. Све ово је било непознато, како Турској тако и светској јавности, и тако је остало све до почетка XXI века.

Термин, прилике и грађење појма

Израз „дубока држава“ (Deep state), у савременом контексту, потиче из турских гласина о насиљу у политици током 70-тих година XX века (у доба владе Булента Еџевита / Bülent Ecevit/), а јавно се употребљава за специфичну антидемократску коалицију у политичком систему Турске (derin devlet) доба Сулејмана Демирела (већ тада је сматрано како је смисао сличан значењу кованице „држава у држави“ /State within a state/). Сулејман Демирел је први погрешно тврдио да је дубока држава појава која датира од доба пада отоманског султаната. Турска политикологија је од тог доба сматрала војну обавештајну службу главним чиниоцем „дубоке државе“. Израз се најпре одомаћио у турској политикологији и публицистици. Одијум против „дубоке државе“ се у Турској развио после скандала у Сусурлуку 1996. г, инцидента у Шемдинлију 2005. г. и бруталног убијања низа новинара и јавних функционера.

Дословно преведену турску кованицу derin devlet су у облику Deep State почели да користе Западни новинари који су писали о турским политичким актуелностима од 1990. г. (Роберт Ф. Ворт /у смислу – прљави рат против Курдских побуњеника/, Рајан Џинџерас /у смислу – колоквијални израз за прљаву борбу против побуњених Курда/ и Декстер Филкинс /у смислу – “ударци испод појаса“, „бесрамне ствари“ које у својству „чувара нације“ заједнички изводе неки политичари и мафија/). Кованица Deep stete је кроз енглески језик спорадично у новинарство улазила у употребу свуда у свету за истоветну  агресивну праксу која се јављала и ван Турске, мада није имала никакве везе са њом.  Тек од 2014. године термин deep state почињу да користе амерички новинари, скоро сасвим уобичајено, у вези рационализовања насилног политичког стања након „Арапског пролећа“ у Египту, Сирији, Јемену, па чак и у САД. Аутори некад чине искорак, па „дубоком државом“ чак називају појаве из историјске прошлости (доба Мамелука у Египту, и сл), иако ни оне немају никакве везе са савременом Турском.

Већ 2015. године сазнало се да је „Турски гладио“ ЦИА формирала још 1947. као своју специјалну организацију уз помоћ савезника из НАТО-а. Главно упориште тајне НАТО-армије у Турској је било унутар турске армије која је обезбеђивала лојалност политичког руководства турске државе према НАТО-у користећи насилне начине, укључујући серију државних удара. Турски генерали и агенти ЦИА формирали су посебну групу 1952. године. У њеном саставу били су специјално борбено обучени турски агенти ЦИА. Данис Карабелен (Daniş Karabelen) је, потом, унутар турске армије, формирао „Тактичку мобилизациону групу“. Ова група је 1965. године реорганизована милионским улагањем ЦИА под називом Special Warfare Department и на њено чело је постављен генерал Кемал Јамак (Kemal Yamak). Тек пошто је генерал Јамак отворено тражио новац за ову творевину од премијера Булента Еџевита, премијер је сазнао за њено постојање, али је ту истину прикрио од својих министара.

Од краја 70-тих година XX века, „турска гладио армија“ је почела да развија пројекат пантурцизма и исламизма. Ова творевина је остала активна упркос победи над СССР-ом у Хладном рату и реорганизована у Special Forces Command оставши под пуном контролом ЦИА, остајући срж турског „Гладио пројекта“. Још током Хладног рата, ставили су под контролу турску војну обавештају службу и, као политичко крило, створили и развили исламистичку и пантурцистичку партију Milliyetçi Hareket Partisi која је након Хладног рата развила пропагандне и регрутне мреже. Посебно агресиван вид турског „Гладио пројекта“ било је стварање одреда „Сиви вукови“ (Bozkurtlar) који су своју активност развили источно од Турске, нарочито у кинеској провинцији Ксинјанг, након чега су вршили активне терористичке акције и у Бангкогу, а потом су постали веома активни у трупама ИСИЛ и Ал.Нусра. Прецизније податке о историји турског „Гладио пројекта“ најпре је било могуће наћи у текстовима Џоја Ћина[3] и Максима Лебицког[4].

У Турској је турски новинар листа Haber Turk, Озџан Тикит (Özcan Tikit) отворено писао о „дубокој држави“ учинивши ту појаву познату турској националној јавности. Његове напоре је покушала да оповргне Кејти Менсфилд као „теорију завере“[5]. Средином 2016. године појавила се вест о тајној НАТО-армији која је покушала пуч против Ердогана, а којом је командовао амерички генерал Џон Ф. Кембел (Јohn F. Campbell), бивши командант НАТО-а у Авганистану[6]. У циљу контроле турске армије, организовао је уплату више од две милијарде долара турским официрима преко нигеријске UBA Bank. Све је одрађено у координацији с организацијом Фетулаха Гулана, који је уочи покушаја војног државног удара два пута тајно долазио у Турску, а ЦИА је ради удара формирала специјални тим од 50 људи. Комплетна мрежа је, по процени турских ограна, окупљала преко 30.000 људи, од којих су преко 8.000 били војна лица, преко 22.000 судије и тужиоци, а скоро 1.500 полицајци. Поред њих, превратничка мрежа је обухватала мноштво кључних људи из универзитета, фондација, па чак из здравствених установа. Названи су „Фетуланистичка терористичка организација“.

Тек пошто је покушај државог удара у Турској пропао, услед одлучне реакције владе Реџепа Тајип Ердогана, сазнало се оно што се пре тога само нагађало о организацији скриваној под легендом Derin devlet. Тада је постала јасна природа „дубоке државе“ у Турској и доказано је да се не ради ни о каквој држави, а нарочито не о турском фактору, већ о тајној армији ЦИА која је из Турске од 1949. године руководила исламистичким агресивним покретима у овој земљи, на Блиском истоку, у Медитерану, а након Хладног рата проширила делатност и ван тих подручја.

 

Смисао првбитне фразе „дубока држава“

Сулејман Демирел је „дубоком државом“ означио групу састављену од чинилаца одлучујућег утицаја високог нивоа у обавештајним службама (како домаћим, тако и страним), пре свега у службама војске, безбедносних и правосудних органа и организованог криминала. Њихов циљ је био спровођење разних врста притисака и насиља како би се наизглед демократским начином постигли посебни интереси. Нема слагања око појма „дубоког стања“.  Нема слагања око природе и врста група које чине „дубоку државу“ и то није постигла чак ни турска политкологија. Нема чак ни јединственог мишљења политикологије о критеријуму по коме одређена група представља чинилац од одлучујућег значаја. Није могуће групу таквих прикривених политичких чинилаца одредити као „савез“ (увек су упадљивији њихови међусобни антагонизми). Чини се да се ради о смеси утицајних чинилаца а не о јединственом организму. Конкретнија су особита обележја метода деловања прикривених чинилаца: закулисни рад, висок ниво аутономије чинилаца од утицаја, уцене, корупција и друга илегална (по правилу врло насилна) средства, злоупотреба установа формалне демократије преко sui generis неформалних установа и појединаца од политичког значаја у јавности.

Држава у држави

„Дубока држава“ је кованица која почиње да се користи на Западу уместо древне кованице зване држава у држави (гр. κράτος εν κράτει, imperium in imperio, status in statu, State within a state). Смисао тог појма био је увек политички и односио се на стање у коме државни орган стекне политичко вођство. Редовно је државом у држави називан орган специјалне или полицијске службе који је изузет од политичке одговорности цивилног политичког руководства; врло изузетно, односио се и на стање када државне фирме (које послују као приватни субјект) преузму политичко вођство. Осим тога, политикологија никад није недвосмислено утврдила да је Црква потпуно ван контроле државе и као таква била вршилац државног политичког руковођења. Порекло кованице држава у држави ипак није турско, оно је европско, веома старо и појмовно је прецизно одређено. Државом у држави се појмовно бавио још Спиноза у делу Tractatus theologicopoliticus. Велики напори се до данас улажу да се држава у држави теоријски обликује надовезано на ставове Никола Макијавелиа. Добар пример како савремена Западна политикологија у глобализованом свету и даље обрађује савремене закулисне појаве кроз појам држава у држави може се видети у чланку кога је Даниел Де Леон објавио под насловом Imperium in imperio (1904. г). Поред тога, постоји и чисто политичко значење државе у државикоје се користи као еуфемизам за област доминације одређеног чиниоца политике.

Нејасноћа појма „дубока држава“

Израз „Дубока држава“ је од почетка укључивао разнородну смесу прилично неодређених чинилаца, а сматрало се да су они једнако могли бити недржавни и страни. Иако нејасне  структуре, сматрало се, она редовно злоупотребљава демократске установе и методи су јој радикално илегални. Порекло назива „дубока држава“ је турско. Ипак, доминацију наднационалне власти било где, англосаксонски аутори су почели радо да називају „дубоком државом“. Они су почели чак да рационализују том кованицом неке сличне појаве у историји. Захваљујући англосаксонским ауторима, флоскулу „дубока држава“ данас користи цео свет. Што се у јавности данас више говори о „дубокој држави“, то је  мања свест јавности о стварним актерима злоупотребе безбедносних служби, државних власти, невладиних организација и медија.

„Дубока држава“ је савремени израз заводничког духа који јавност упућује на својеврсно самозаробљавање ума у виртуелном лавиринту конспирација. Пре тридесет година је први пут описана таква дистопија у лику британског сајбер-панк жанра Макса Хедрома. Баш као у новели Виктора Пељевина из 2005. г, активисти виртуелне стварности данас покушавају да својим виртуелним активизмом осмисле лавиринт у коме се налазе и открију шта је у њему „Шлем ужаса“. На крају, откривају да су сви они заједно Минотаур – зли господар лавиринта у коме су несвесно сами осмислили своје ропство. Историјски „Шлем ужаса“ (Ægishjálmr) је скандинавски магијски симбол, печат манипулације свешћу. Први корак ка ослобођењу, стога, није одговор на питање да ли је господар лавиринта Минотаур, већ да наша самосвест размотри је ли свима нама на раменима говеђа глава. Једноставно, српска књижевност је и на ово питање одговорила у лику Илије Чворовића: „У овом послу постоји једно свето правило: Све је супротно од онога што изгледа да јесте!

___________________________________________

Одреднице:

[1] Ganser, Daniele – NATO Secret Armies, 2004.

[2] Исто, ft. 1. стр. 224-244.

[3] Quinn, Joe – Russia versus NATO’s Gladio 2.0: “Turkish Jihad” from China to Syria, Global Research, 3. 12. 2015.

Финансирање тајних агресивних група вршено је у оквиру „Труманове доктрине“ како би подржали слободне народе, ангажовању отпору и потчињавању наоружаних мањина и спољним приисцима. Од почетка тај посао је водила ЦИА у сарадњи с другим Западним специјалним агенцјама. Формално-правно акција ЦИА је регулисана децембра 1947. г. Директивом 4 – А Савета за националну безбедност САД. Сматра се да је 1979. г. у оквиру тог пројекта планиран „глобални џихад“ против СССР. Већ 1980. г. је део тог пројекта представљала подршка муџахединима у Авганистану. Међутим, „Турски гладио“ траје још од 1945. године.

Унапређење „Турског гладио“ пројекта извршено је 1952. године у циљу да путем исламизма „Турски гладио“ буде проширен на муслимане у области Блиског истока и Медитерана и поверена турском генералу Данису Карабелену (Daniş Karabelen) који је био на челу Тактичке мобилизационе групе /спец. одељење Турске војске) и његовом главном сарадику Алпарслану Туркешу (Alparslan Türkeş), које је ЦИА регрутовала у САД још 1948. г. ради обуке за операције у специјалном рату, укључујући „убиства и нападе“. Важно је знати да је А. Туркеш био главна контакт особа Турске с нацистичким режимом све до 1944. г. Ова двојица су 1965. г. формирали Посебно борбено одељење (Special Warfare Department), касније на челу са генералом Кемалом Јамаком (Kemal Yamak), а само за наоружање одељења су САД издвојиле 1 милион долара. Ова организација је остала под контролом ЦИА и постала срж „дубоког стања“. Тек када је генерал Јамак од Турске државе за своје операције захтевао новац, премијер Булент Еџевит је постао свестан постојања ове операције. Премијер Еџевит о свему није обавестио своје министре, већ је тражио потврду постојања одељења од битанских и француских одељења и они су му дали потврду. Тек 1992. г. је Посебно борбено одељење преименовано у Команду специјалних снага (Special Forces Command), али је оно остало под контролом ЦИА.

Упоредо с овим, ЦИА је финансијским путем увела своју контролу над турском Националном обавештајном службом, што је 1977. г. изричито признао заменик њеног директора (и регрут ЦИА) Сабахтиан Савасман (Sabahattin Savasman).

Инфилтрацију ЦИА у турска удружења (цивилни сектор) одрадио је Аларсман Туркеш, обезбедивши канале за трајно финансирање крајње десничарских националистичких покрета и партија (нарочито пан-турски расположене Milliyetçi Hareket Partisi с отвореним претензијама према СССР ради уједињења свих Турака ради обнове светурске империје). Ове организације су биле изразито националистичке, антикомунистичке и међу њима је било одушевљених присталица Хитлера који су познавали првобитно нацистичко помагање идејама пантурцизма. MHP је створила своје паравојно крило звано „Сиви вукови“ и обучавало припаднике у преко 100 кампова (под легендом спортских и културних друштава), под руководством ЦИА. ЦИА је исто употребла у Авганистану са „Стотину медреса“. Турски „Сиви вукови“ су редовно употребљавани приликом државних удара у Турској, али и ван Турске (приликом држ. удара у Азербејџану након кога је та република потпуно прихватила све захатеве „Бритиш петролеума“). Током рата у Нагорно-Карабаху (1988-1994), на азербејџанској страни се против Јермена борило чак 15.000 турских „Сивих вукова“. Проширили су се чак до Ксинјанга у Кини међу Ујгурима, где су изазвали покољ у Кунмингу 2014. г. Јула 2015. г. је тајландска влада ухапсила и Кини испоручила више од 100 Ујгура на путу с крајњим циљем да се пробију до Сирије. У знак одмазде, терористичком акцијом у Бангкоку поубијани су кинески туристи, а вођа ујгурских терориста је успео да измакне хапшењу и пробије се до Турске. Сазнало се да иза њих стоји ЦИА. Светски ујгурски национални конгрес у Ксинјангу је од 2004. г. финансирала турска Milliyetçi Hareket Partisi. Данашњи ISIS,

[4] Lebitskiy, Maksim – NATO and Ul.tras: The Turkish Gladio, Kurdish Question, 6. 8. 2016.

[5] Mensfield, Katie – Now Erdogan ‘wants to smash secret NATO army’ over alleged role in Turkey coup, Sunday Express, 3. 8. 2016.

[6] Former NATO commander ‘behind failed coup against Erdogan’ – Turkish daily, RТ, 26. 7. 2016.

 

 


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email