Шпанија борбом против „независног Косова“ брани ЕУ – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

У Србији се још увек не схвата да међу чланицама ЕУ најзад имамо изузетно озбиљног савезника против косовског сепаратизма. Шпанија ће се борбом за међународно право, европске принципе и вредности одлучно борити за интересе Србије, једнако колико и за своје интересе.

 

¡Fuerza Honor! (Снага и част!)

Парола древних шпанских витезова

и модерних заветника борбе против сила зла.

 

Интереси Србије и Шпаније су исти: заштита територијалног интегритета и суверенитета од сепаратизма легалним средствима. Са или без Србије, Шпанија ће се супротставити манипулацијама германизованих установа ЕУ „Западним Балканом“ и косовским сепаратизмом, упркос малодушности владара Србије. То је Шпанија Србији директно поручила 2017. године, а сада је исто директно поручила и Европској унији. Ово је најава важног преокрета у ЕУ. Наступа прилика коју је Србија чекала скоро три деценије.

У српском, чак стручном јавном мњењу, сматра се да се Шпанија противи сепаратизму „Косова“ да се не би успоставио међународно-правни преседан којег би злоупотребили сепаратисти у њиховим покрајинама. То је делимично тачно, али је то само један од разлога. Наиме, Шпанија уопште себи не дозвољава могућост да проблем „Косова“ поистовети са каталонским сепаратизмом, нити са статусом њених покрајина. Каталонски спаратисти, стога, само покушавају да разбесне Отаџбину тиме што свој сепаратизам поистовећују са косовским сепаратизмом. Ни ЕУ статус Каталоније не поистовећује са „Косовом“. Шпанија статус „Косова“ сматра сличним статусу Гибралтара. Добро је то што постоје и у Србији људи којима је ово јасно. И Британији је савршено јасно да не треба отварати Пандорину кутију (ту кованицу за „независност Косова“ употребила најпре руска дипломатија) која ће угрозити садашњи статус Гибралтара, па се стога и тамо јављају ставови да ЕУ треба да послуша став Шпаније о „Косову“.

Британија се извукла из ЕУ, чим је у ЕУ почело да се говори о „унутрашњем проширењу ЕУ“ у контексту шкотске независности. Неконтролисани социјални издаци, политика према мигрантима и друго су, ипак, били тек политички аргументи. Шпанија добро зна да проблем покрајинског сепаратизма треба спречити на време и ван својих граница. У том случају спречити на Балканском а не на Иберијском полуострву, где је њихова кућа. Знају то једнако и Италија, Француска, Румунија и Пољска које се још не оглашавају. Ни једној од тих држава не одговара „независно Косово“ унутар ЕУ, којом год формом интегрисано. Шпанија је за сада једина која је свој став јасно формулисала. Оно што ради Шпанија најбоље схвата и Британија. У државама ЕУ с пажњом прате шпански став и поступке поводом „Косова“. За то време, владари Србије упорно дремају сањарећи да ће Србија бити примљена у ЕУ чим „одмрзне“ косовски проблем и „коначно га реши“ тако што ће „нормализовати односе“ одрицањем од Космета, сећајући се „Ишингеровог предлога“. Чини се да би се радо одрекли Косова, не схватајући да управо због тог одрицања Србија никад неће постати чланица ЕУ!

Али, зар Француска, Италија, Аустрија, Чешка и Пољска нису признале „независно Косово“? Јесу оне признале, али нису прихватиле да оно постане чланица ЕУ! Знају оне добро да у ЕУ постоји неко бољи он њих који ће зауставити пријем илегалне сепаратистичке творевине. Обратите пажњу да су „независно Косово“ признале европске секуларне републике католичких народа којима је Немачка веома близу. Ватикан Косово није признао. Ни Католичка краљевина, којој је Немачка довољно далеко, никако не признаје „независно Косово“, а прва је отворено најавила противљење пријему „независног Косова“ како посебно, тако и ђутуре (у обланди „Западни Балкан 6“ коју су приредили немачки евролобисти /Deutsche Zusammenarbeit/ 2016. г, на основу ранијих замисли Вишеградске групе. Тај DeutscheZusammenarbeit је нама у Србији добро познат као GIZ из доба поплаве Војводине политичким аутономаштвом које је мимо правила NUTS неистинито представљало Војводину као некакву „европску регију“). Данашња Шпанија одлично памти до које мере је њу пренапрегла и упропастила незајажљива империјална политика једне династије немачке народности. Добро се Шпанија сећа ужаса „стране помоћи“ при отклањању домаћих проблема и „коначног решења“ проблема Шпаније бомбама Трећег рајха.

Ангела Меркел је на самиту групе „Западни Балкан 6“ у Трсту 2017. г. покушала да ЕУ стави пред свршен чин: да у ЕУ угура пет република и уз њих протури у чланство и једну илегалну сепаратистичку творевину. Сурогат који је понудила Немачка био је ефикасан једнако као што је земљама ЕУ био „користан“ њен ранији политички авантуризам. Био је демагошки користан балканским политичким властодршцима. Чудновати режими балканских држава су тада добили немачку цуцлу коју ће гурнути у уста својим народима да ћуте док их успављују бајкама о евроинтеграцијама. Европско искуство Меркелиног призива милиона миграната из Азије и Африке, мелодијом фрулаша из Хамелина, навело је Шпанију да схвати да се немачкој политици стављања ЕУ пред свршен чин мора супротставити директно, па макар и сама. Проширењем ЕУ на „Западни Балкан“ Немачка би ојачала своју националну привреду, а у Шпанији би политички ојачао сепаратизам неодговорних покрајинских политичара.

Шпанска нота против интеграције „Косова“ у ЕУ није се појавила ненајављено. Потпредседник владе аутономне Каталоније је још 2008. године, брзоплето, одмах, писмено честитао „косовском парламенту“ на „постигнутој независности и слободи“. Изјава представнице аутономне покрајине Баскије је изгледала нешто умереније, али је са „независним Косовом“ одмах повезала ситуацију у Баскији, Каталонији, Шкотској и Белгији.

Мигел Анхел Моратинос

Исте 2008. године је шпански министар спољних послова (Мигел Анхел Моратинос, члан PSOE који је дипломатску каријеру управо почео као амбасадор у Југославији 1979. г) изјавио да његова држава неће признати „независно Косово“. Хрватска штампа је пренела став Запатерове владе Шпаније, из којег издвајам најупечатљивије: „Насупрот републикама које су настале распадом Југославије и које су снагом одредби федералног устава из 1974. имале право на самоодређење, Kосово није било република него покрајина унутар Србије. На основу свега тога нарушава резолуција о неовисности, коју је косовски парламент једнострано прогласио, наведену резлоцију ОУН, која је на снази и на данашњи дан. Осим тога, то је и прекршај Повеље ОУН и завршног документа Хелсиншке конференције. (…) Осим тих правних темеља, актуално проглашење неовисности је и у супротности са свиме што је међународна заједница утврдила у вези с Балканом од драматичних догађаја деведесетих година. (…) ЕУ и Шпањолска су увијек били против оснивања нових држава на чисто етничком принципу управо зато јер то угрожава темељне вриједности на којима је наше друштво засновано. Шпањолска не може признати Kосово. Не само из правних разлога, него зато што је стварање једне државе искључиво на бази етницитета против наших приципа.“

Како видимо, Шпанија је још 2008. године била изричито јасна да је у складу с прописима ОЕБС „Косово“ део Србије. Шта више, Шпанија је одбила и да учествује у раду Еулекса на Космету због тога што пренос административних овлашћења на то тело са ОУН није легално решен. Дакле, још тада је Шпанија иступила ка поштовању међународног права, за разлику од политичког режима Бориса Тадића и дипломатије Вука Јеремића.

Инигио де Палацио Еспана

Амбасадор Шпаније у Србији (Инигио де Палацио Еспана /такође у доба власти социјалистичке PSOE/) је 2009. године јасно изјавио да, тесном већином усвојена, Резолуција Европског парламента о Косову и улози ЕУ нема правно обавезујући карактер. Тада је уз Шпанију и Словачка директно одбацила резолуцију ЕП, а затим и Грчка.

Хозе Запатеро

Бесмисленост потраге за изјавама шпанских социјалистичких политичара у прилог промене шпанског става према „независности Косова“ изричито је обесмислио исте године шпански премијер Хозе Запатеро (члан социјалистичке PSOE) и то у сред ОУН: „Питање може бити обрнуто: Зашто има више од сто земаља које нису признале Косово и зашто оних шездесет (које су признале) не виде оно што види осталих сто?“

 

Премијер Маријано Рахој (члан Народне партије) је 2012. године жестоко полемисао са каталонским посланицима поводом признања „независности Косова“, изјавивши да је „признавање независног Косова противно интересима Шпаније“. Везујући питање признања „независног Косова“ за каталонско питање, каталонски сепаратисти су у политичком (не и правном) смислу армираним бетоном учврстили став Шпаније против „независности Косова“.

Маријано Рахој

Шпански амбасадор у Србији Мигел Фуертес је почетком 2017. године понудио шефу Канцеларије владе Р. Србије за Косово директну сарадњу Шпаније која „подржава универзалне принципе међународног права у одбрани територијалног интегритета и суверенитета Србије“. Међутим, подршка Шпаније територијалном интегритету Србије није занимала тадашњег председника владе Србије а садашњег шефа државе, чија се неаутентична политичка егзистенција, на трагу духа капитализма, руководи лутеранским вредностима и протестантском етиком Макса Вебера.

Мигел Фуертес

 

Шпанци су савршено свесни да је „независност Косова“ пропала стар и Шпанија је дипломатском нотом Европском парламенту најавила да ће се супротставити пријему „Косова“ у ЕУ, у оба планирана начина. Остаје још само да владари Србије отворе очи и ум за две просте чињенице: 1) Шпанија је главни савезник Србије унутар ЕУ на основу заједничког интереса: одбране суверенитета и територијалног интегритета; 2) Србија без реинтеграције АП Косова и Метохије у ЕУ неће ући, баш као што неће у ЕУ ући ни сепаратистичко „Косово“ мимо Србије. Шпанија то неће дозволити, а лако ће за то наћи подршку других чланица ЕУ.

Да не претерујем са значајем Шпаније? Не. Већ неколико дана након подношења шпанске ноте Европском парламенту хитно се окупио Европски савет „због тврдог става Шпаније“ и одмах припрема нову стратегију проширења ЕУ на преостале државе Балкана, овог пута без „Косова“. Жури им се. Хоће да стратегијом Европског савета предестинирају српско признање сепаратистичког „Косова“ у форми „нормализације односа“. „Косово“ у тој стратегији стидљиво помињу да се Власи не досете. Европски савет одлуке доноси консензусом. Вучићев режим ће немачка преварити, јер он не зна шта хоће, а мора шта неће. Шпанију неће преварити, јер Шпанија зна и шта хоће и шта неће. Дипломатија Србије мора одмах да успостави најближе оперативне везе са шпанском дипломатијом, и са њом усагласи оперативне акције поводом стратегије интеграција у ЕУ на основама међународног права. Да ДОС-овски режим није уништио Службу за истраживање и документацију, или да је обновљена као што се тврдило, она би српску дипломатију давно подигла на узбуну, јер се указала прилика коју озбиљна држава не пропушта.

Шпанија је прва чланица ЕУ која се супротставила немачкој политици свршеног чина у евроинтеграцијама, и то са становишта поштовања међународног права. Ни немачки симулакрум звани „Западни Балкан“, ни „независно Косово“ никад неће постати део ЕУ. Може Вучићев режим да „одмрзава косовски проблем“, „коначно решава“ и „нормализује односе са Косовом“ колико год хоће, увек ће унутар ЕУ бити држȃва које ће ставити вето на пријем те сепаратистичке творевине.

Немачка политика стављања чланица ЕУ и установа ЕУ пред свршен чин је већ тешко оштетила темеље Уније, а додатно их је оптеретила милионима миграната. Еквилибристиком свршеног чина, којом у ЕУ гура нове чланице ђутуре да би оне некако у ЕУ прошверцовале и једну сепаратистичку творевину, Немачка ће разбити ЕУ у парампарчад. Ако чланице ЕУ попусте пред Немачком политиком свршеног чина и дозволе да се Унија прошири и на „независно Косово“, Унију ће брзо растргнути унутрашњи сепаратизми и национализми једнако као што су растргли Југославију неколико деценија раније. Треба ли неког подсећати на судбоносну историјску улогу Немачке у распаду чак две Југославије?

Косово и Метохија је покрајина Србије. Немачка је држава чланица ЕУ. Косово је Србија, али Немачка није Европа. Немачка хоће да господари Европом. Британци су то пре свих и најбоље схватили. Британија је на острвима, одлично наоружана, моћна и стална је чланица СБ ОУН. Може јој се да није Европа. Схватили су исто и Шпанци, али они знају да су на континенту. Шпанији није могуће да се дистанцира од Европе, као што се то Британији може. Стога су Шпанци, суочени с реалношћу, храбро објавили тврду веру да ће се борити за Европу против сепаратизма на њеном континенту. Нажалост, садашњи режим у Србији није способан, или неће, или не сме да схвати ништа од наведеног. Режим у Србији једнако понавља евроунијске мантре о чланству у ЕУ, од кога неће бити ништа док поново не интегрише АП Косово и Метохију у Србију.

Стога не требамо да се чудимо руској поруци да „поводом Косова Руси не могу да буду већи Срби од Срба“, већ да се сетимо Џејмса Билингтона који је још 1966. г. подсетио на речи Ортега и Гасета да су „Русија и Шпанија две екстремности на великој дијагонали Европе“. Зна одлично Русија да је неумољиви иберијски hidalgo над Европском унијом развио барјак борбе за право и правду. То је Европљанин неупоредиво моћнији од посустале и опортуне евробирократије, а потпуно имун на прелести протестантског етичарења и духа капитализма.

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

ebforum

Praćenje i analiza stanja bezbednosti u svetu sa težištem u Evropi i Aziji.