Треба нам истина о паду Крајине! И ко је договарао границе, а ко на томе зарадио генералске чинове!

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

МИЛОВАН МИЛУТИНОВИЋ, предсједник Удружења старјешина ВРС 

Организација старјешина ВРС

 

Били смо свјесни да је потписан споразум о подјели 51:49, али није било потребно да људи гину. Онда имате ситуацију да војна власт говори о одбрани територије, а са друге стране цивилна власт, предсједници Кризних штабова, који исељавају становништво. Стиже нафта за евакуацију. Ко је ту луд?! Ко ствара раздор у војсци, да бира између Младића и Караџића, ко унапређује официре у генерале који су напустили положај?

 

Разговарао: МАРКО ШИКУЉАК Фото: ЗИПА пхото, Аг

 

Некадашњи начелник за информисање Главног штаба ВРС, доктор политичких наука, а данас предсједник Удружења старјешина ВРС, Милован Милутиновић, један је од посљедњих живих актера који су били близу многих кључних догађаја и који о њима може говорити директно. Хашки свједок, Младићев портпарол и лични пријатељ. Бројни његови иступи у јавности привукли су пажњу али и противнике удружења на чијем је челу. Истиче, први циљ организације старјешина је да се боре за истину и стварну слику стања о рату. Без обзира да ли ту слику криве странци или домаћи.

Прво смо организовали једну научну конференцију о улози старјешина у стварању и одбрани Републике Српске, направили смо зборник радова тридесетак аутора. Док први сазив посланика тражи посебне неке бенефите, док су били поштеђени највеће опасности, а војска била на ратишту, и ми желимо да покажемо како су ствари заиста биле. Мора се знати да је војска дала највећи допринос, и то се мора поштовати! Други пројекат је научна конференција „Сребреница, стварност и манипулације“. Након годину дана припреме одржана је конференција у АНУРС-у уз, морам рећи, запрепаштење на европском нивоу. Имали смо високе званице, 12 странаца који су написали реферате. Сасвим јасно смо истакли да геноцида у Сребреници није било. Превели смо зборник на енглески језик, јер без тога нема ефекта; књига је већ стигла на бројне адресе.

 
 
САВЧИЋ СЕ САМО ХВАЛИ

 

Савчић је добио мјесто предсједника БОРС хвалећи се да је био шеф одбране генерала Младића, што није тачно. Био је у тиму одбране Радована Караџића. На тој причи је кренуо у кампању за предсједника.

Сада искључују наше старјешине из БОРС, јер статут не дозвољава да буду чланови двије организације. У писању тог статута сам ја учествовао, хтјели смо да имамо хомогену организацију, да не упадају људи са стране. А сад кад су се околности промијениле, умјесто да се промијени та ставка статута, она се користи за обрачун са људима.

 

 

Са којим циљем је основано удружење старјешина ВРС?

Организација старјешина ВРС заступа око 20.000 старјешина, од водника до генерала. Подсјећам, 87% старјешина било је из резервног састава, а 13% активног. Старјешина је свако ко је био способан да организује и командује људима током рата. Највећег противника имамо у Борачкој организацији, што је апсурд. Проблем је што су у БОРС неки људи приватизовали организацију. Имате општинске организације на чијем челу су

дезертери. Предсједник БОРС у Бањалуци је ту 15 година, од толико бораца нико нема да га замијени након, рецимо осам година. Заузели су позиције, одлучују о значајним питањима, себи могу да издејствују погодности, а члановима ништа. Да цитирам Слободана Жупљанина, каже да га је срамота отићи у БОРС у Котор Варош, тамо су на челу они који су дезертирали из његове јединице. Како да идем да им се молим. Појединци су се добро снашли, остварују своје интересе трговином утицајем. Али ми не желимо да се бавимо њиховим послом. Ми се желимо бавити истраживањем, борили смо се да се отаџбински рат уведе у уджбенике основних и средњих школа. Сада смо били у кампањи против НАТО-а, заједно са другим организацијама. Предлагали смо да БОРС буде скуп свих борачких организација, а то није много. У Хрватској има 480 организација из рата, у ФБиХ више од хиљаду. Код нас их се броји десетинама. Али пошто је овако, ми њима остављамо нек полажу вијенце, а ми ћемо радити научне радове.

 
 
МЛАДИЋУ СУ ФРАНЦУЗИ НУДИЛИ ДРУГИ ИДЕНТИТЕТ, ДА ИДЕ ГДЈЕ ХОЋЕ

И данас сматрам да је Младић частан официр, да смо имали срећу да нам он командује. Да је остао на слободи, данас би нам било другачије. Иако се он не би ангажовао политички, он је такав, али би био заштита. Он и данас поручује, понекад се чујемо: „Милутиновићу, морате очувати јединство и спасити Републику Српску од сваког облика угрожавања. Задатак број један, разумијеш ли!“ Он из Хага командује, али ја знам њега, не узимам за зло. Предан је очувању РС, и данас. Мало се зна, да је током размјене пилота код Зворника, француски начелник здруженог Генералштаба предлагао да му се да гаранција да неће бити гоњен, да промијени идентитет и иде гдје хоће. Тај приједлог је подржао и руски генерал. Онда је Младић одговорио: „Ја тражим да ја једини идем у Хаг, да одговарам за све, а да не буде гоњен ниједан мој војник ни старјешина“.

 

 

Били сте начелник Информативнеслужбе Главног штаба, у медијима вас називају Младићевим портпаролом. Од кад познајете Младића, како сте именовани на ту функцију?

Младића сам познавао из Приштине,гдје смо провели заједно годинудана. Он је послат у Книн, а ја касније у Крајишки корпус. Кад јепочело формирање ВРС, он ме јепозвао, требало је да идемо у ХанПијесак, објашњавао сам да ми јемјесто негдје гдје је већи протокинформација, новинара, а не негдјегдје нико не пролази. Тако је било до1994. кад сам се пребацио у ХанПијесак. Иначе сам од почетка писао о томе како је формирање ВРСнужност, али под псеудонимом уГласу. То је имало утицаја, јер су радио и ТВ у Бањалуци читали те текстове. Писао сам да од ЈНА неманишта, што је било јасно из потеза Врховне команде, без ефеката. Билоје то лако одлучити, кад видите да сене изводе адекватна дејства у заштитити заједничке државе, да се свепаралише, упорно стани-крени, јасноје било да од тога нема ништа.

 

Као шеф за информисање повезани сте са причом око тога како су се појавили снимци из кампова у Омарској у Трнопољу. Како се то десило?

Ја нисам хтио да идем, јер сам сматрао да је то у надлежности цивилних институција и да немам шта ту да радим, јер је моја зона борбених дејстава и оперативна дубина. Предсједник Караджић је инсистирао да ја поведем новинаре. Он их је довео 30 из Лондона, са намјером да покаже да то нису конц-логори. Имало је то смисла, али то је требало да ради министар информисања, јер је то било у надлежности цивилних власти. Убиједио је генерале Келечевића и Талића да их ја водим. Након тога је услиједила канонада оптужби за етничко чишћење, па силовање муслиманки. Неспорно је да је у питању злоупотреба. Они су одмах ушли у простор са жицом, иза које је чуван грађевински материјал, а остали су били иза. Снимљено је тако као да су они окружени жицом. Рекао сам Пени Маршал из ЦНН да су изиграли повјерење, јер нису ушли у народ да се види како то стварно изгледа. Неки новинари су водили и судске процесе и доказали да је то фарса. Али остала је почетна слика. Били су вођени свуда, могли су да виде да су људи слободни, да могу ићи кући, набављати храну.

Опште је мјесто да су Срби изгубили медијски рат, а како сте ви видјели тај медијски рат?

Очито је некоме требало да оптужи Србе за конц-логоре. Оптужбе је предводио амерички новинар, а у ствари официр америчке војске. Покушали смо послије да разговарамо, како је могуће објављивати такве ствари, иако је имао прилику да види стварно стање. И сам је рекао да се војска придржава Женевске конвенције. Мора се рећи да је то било тако, и сама агенција за пропаганду Родери Фин је потврдила да њих није интересовала истина, већ оптужбе. На то су насјеле јеврејске организације у САД, па су се оптужбе умножавале. Ми смо се већи дијелом борили против лажи. Ми нисмо имали моћ да се чује наша прича. И кад имате аргумент, новинари неће да га узму. Сјећам се да је екипа дошла из Лондона, хтјели су да провјере наводе о етничком чишћењу. На мом столу је било препуно папира, ознака, све арапска слова, и објасним им да се ми од почетка сусрећемо са светим ратницима џихада о којима нико неће да прича. Њихов продуцент узима филм који смо заробили, све сцене, од поласка са аеродром, до позирања са одсјеченим српским главама. Он каже: „Је ли ово оригинални снимак“. Наравно, о томе вам причам. Тад је готово два минута њихов медиј објавио да у БиХ борави неколико хиљада муджахедина из арапских земаља. То је риједак примјер да су уважили наше ставове. Али видите, кад смо послали снимке одсјечених српских глава Тањугу, седам дана нису објавили, тврдили су да је то наша пропаганда. Тањуг из Србије, а да не кажем како су се понашали други.

Пошто је најзначајније издање у вашем удружењу зборник о Сребреници, шта ви о тим догађајима знате из прве руке?

Три кључна дана сам био са Младићем у Сребреници, а потом у Жепи. Ми смо ушли у Сребреницу и имали договор са муслиманском делегацијом, сачињену од тамошњих људи. Гарантована им је безбједност и три опције: ко жели да иде за Србију и даље, биће им обезбијеђено, превоз до границе са Федерацијом, или ко жели да се врати кући и остане у Сребреници, и за то се гарантује безбједност. Био је услов да се процесуирају људи за које се сумња да су починили злочине над Србима. Наравно, они који су били најекстремнији, нису ни хтјели ту да се појаве, одмах су се издвојили у брдима и кренули у пробој. Младић је отишао у Београд, и он касније није био ту. Били смо у Жепи, тамо су сви пребачени, ником није фалила длака са главе. И генерал Смит је у Жепи одао признање Младићу на коректном односу у Сребреници. То вам довољно говори. Португалски генерал Карлос, шеф посматрачке мисије, каже да су бројке које се данас помињу, пренадуване, а да је већина тих жртава страдала у пробоју, у дубини српске територије од 80 километара, а један мањи дио је стријељан.

Кад ви сазнајете да се дешаванешто ван онога што је Младићево наређење?

Кад се вратио из Београда, Младић је чуо за стријељања, и тражио је да се формира државна комисија која ће то истражити. Комисија је формирана, али за пар дана је услиједило бомбардовање. Тад више није ни могло да се ради. Јасно је да је Западу требао окидач, као што је потврђено да је Клинтон тражио пет хиљада мртвих Муслимана да би почео интервенцију. То потврђују и странци, и муслимански извори.

У каквој је улози Зоран Петровић Пироћанац, чији снимци се појављују у Хагу?

Да, његови су снимци. Он је ушао илегално преко неких безбједносних снага. И раније је долазио као сниматељ у Републику Српску. Ја сам му био забранио улазак, јер је његов рад био проблематичан. Он је пролазио и камером забиљежио снимке неких лешева. Чујем да је то продао за сто долара. То је мали дио, секвенца, довољно да се представи као да је у питању неки огроман број.

А Караџић је тврдио да сте ви продавали снимке из Сребренице?

Тачно тако. Ми смо снимали оне снимке кад се Младић обраћа цивилима, дијели слаткише дјеци. Ми смо те снимке као ексклузивне понудили свјетским агенцијама да их откупе. Они нису пристали на цијену од 20.000 долара, нису знали о чему се ради, да то није ексклузива коју они очекују. Касније је АП дао 5000 долара, ми смо им уступили материјал. Кад су ме питали у Хагу, то је направљена фама да долази портпарол који је продавао ратне снимке. Међутим, та продаја је била званична, имате у финансијској служби Главног штаба, ту се види да је АП платио то на рачун, то је све званично.

Можда су те оптужбе на ваш рачун биле у смислу да је то требало дати бесплатно?

Не, он је мислио да сам ја продао снимке који су инкриминишући. Што никад не бих урадио. Шалио сам се да сам три пута полагао пријемни у Хагу и нисам могао проћи. На почетку су ми пријетили да ће ме уврстити у „удружени злочиначки подухват“. Онда су почели изокола, један Британац ми каже: „Господине, против вас је начињена неправда“. Како мислите? „Па ви сте пуковник, били сте Младићев портпарол, а ви немате стан у Бањалуци“. Ту се скаменим, рекох, нисам вас разумио, мало да ухватим времена док се преведе. Он каже: „Хоћете ли да вам помогнемо, да се то питање ријеши?“ Захвалио сам се и рекао да су тако помогли Милану Бабићу, дали лажни идентитет, пребацили породицу у Канаду, а кад је откривен као заштићени свједок, осудили сте га и он се убио

у затвору. Мени таква помоћ од вас не треба. А онда канонада, ви имате антихашке ставове, у медијима сте говорили против Трибунала, треба вам судити због непоштовања.

Са Караџићем сам био у одличним односима до 1993. све док није организована побуна (Септембар ‘93), са циљем да се пољуља Младић. Кад сам 1996. објавио текст о сукобу војних и цивилних власти, рекао је да ме треба живог сахранити.

 

 

 

Какав је ваш однос са Караджићем?

До септембра 1993. Караджић није дошао у Бањалуку да није дошао до мене бар на пола сата, да се нисмо изљубили, да му нисам дао неку анализу. Ни војну ни политичку, него на основу онога што стичем као сазнања од страних новинара, једно 4000 њих је прошло овуда, па поразговарамо, какви су ставови шта се говори. Кад сам га оптужио да је организовао побуну у септембру 1993. више се нисмо срели. Кад сам у НИН-у објавио текст новембра 1996. о расколу Плавшићке и Младића, Караджић је тврдио да ме треба живог сахранити. Тад сам изнио у том тексту шта Запад хоће, да се војска и Главни штаб прогласе одметничком бандом, а да НАТО авиони добију сигнал да нас збришу. Биљана је била на путу да донесе одлуку. Ја сам тад имао потребу да кажем: не срљај луда главо, отиђи код својих генерала, није њима стало до функција, разговарајте.

Шта се дешава тог септембра 1993. у Бањалуци, будући да постоје различита тумачења ко је стојао иза свега?

Младић је заузео Игман, а Караджић је био у Женеви. Онда је Караджић звао и тражио да се та линија преда Унпрофору, због међународног притиска. Младић каже да не долази у обзир, ако то уради, за два дана ће Муслимани преузети ту линију. Већ послије два-три дана, Караджић је позвао Миловановића, да смијени „оног лудог Младића“. У Бањалуци је већ био проблем небриге о борцима, инвалидима. Неко је дошао из врха да се направе протести, да пљусне крв, па да се Младић смијени, јер је неспособан, војска му се одметнула… То је био покушај дисциплиновања ВРС и Младића. Ја сам Младићу написао информацију и рекао да само његов долазак рјешава проблем. Ако не дође, одред Специјалне полиције ће покушати да упадне, пашће крв, биће проблема. Ја сам га дочекао код Дома војске. На путу нас сретне неки војник са пушком, не да проћи. Младић рашири блузу, опсује: „Ево, убиј команданта, уђи у историју“. Њему одмах пушка испаде из руку. Покушао је да га заустави Билак, Младић виче да му нико неће забрањивати да се креће по Републици Српској, пролази… Код Банског двора се попео на возило, одржао говор и смирио војнике.

Све и један старјешина се одазвао да буде свједок генералу Младићу. То довољно говори о њему. Многим странцима који су хтјели да свједоче у његову корист није дозвољен долазак у Хаг. То јасно говори да је циљ Хашког трибунала био само да се оптужи наше руководство.

 

 

 

Говорили сте да ћете о паду западнокрајишких општина организовати посебне конференције, како би се тај дио рата расвијетлио. Апострофирали сте Караджићеву улогу?

Био сам на сједници Врховне команде 2. августа, кад је на инсистирање Главног штаба и Младића тражено да се ријеши питање Крајине. Имамо податке да ће Хрвати кренути, знају се правци, не зна се да ли им акција почиње у пет или шест сати. Ето колика је непознаница. Младић тражи од предсједника Караджића да му одговоре шта се договарало у Бечу са Хрватима. Тражи да му се каже гдје је линија коју су договорили. Овај каже: „Младићу, ти си луд, свака стопа земље се мора бранити“. „Предсједниче, ражим линију гдје да извучем снаге, народ, да ископамо ровове…“ „Не, свака стопа се брани, није било никаквих договора“. Младић је тад смијењен са чела команданта Главног штаба и постављен на мјесто савјетника. Онда су генерали направили састанак, и свих 20 је подржало став да Мадић не предаје дужност док се рат не заврши, или сви дају оставке.

А шта се дешава на терену?

Линија већ пуца, ломи се ситуација, али се уопште не ради на томе гдје је резервни положај. Ситуација је конфузна, пада РСК. Ми смо ухватили двије групе чланова државне безбједности који су ставили војне таблице, па по Крајини дижу народ „иду усташе, све кољу, бјежите“. То је вријеме прије пада Книна. То потврђује да је са Хрватима било договора. Нико не спори, били смо свјесни да је потписан споразум о подјели 51:49, али није било потребно да људи гину. Онда имамо ситуацију да војна власт говори о одбрани територије, а са друге стране цивилна власт, предсједници Кризних штабова, који исељавају становништво. Ко је ту луд. Знало се да је стизало гориво за евакуацију, значи рађено је плански. Али то није проблем да ми због тога нисмо имали и људске и материјалне губитке. Онда, неко почне да цијепа војску, праве се спискови официра, ко је за Караџића а ко је за Младића. Навео сам пет пуковника који су након тога постали генерали. Јавно сам прозвао Винка Пандуревића, који је са бригадом напустио положај и отишао у Зворник. Миломир Савчић је добио задатак да брани прилазе Приједору, а он је током ноћи отишао у Приједор као нека резерва, оставио бокове незаштићене. Сви су касније они постали генерали, Караджић их је унапређивао. Нисам ја љут што нисам генерал, са таквима не бих ни хтио да дијелим тај чин. Али треба рећи ко је ко.

 

Преузето из часописа ФАКТОР 

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email