„Суверенизам“ – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Напомена: Ова расправа је настала на основу праћења политичке расправе о суверенизму и суверенитету која је вођена у периоду од 2014. до 2016. г. Краћа верзија расправе је објављена на српској страници Фонда стратешке културе у два дела 29. септембра 2016.


У српском политичком говору се израз „суверенизам“ користио ретко и спорадично, углавном као саморазумљив појам. Иако је крајем 2014. године ова политичка поштапалица изазвала раздор у ДСС-у, постала је парадигма постмодернизације (декаденције) укупног српског политичког десног центра. Врло брзо пошто је израз употребљен за ту улогу, његова употреба је престала.


 

А ја вам кажем 
да ће за сваку казану ријеч коју реку 
људи дати одговор у дан страшнога суда.
Св. Јеванђеље по Матеју, 12, 3б

 

Душан Ковачев и Војислав Коштуница на трибини Фонда Слободан Јовановић „Странчки плурализам или Монизам„. Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 26. јануар 2012. г. Фото: Вања Додиг.

Пошто филозофија и правна наука располажу јасним и недвосмисленим поимањем  суверености и суверенитета, испитивао сам поимање и употребу израза „суверенизам“ у иностранству и код нас, пошто је данас потпуно јасно да тај израз није саморазумљив, а домаћи аутори му дају сасвим различита и чак сасвим супротна значења.

Претходно, мора се знати да се израз „суверенизам“ се не може бркати са појмом народног суверенитета(Popular Sovreignty), који  је изграђиван на схватањима о индивидуалним грађанским и политичким правима и инструментима непосредне демократије. У доба пре јасног разликовања идеалне од формалне демократије, израз народни суверенитет био је од нарочитог значаја у политичкој и правној докртини САД пре 60-тих година XIX века ради постизања суверенитета САД, захваљујући Томасу Пејну и председнику САД Ендру Џексону.

Пре 2000. године се израз „суверенизам“ у науци јављао спорадично ван регионалних збивања и тада се користио као покушај објашњења неке историјске или савремене политичке оријентације које су се тицале плолитичких токова регионалне аутономије, сепаратизма, самосталности монетарне политике унутар ЕУ, супремације међународног кривичног правосуђа, национализма. Без обзира на различиту природу политичких оријентација које су називане „суверенизмом“, битна заједничка одлика им је била да се ради о негативној оријентисаности у односу на надмоћније власти – националне или наднационалне.

Употреба израза „суверенизам“ ради супротстављања интернационализму, мондијализму, глобализму и другим политичким појавама авременог света добија замах тек почетком XXI века, али улога супротстављајућег елемента остала је недовољна за формирање општег појма.

 


Употреба израза суверенизам у Канади


 

„Суверенизам“ је израз који се употребљава у модерном француском политичком говору као израз политичког покрета за поновно стицање суверенитета[1] који је држави одузет ступањем у међународне заједнице и асоцијације у служби интереса мондијалиста.

Још крајем шездесетих година је у Канади активан Покрет суверениста Квебека (Mouvement souverainiste du Québec) чији је циљ демократско и легално отцепљење ове државе од федерације Канаде. До данас овај покрет није остварио свој циљ.

Израз суверенизам у Канади означава политички пут чији је циљ потпуно осамостаљење државе Квебек од Канаде ради постизања међународно-правног суверенитета. У том смислу, израз „суверенизам“ јасно је одређен као регионални појам.

 


Употреба израза суверенизам у Француској


 

Интегрисање ЕУ је побудило евроскептицизам у националним државама чланицама. Француски политиколог Заки Лаиди[2] (близак Социјалистичкој партији) је изразом суверенизам артикулисао политички покрет чији је циљ обнова окрњеног националног суверенитета, супротстављен мондијализму оличеном у расту моћи великих међународних асоцијација које нарушавају суверенитет држава (ЕУ, СТО и друге)[3]. Заиди говорио о имагинарности власти мондијалистичких установа, које своју надмоћ (у енгл преводу governance) користе ванправне установе од економских до невладиних организација у циљу принуде да саме правне установе суверене власти деле, смањују и преносе свој суверенитет.

Овде је јасно да мондијалистичка свемоћ фактички, против циља права производи формално правне акте који нарушавају сувереност националних власти. Међутим, збрком појмова и значења у јавном говору и писању, разорчарана понашањем и немоћи националних власти, дезорјентисана национална јавност све теже разликује заснованост суверене власти државе на праву, неодвојивост државне власти од објективног права, губи поверење у правну државу и владавину права и склона је да фактичку свемоћ поистовети са суверенитетом. Јављају се разне ванправне и противправне рационализације, равнодушност према суверености власти, тезе о неважности нормативне улоге државе, па чак и порицања појма суверености.

У политичкој пракси Француске је употреба израза суверенизам актуелизована након наметања правног дејства „Болкенштајнове директиве“ ЕУ (Директиве о услугама на унутрашњем тржишту) Француској. Конзервативни десничар Филип Де Виље је на себе скренуо пажњу јавности у Француској јавности и ван ње говорећи о суверенизму[4].

Иако је у француском политичком говору политиколошка природа појма суверенизам јасна, недвосмислено изграђена поводом неолибералног нарушавања суверенитета као о јединствене и недељиве врховне власти, многи данашњи аутори су склони да називају све евроскептике „суверенистима“ (Британски UKIP Најџела Фаража /није без значаја Фаражово француско порекло/ и друге политички активне појединце, политичке странке и удружења који су противници мондијализма, односно глобализације у ЕУ). Међу оваквима неки чак погрешно називају „суверенистима“ паневропску коалицију AEN (Алијанса за Европу нација) која је основана 2002. године.

За сада је израз суверенизам артикулисан само у француској политикологији[5], пре као правни или политички циљ него као појам. Француска је родно место појма суверенитета, као и научне артикулације суверенитета као правног појма (Жан Боден). Израз суверенизам у Француској јасно означава политички циљ потпуне обнове државног суверенитета ове републике, који је усвајањем директива ЕУ нарушен у корист њених органа почетком овог века. Слични политички циљеви других чланица ЕУ спорадично и нередовно, али све чешће бивају називани истим изразом. Важно је напоменути да је употреба израза „суверенизам“ веома честа кад се у Европи говори о еманциповању националних држава од власти ЕУ (чак ММФ и других глобалистичких установа) као правном или политичком циљу, али аутори уопште не осећају потребу да објасне значење тог изаза као посебног појма.

Британска правна и политичка наука је почев од Томаса Хобса веома допринела изградњи правне теорије суверености власти. Посебне артикулације појма „суверенизма“ као филозофског, правног и политиколошког појма одвојеног од појма суверености ни у енглеском говорном подручју нема, нити је познато да је тамо ико икад осетио потребу за овим. Правописно, енглески израз sovereignism је uncountabile. Наука о језику прави разлику употребе израза sovereignism у његовом општем значењу (a doctrine which supports acquiring or preserving political independence of a nation or a region. It opposes federalism and approaches independentism movements) од употребе у посебном, могућем значењу (in Europe it may refer also to the defence of the sovereignty of individual countries in the face of broader European integration), При том, не сме се заборавити да је Велика Британија монарихија, њен шеф државе је сувȇрен и у њеној правној и политичкој теорији о томе спора нема, упркос свим евроатлантским интеграцијама.

Из претходно наведеног, јасно је да до сада никоме на Западу није пало на памет да врши појмовно порицање појма суверености ради употребе израза „суверенизам“.

 


Руска „суверена демократија“ није „суверенизам“


 

Кованицу суверена демократија је у политиколошкој јавности Русије најпре употребио политиколог Виталиј Тертјаков у чланку „Суверена демократија – о политичкој филозофији Владимира Путина“ 2005. године[6]. У чланку у коме је писао о „сувереној демократији“ Тертјаков израз „суверено“ јасно употребљава као синоним за „слободно“.

Кованицу суверена демократија је потом искористио шеф кабинета Председника РФ Владислав Сурков[7] 22. 2. 2006. године на скупу партије „Јединствена Русија“[8], а затим на партијском брифингу 28. јуна 2006.[9]године. До данас многи погрешно сматрају Суркова аутором поменуте кованице, чак му се отуд приписује и ауторство особитог руског националног модела демократије.

Сурков је прецизније дефинисао значење кованице суверена демократија тек у чланку „Национализам будућности“ који је објављен у часопису „Експерт“ 20. 11. 2006. г: „друштвено политички живот где су политичке снаге, њихове власти и одлуке одлучне и контролисане разноврсношћу руске нације како би постигле материјално благостање, слободу и правичност свих грађана, друштвених група и националности које су то формирале“.

Пошто је демократија облик политичког режима, и пошто наука одавно разликује битни од формалног чиниоца демократије, разликује постојеће врсте демократије и пошто је доказано да је  демократија идентитета утопијски модел, јасно је да израз суверена демократија не може означавати ни битан елемент демократије нити посебан облик демократије, већ њен економско-социјални циљ.

Ипак, израз „суверена демократија“ су након Суркова у општој јавности медијски веома користили руски политичари (Владимир Путин, Сергеј Иванов, Јуриј Гризлов и други). Руска омладинска организација „Наши“ (лидер организације  је Василиј Jакеменко из наеља Љуберско) је кованицу суверена демократија прихватила као своју основну програмску политичку вредност. Кованица је често употребљавана уочи парламентарних избора 2007. г. у Русији. Међутим, од почетка до данас је употреба израза суверена демократија подвргнута минуциозној критичкој анализи, нарочито од стране западних прозападних аутора на Западу и у самој Русији[10].

Израз „суверенизам“ који се користи у Канади, Француској и ЕУ никако није могуће садржински повезати са употребом кованице суверена демократија у савременој руској политици.

 


Израз суверенизам у хрватском политичком говору


 

Бењамин Толић, хрватски публициста и дипломата Туђмановог доба је у својој књизи „Санадерова дионица“ 2009. године први употребио кованицу „суверенизам“ у Хрватској, коментаришући чл. 141. Устава Р. Хрватске (из 1990. године)[11].

Чланом 141. Устава Р. Хрватске је ограничено приступање државе међународним организацијама и асоцијацијама и посебно је наглашавано да ће се њиме избећи свако штетно међународно удруживање Хрватске на штету њеног суверенитета.

Поменути члан Устава је касније потпуно игнорисан у процесу приступања Р. Хрватске НАТО и ЕУ. Након Толићевог коментара, израз „суверенизам“ су користили многи противници раста утицаја и власти ЕУ у Хрватској.

Хрватска употреба израза суверенизам је израз става коментатора о статусу Хрватске у ЕУ на основу тумачења Устава Р. Хрватске. Од тада се израз одомаћио у хрватском јавном говору и повезује с противљењем супрематији власти ЕУ.

 


Употреба израза суверенизам у Србији


 

Домаћа јавност је углавном заборавила да су активисти ЛСЦГ током кампање за осамостаљење Црне Горе од државне заједнице СЦГ себе називали „суверенистима“. Касније је тај израз коришћен за све присталице пуног међународно-правног осамостаљења Црне Горе од Државне заједнице СЦГ.

Међународним феноменом десуверенизације се бавило више домаћих аутора (филозофа, политиколога и социолога), али они по правилу нису помињали израз „суверенизам“ као политичку алтернативу процесу десуверенизације. Први изузетак је Јово Комшић, који 2007. г. суверенизам помиње као супротност регионализму и глобализацији у процесу европских интеграција[12]. Затим је Слободан Антонић употребио израз „суверенизам“ 2008. године у виду израза „суверенистичка влада[13]“. Душан Павловић и Слободан Антонић у једном одговору условно наводе да су у Србији СРС, ДСС и СПС „суверенистичке“ странке[14], а 2010. године Антонић већ помиње „суверенистички оријентисане интелектуалце[15]“.

Након изборног пораза ДСС 2014. године Игор Ивановић и Душан Пророковић износе тезу о потреби „саборне и суверенистичке политике[16]“.

Током септембра 2014. завршава се поступак кандидатуре за председника ДСС. Кандидати су Милош Алгрудић и Санда Рашковић Ивић, који ће том приликом започети јавну расправу о суверенизму.

Израз суверенизам добија на значају након што га је Слободан Антонић јавно помиње (трећи пут од 2008. г) у интервјуу за недељник Време 25. септембра 2014. године. У интервјуу Антонић наводи да група интелектуалаца око НСПМ себе види као суверенисте, али и као грађанске демократе[17]“.

Дана 7. октобра Санда Рашковић Ивић (која је била кандидат за место председника ДСС и такође потписница прогласа „групе интелектуалаца око НСПМ“) износи пред јавност тезу о потреби окупљања „суверенистичког блока[18]“. У овом тексту је први пут јавно употребила израз „суверенизам“.

Милош Алигрудић, који је такође био кандидат за место председника ДСС у изјави за домаће информативне агенције 10. октобра јавно критикује Сандину тезу о „суверенизму“. Тиме почиње расправа о „суверенизму“ као одступању од политичког програма ДСС[19].

Истог дана (10. октобра) Душан Пророковић (касније постао шеф политичког савета ДСС) јавно је препоручио:  „Када говоримо о идеји или концепту суверенизма, добро би било да се одмакнемо од правне науке и уобичајених дефиниција. Јер, ако се држимо класичног објашњења како је суверенитет изричито право вршења законодавне, извршне и судске власти на одређеној територији, можемо још и доћи до закључка како су све међународно признате државе и даље суверене. У међународном правном поретку који је артикулисан прописима ОУН поменути закључак није изводљив, већ правно обавезујући. Међутим, фактичко стање показује да се ефикасност примене међународног права радикално онемогућава од стране САД. Због тога се и све чешће говори о суверенизму. Вероватно је ово разлог  чињенице што аутор уместо правног, појам суверености сагледава са политичког становишта[20]“. Међутим, Пророковићева аргументација става империјалним фактичким поретком америчке фактичке моћи (Pax Americana) немогућа је, пошто суверенитет није, нити може бити исто што и вршење власти. За разлику од римског imperium, америчка свемоћ никад није ни покушала да постане на праву заснована власт, већ се заснивала на самоуверености њиховог става о самовољној ексклузивности сопствене воље.

На Скупштини ДСС 12. октобра је за председницу ове странке изабрана Санда Рашковић Ивић[21]. Убрзо, 18. октобра је на заседању ГО ДСС изабрано ново Председништво и ИО ДСС. Истог дана је Председништво изабрало Душана Пророковића за председника Политичког савета[22].

Војислав Коштуница 17. октобра (дан пре заседања ГО ДСС) иступа из чланства у ДСС обраћајући се странци отвореним писмом. „Недавна Скупштина ДСС показала је да Странка, из прагматичних  и тобоже тактичних разлога жели да се окрене жели идеји `суверенизма`, која у политици има различита и неодређена значења. Она не може бити замена за политичку неутралност, јасно и одсечно  српско становиште и став да Србија, сарађујући са свима, нипошто не треба да буде члан ЕУ. Како ово сматрам изневеравањем  Програма, донео сам одлуку да напустим ДСС.[23]“ Коштуничине ставове је подржао значајан број бивших страначких функционера, међу којима и мнођштво оснивача ДСС, па и они напуштају странку[24]. Владета Јанковић је подсетио на главни практични основ због чега сматра да ДСС под руководством Санде Рашковић Ивић неће више бити опозициона странка Вучићевом режиму. „Подједнако озбиљним сматрам одсуство било каквог наговештаја да ће странка под Вашим вођством бити јасна и чврста опозиција по Србију погубном режиму Александра Вучића. Поновићу оно што сам унутар Странке говорио: владајућа странка, удељујући милостињу Демократској странци Србије припуштањем у београдску власт, не само што јој вади зубе као опозицији већ јој узима и душу.[25]

Борко Илић 20. октобра говори о „суверенистичким снагама[26]“ не објашњавајући значње тог израза, а већ 20. октобра Санда Рашковић Ивић покушава да објасни зашто употребљава „термин суверенизам[27]“. У Печату 24. октобра, Александар Никитовић наводи чињенице из иступања Санде Рашковић Ивић о „суверенизму“[28]. Истог дана, Санда Рашковић Ивић се обраћа српској јавности поводом напада на ДСС. Обраћање је кратко подсећање ауторке на политичке ставове ДСС, упадљиво без помињања израза „суверенизам“, као и без помињања израза неутралност[29].

Дана 25. октобра најављено је да руководство ДСС почиње окупљање „патриотско-суверенистичког блока“[30]Истог дана је Председница ДСС објаснила порекло израза „суверенизам“ у свом јавном говору[31]. „Ја сам појам суверенизма сад управо узела из европских покрета од Марин ле Пен, од Најџела Фериџа, од Штрахеа, од људи из Немачке, односно евроскептика немачких, мађарских, то је европски тренд, тај суверенизам. Ти суверенистички покрети су јако много добили и у Европском парламенту, тако да сам ја то узела из Европе, а нисам узела из Хрватске као свој пртљаг“.

Сутрадан, Владан Глишић (Двери српске) 26. октобра иступа с нетачном тезом да је „суверена демократија“ исто што и „суверенизам“, не образлажући свој став, међутим, најављујући да очекује подршку ДСС за „политику суверенизма[32]. Ваља подсетити да је Глишић (тада члан врховног руководећег органа Двери српских /Старешинство/ које није демократски установљено, а коме је потпуно подређена унутрашња организација Двери српских по основу начела хијерархије). Уз то, Двери су објављујући начелне ставове свог „договора са народом“ изричито изразиле став да се „страначки систем у протеклих двадесет година показао као паразит на народном телу[33]“. Истог дана када се поводом „суверенизма“ огласио Глишић, Синиша Ковачевић је изјавио за Танјуг да је „подразумевајућа политичка претпоставка да су све политичке странке једне земље патриотске и да би он то окупљање назвао блоком просвећене деснице, блоком суверенизма или ресуверенизма[34]“. У истој вести Танјуга, Ђорђе Вукадиновић „каже да још нема дефинитивног назива тог блока, али да би се он могао назвати патриотским, суверенистичким, националним“[35]. Ковачевић и Вукадиновић су израз „суверенизам“ употребили знатно обазривије.

Слободан Самарџић, који је у међувремену напустио ДСС, 28. октобра тврди: „Њена интерна кампања јасно је показала да ту идеју (политичке неутралности, прим. аут)  жели да замени једном другом. Политички гледано, тзв. суверенизам и политичка неутралност разликују се у томе што прва идеја може да истрпи опортуни став према ЕУ, а друга јасно говори да у Унију не треба ићи. Последњих дана примећујем да је реторика суверенистичког друштва опет она стара, али то још више наводи на оправдану сумњу да им речи и идеје нису битни.[36]

Израз „суверенизам“ је 6. новембра употребила и Трећа Србија покушавајући да покрене окупљање опозиције под сопственим руководством у покрет „Алтернатива за Србију“. „Чланови овог покрета декларишу се као `антиглобалисти, суверенисти и републиканисти`“[37]. Трећа Србија је „алтернативу за Србију“ назвала „друштвено-политичким окупљањем[38]“. Међутим, то окупљање је замрло чим је најављено.

Забуна око појма „суверенизам“ неочекивано је продубљена иступањем Слободана Орловића у Политици 7. новембра. Професор Уставног права је поистоветио назив „суверенизма“  с појмом суверености којег је у својој личној перцепцији деградирао. Потпуно игноришући теорију суверенитета почев од Жана Бодена, али и комплетну Теорију државе и права, Уставног и Међнародног права, суверенитет је свео на „самосталност одлучивања“ признајући га искључиво нуклеарним војним суперсилама. Орловић дословно пише: „…појам, „суверенизам” (сувереност) је при дефинисању савремене државе и њене политике сасвим необухватљив. Требало би да је суверена држава она која самостално одлучује. Али на свету је таквих држава свега неколико и то међу онима које имају нуклеарно наоружање (САД, Русија, Кина). Сувереност је за огромну већину држава пука академска формулација (Лајбниц) и китњасти украс (Ласки).[39]  “ Професор не само да је симплификовао појам суверенитета на „самостално одлучивање“, већ га и дехуманизовао сводећи га на једну врсту фактичке моћи самосталног одлучивања – моћ нуклеарне суперсиле! Ваља подсетити на чињеницу да се ради о аутору који је био шеф Радне групе Скупштине АПВ, који је знатно пре распада ДСС и изричито против воље сопствене странке[40] руководио поступком формалне израде Пасторовог Статута АПВ у којем је супротно Уставу уклопљен раскидни услов територијалног јединства АПВ са Р. Србијом, чиме се директно нарушава суверенитет Р. Србије[41]. Међутим, Орловићево симплификовање суверенитета на моћ самосталног одлучивања нуклеарне суперсиле ипак није оригинална замисао. Слично поимање суверентета има један савремени амерички географ. Ради се о ставу о „суверенитету“ којег је 11. новембра 2011. године  светској јавности изнео Џон Бојер[42], запослен на Техничком универзитету Вирџинија. Тај пасионирани амерички промотер глобализма је објавио да је његова животна мисија „…мотивисање, обучавање и инспирисање студената да буду потпуно укључени у рапидно глобализовани 21. век (…) што ће произвести глобалне грађане и лидере припремљене да позитивно обликују будућност САД и света[43]“. Можете се и упознати са ставом о суверенитету Џона Бојера, који своје комичне stand up наступе у стилу једног карактера из америчког стрипа назива „предавањима (The Plaid Avenger /Изиграни осветник/: „Sovereignty – What is it? How do you get it?“).

ДСС  17. октобра објављује да је председница ове странке „већ започела преговоре за формирање суверенистичког блока[44]“. Истог дана ДСС и Двери су одржале заједничку конференцију за медије[45], али вест о овоме ДСС није објавила.

Председница ДСС је 19. новембра јавности изложила неке елементе свог поимања суверенитета[46]. „Ми смо мала земља, ми се боримо за свој суверенитет, Ми се боримо, а ми га немамо. Ми га препуштамо Европској унији јер нама из брисела стиже и закон о раду и Закон о заштити пацијената и разни закони и разне стратегије, све се тамо пише и ми то мртви хладни усвајамо. Ми напуштамо део свог суверенитета а ДСС се залаже да Србија буде наутрална у будућности и да се, наравно, брани суверенитет на сваком кораку. Одбрана суверенитета на сваком кораку јесте да колико можете одлучујете о себи. На пример да сами пишете закон о раду који одговара Србима и Србији и њеној ситуацији.“ Из свега је јасно бркање политичке самосталности одлучвања у поимању суверенитета.

Дејан Вук Станковић 20. новембра коалицију ДСС и Двери такође назива „суверенистички блок[47]“.

Председник Скупштине Новог Сада Мирослав Илић (Трећа Србија), изјаснио се у прилог концепта „европског суверенизма[48]“, али је употреба овог термина у домаћем политичком јавном говору након марта 2015. сасвим ишчезла[49] и представља раритет[50].

Драгомир Анђелковић је 4. 2. 2016. у коментару на утицај странаца на предстојеће изборе у Р. Србији навео два концепта демократије: Евроатлантски неолиберални концепт и руски концепт „суверене демократије“ уз критички осврт што Русија ван својих граница не развија мрежу својих НВО[51].

 


Градивни елементи појма „суверенизам“ у Србији


 

Право је појам суверености вековима градило дуго и брижљиво, па је непотребно посебно га објашњавати. Тај појам је сасвим јасан и добро познат науци. Када се у вези теорије суверености појавио концет „подељене суверености“, од почетка је био споран, а упоредна и домаћа пракса је показала и да је неодржив.

Фиозофија, социологија и политикологија су препознале процес десуверенизације као последицу напредовања мондијализма (односно глобализма). „Суверенизам“ је (најпре у Француској) политиколошки препознат као политички процес поновног стицања одузетог суверенитета држава чланица ЕУ и тај израз се веома радо прихвата у оним државама чланицама ЕУ које (попут Француске) национални суверенитет током процеса евроинтеграција нису заштитиле посебним правним установама (специјални статус, optout клаузуле и слично).

Домаћа политикологија једва да је обраћала пажњу на употребу израза „суверенизам“, а његовом поимању код нас није допринела ни мало, тако да предисторија домаће употребе овог појма показује да је у најширој српској јавности он могао бити претходно познат из политичког говора црногорских сепаратиста и хрватских евроскептика, па коришћен као идеолошка поштапалица.

Израз „суверенизам“ је прихватила председница ДСС и то је одмах изазвало јавну полемику, која је показала ставове и мишљења на трагу значења тог израза у домаћој јавности.  Тек неколицина домаћих аутора изнели су ставове важне за домаће (не)размевање поимања израза „суверенизам“.

„Суверенизам“ је „супротност регионализму и глобализацији у процесу европских интеграција“ (Јово Комшић).

„Суверенизам“ има везе са „сувереном демократијом“ (Слободан Антонић).

„Суверенизам“ није правни појам и његово поимање нема везе с уобичајеним дефинисањима и објашњењима, нарочито класичним објашњењима тог појма. Међународо признате државе нису више суверене. Питање суверенитета се мора сагледати из најширег, пре свега политичког конткста.“ (Душан Пророковић). На жалост, Пророковић је појмове суверености и суверенитета очигледно побркао са поделом власти, а његово даље образложење битно упућује на контекст политичке историје СССР доба Леонида Брежњева много више него на савремени политички контекст.

„Сувернизам“ је суверена демократија (Владан Глишић).

„Суверенизам“ и суверенитет су синоними, њихова садржина је самосталност одлучивања, а ово својство савремене државе и њихове политике поседују искључиво три државе које су нуклеарне суперсиле – САД, Русија и Кина, док је за све остале државе, сувереност је пука академска формулација и китњасти украс“ (Слободан Орловић). Професор Уставног права очигледно сасвим игнорише власт као битни чинилац правног појма суверенитета, замењујући га самосталношћу одлучивања. Још горе, самосталност одлучивања као чинилац у његовом поимању превазилази значајем чак и апсолутну власт, сасвим редукујући чиниоце појма суверенитета на ванправну свемоћ. Скандалозно, упростио је поимање суверенитета на нуклеару свемоћ, а негирање суверенитета свим данашњим државама које не располажу нуклеарном свемоћи оправдава манирима приписаним Готлибу Лајбницу и Харолду Ласкију.

„Суверенизам“ је европски тренд. Суверенитета значи могућност одлучивања о себи. Ми се боримо за свој суверенитет, али ми га немамо.“ (Санда Рашковић Ивић).

 


 „Суверенизам“ као постмодернистичка политичка поштапалица


 

По утврђењу хронологије говора о „суверенизму“ и прикупљању чинилаца који су могуће градиво његовог домаћег поимања(пара)логична конструкција је јаснија. Претходно популаризован и понављан израз „суверенизам“ је одвојен од појма суверености, па нетачно и нередовно поистовећиван са „сувереном демократијом“, чиме је дата илузија његове прихватљивости за русофилну јавност. Појам суверености је једном сасвим дехуманизован. Из тих погрешних претпоставки је изведен погрешан закључак да ми „суверенитет немамо“. Међутим, прихватањем тог погрешног закључка се збуњена јавност растерећује. Створен је привид да не одустајемо од суверености. Након растерећења од одговорности за сопствени државни суверенитет, пошто се тврди да својим положајем не сносимо одговорност располагања свемоћним насиљем. Уместо свега, располажемо престижним сурогатом („суверенизмом“) што значи и да смо у европском тренду. Право питање је зашто уместо овог фабулирања стање није названо правим именом: НАТО окупацијом која се спроводи неоружаним средствима? Одавно и сама НАТО доктрина пружа мноштво аргумената о томе[52], а стање Србије коју годинама гурају у евро-атлантске интеграције пружа непосредне, очигледне и довољне доказе. Уосталом, мањи део Србије се директно налази под илегалном војном окупацијом НАТО снага.

Ако је до недавно израз „суверенизам“ код нас имао тек нејасна и неодређена значења, данас су можемо рећи градиво поимања тог израза на чине ставови који су дубоко противречни и кроз погрешне закључке се гранају ка:

  • потпуном страном порицању суверенитета као правног појма,
  • погрешном поистовећењу са циљем једног страног демократског политичког режима и
  • дехуманизацији (тачније порицању) појма суверенитета свођењем на свемоћ одлучивања нуклеарне суперсиле.

Упркос делимичности и противречности градивних чинилаца  у домаћем поимању, израз „суверенизам“ је коришћен као да се ради о позитивно одређеној појави, што указује на епистемолошку неодговорност. Корисници овог израза су углавном испољили неповерење према појму суверености и повремено су се према њему односили нихилистички. Покушаји поистовећења „суверенизма“ са криво схваћеним појмом сувернитета упућује на коначно дистанцирање од стварног појма суверености како на нивоу јавног говора (дискурса), тако и на начелном и теоријском нивоу. Како је израз „суверенизам“ јасно страни (западни) увоз у наш јавни говор, његово погрешно поистовећење са (источном) „сувереном демократијом“ и склоност ка компромитовању хуманизма указује на давно превазиђени манир објект-друштва историјски превазиђене „истмодерне“. Најзад, поистовећење суверености са фактичком самосталношћу политичког одлучивања јасно указује на прихватање релативних видова стања постмодерности[53] као датости. Сви поменути чиниоци поимања „суверенизма“ доказују да се код нас ради о постмодернистичком изразу. Отуд није чудо што је почетна употреба постмодернистичке поштапалице у до сада конзервативној странци каква је ДСС изазвала раскол и потом агонију целог српског десног центра.

Израз „суверенизам“ није могуће угурати под руску политичку конструкцију звану „суверена демократија“. Против оваквог покушаја препоручујем савременог руског аутора који се веома дуго бави разоткривањем технике манипулације.  „Политички еуфемизми који маскирају истински смисао појава стварају се и помоћу термина. То су специјалне речи које имају прецизан смисао, с тим што се аудиторијум оштро дели на оне којима је тачан смисао термина познат, и на оне којима није. (…) Људи који мисле у стереотипима губе могућност ослањања на начела чак и свог сопственог уобичајеног поретка коме су привржени – та се начела заклоњена стереотипима не могу уочити. (…) Раздвајање целовитог проблема на појединачне фрагменте – тако да их читалац или гледалац не може повезати у целину и осмислити проблем – једна је од посебних и важних страна упрошћавања. (…) Манипулатори фабрикују и убацују у друштвену свест огромну бујицу лажних појмова и речи-амеба чији је смисао немогуће утврдити. Притом манипулатори брижљиво избегавају коришћење речи чији се смисао у друштвеној свести усталио. Њих замењују еуфемизмима – милозвучним и неуобичајеним терминима. (…) Занимљиво, идеолизи буквало Орвеловим речима `филозофски` образлажу нови смисао кључних речи свог новоговора. (…) Још је Ле Бон запазио да су у манипулацији свешћу најделотворније речи без одређеног смисла, које се могу тумачити и  овако и онако.[54]

 


Наравоученије о „суверенизму“


 

Колико год расправа о изразу „суверенизам“ наликовала на јалову схоластичку полемику о универзалијама, показала је да су политички актери десног центра вољни да напусте начелно поверење у сувереност на којој се заснива правна власт државе ради резигнације пред фактичком моћи, као и да то правдају (легитимизују) фактичким стањем. Ово је штетан став, пошто је до почетка 2014. године политички десни центар у јавности Србије упорно остајао доследни политички заступник поверења у владавину права, који је јасно разликовао власт правне државе од фактички злоупотребљених државних установа у циљу глобалистичке свемоћи, а стање злоупотребе и повреде права и државне власти  разликовао од фактичког стања.

Нихилистички, дефетистички, супротстављени и дехуманизујући ставови оних који су код нас промовисали политичку поштапалицу „суверенизам“, одлучујуће су допринели општој забуни јавности. Употреба политички „саморазумљивих“ појмова о којима ипак сви имају различито поимање одводи политички десни центар у одумирање. Много опаснија последица је ипак пад поверења јавности у сувереност Р. Србије као правне државе и њеног поретка заснованог на начелу владавине права.

Постмодернизација суверености облачењем у „суверенизам“ може толико разочарати умерену десницу у демократију, владвавину права и правну државу, да прихвати неоконзервативне обрасце који су одавно припремљени баш у глобалистичким чајанкама. Израз „суверенизам“ може бити употребљен као окупациони инструмент психолошког рата НАТО, клопка за политичке снаге српског десног центра у потрази за излазом из окупације, у којој већ саме изводе „спасоносни“ закључак како треба да напусте појам суверености не увиђајући да на тај начин сами учествују у деконструисању сопственог националног субјективитета.

Израз „суверенизам“ код нас и даље нема нити може имати јасан појам. Напуштањем суверенитета ради једне политичке поштапалице, десни центар се одрекао сопствене супстанце ради маниризма. Још горе, нема ни јасног и складног мнења јаности о читавом овом процесу. Скупо смо плаћени. Зашто да поричемо сувереност сопствене државе коју су вековима бранили и градили наши преци? Зар због тога да би смо прихватали непријатељско кукавичје јаје јер је оно „европски тренд“? Па међународни односи сила от тайги до британских морей суштински су већ измењени.

Упутнице и објашњења

_____________________________

[1] Souveregnity, Encyclopaedia Britannica

[2] Заиди Лаки (Zaki Laïdi) је политиколог, француски теоретичар политичког суверенизма и. директор истраживања Центра за европске студије Института за европска истраживања у  Паризу. Близак је франсуској Социјалистичкој партији. Научно је обрадио појам суверенизма у књижи „Велики раскид“ (La grande Preturbation) 2004. године. Ради једног свог програма, ову књигу је одсек за културу француске амбасаде у Лондону 2008. године превео на енглески објавио на интернету важан део ове књиге на енглеском језику. Назив књиге је очигледно, намерно идентичан са насловом књиге Френсиса Фукујаме The Great Disruption: Human Nature and the Reconstitution of Social Order, објављене 2000. године. Лаиди има лични сајт.

[3] Zaki Laidi – La grande perturbation, Paris, Flammarion, 2004. Traduction anglaise, The great disruption, Cambridge. Polity, 2007. Делимично доступно у енглеском преводу The Great Disruption, 2008, пошто је на Google.books бесплатно доступан само други део студије.

[4] Филип Де Виље (Philippe De Villiers) је био редседнички кандидат кандидат конзервативног, евроскептичног, централистичког и антифедералистичког Покрета за Француску 2007. г (Mouvement pour la France). Овај француски евроскептик је употребио израз „суверенизам“ у Фигароу 15. 2. 2006. г. када се супротставио спровођењу Директиве о услугама на унутрашњем тржишту (Болкенштајнове директиве) ЕУ, која је требала да буде кључни инструмент за спровођење Лисабонског уговора и омогући извршење наредби ЕУ у националним државама чланицама у области услуга од општег интереса, нарочито у погледу социјалног старања и здравства. Славу је у јавности Де Виље стекао иступањем против политике да „ЕУ у Француској запошљава пољске водоинсталатере, естонске зидаре и Летонске баштоване, а Француска то мора да плаћа“. Де Виље је аристократског порекла, унационалиста и велики противник ислама. Деведесетих је нападао Франсоа Лиотара као носиоца либертаријанског либерализма заснованог на американизму. Одржава непосредне контакте с Путином. Амерички аутор Харви Џералд Симонс (Harvey Gerald Simmons) који се бави делом овог француског националистичког политичара сматра Де Виљеа десним маргиналцем и популистом на челу свих који се противе естаблишменту. Заједно са Константином Малофејевим (оснивачем Marshal Capital Investment и St. Basil the Great Charitable Foundation) Де Виље је као коаутор написао две историје Русије. Против Малофејева је 2014. г. у Украјини поведен кривични поступак због финансирања илегалних паравоних јединица у тој земљи. У Русији је Малофејев изградио више од 30 православних цркава. У Бечу је маја 2014. године организовао скуп европских националиста и анти-модерниста. ЕУ га је ставила под санкције.

[5] Француски суверенизам (Ауторизовани чланак Владе Р. Француске)

[6] Третьяков,  Виталий – Суверенная демократия (О политической философии Владимира Путина), Российская газета, 28. 4. 2005. Проблем руског јавног говора о слободи и поимања слободе је нарочито сложена ствар и превазилази обим овог излагања.

[7] Владислав Јурјевич Сурков (Владисла́в Ю́рьевич Сурко́в, је младост провео под именом Асланбек Андарбекович Дудаев). Његов отац Јуриј (Андарбек Данилбекович Дудаев) је Чечен, и службовао је као гарнизонски војни учитељ у селу Дуба Јурт у Чеченији. Мајка му је Зоја Антонова. Сину су родитељи надеули име по чувеном бољшевичком чеченском ревоуционару Асланбеку Шарипову. Председник данашње Чеченске републике Рамзан Кадиров тврдио је да Сурков себе сматра Чеченом. О сувкову се мало зна, а и то је непоуздано. Иако није јасно када, чини се да је Сурков своје чеченско име заменио руским током школовања школовање. Магистар је економских наука. Службу у армији СССР окончао је наводно као члан сепцијалних јединица ГРУ, а потом се бавио рекламом. Током 2004. године је постао шеф кабинета Председника Русије. Одступивши са те функције, 2013. године је похађао Лондонску школу економије. Противници га називају „политинжењером“ савремене Русије.

Видети:

http://en.wikipedia.org/wiki/Vladislav_Surkovhttp://en.wikipedia.org/wiki/Sovereign_democracyhttps://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2,_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%AE%D1%80%D1%8C%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87.

http://www.vedomosti.ru/persons/3855/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D1%83%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2

[8] Для определения нового политического курса. Стенограмма выступления заместителя Руководителя Администрации Президента — помощника Президента РФ Владислава Суркова перед слушателями Центра партийной учебы и подготовки кадров ВПП «Единая Россия» 7. 2. 2006. г.

[9] Наша российская модель демократии называется «суверенной демократией», В. Ю. Сурков, брифинг, 28 июня 2006.

[10] Литература о сувереној демократији у Русији је бројна. Наводим неке примере: Putin’s «Sovereign Democracy» by Masha Lipman, The Washington Post, July 15, 2006Krastev, Ivan  – `Sovereign democracy` Russian-style, Open Democracy, 16. November 2006Дмитрий Орлов. Политическая доктрина суверенной демократии, Известия, 30.11.2006;

Mark Smith. Sovereign democracy: the ideology of Yedinaya Rossiya. Defence Academy of the United Kingdom, Conflict Studies Research Centre, 2006; Joel Brinkley Russia’s Spread Of ‘Sovereign Democracy’ April 13, 2008Матвиенко Я. Ю. «Институционально-правовые модели легитимации суверенной демократии в современной России». Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата юридических наук, 3. 9. 2008; Michael McFaul, Regine A. Spector. External sources and consequences of Russia’s «Sovereign democracy». New challenges to democratization. Taylor & Francis, 2009. С. 116; А. А. Казанцев – «Суверенная демократия» в современной России: структура концепта и идеологемы, Гражданское общество в России. 2011. №1. С. 46–55, Доступно на: Перепечатка с сайта НИУ-ВШЭVladimir Frolov – Rise and Fall of Surkov’s Sovereign Democracy, The Moscow Times, May. 13 2013Стокгольмский синдром суверенной демократии, Александр Кынев о внезапной героизации Владислава Суркова. Газета.ru, 17. 6. 2013.

[11] Бењамин Толић, „Санадерова дионица“, Загреб 2009., стр. 13-14, ИСБН 978-953-95898-1-1

[12] Комшић, Јован – Принципи европског регионализма, Асоцијација мултиентичких градова Југоисточне Европе – Philia, Нови Сад, Скупштина АП Војводине, 2007.

[13] Антонић, Слободан – Председник и већина, НСПМ, 15. 5. 2008.

[14] Павловић, Душан, Антонић, Слободан – Одговор на критике, 15. 8. 2008.

[15] Антонић, Слободан – Изворна и пројектована Друга Србија, НСПМ, 11. 3. 2011.

[16] Ивановић, Игор, Душан, Пророковић – ДСС или имали наде за нас? Нови Стандард, мај 2014.

[17]  „Група интелектуалаца око НСПМ себе види као суверенисте, али и као грађанске демократе.“ (…) „Све старе суверенистичке фирме банкротирале су на изборима 2014. То су фирме које су изгубиле своје купце.“ (…) „Отприлике – да бисмо живели боље, морамо да поведемо другачију економску политику, а да бисмо смели да имамо другачију економску политику, морамо да будемо суверена демократија. То значи да се о нашој будућности одлучује у Београду, не у Бриселу и Вашингтону. И да се одлучује гласачким листићима у Сомбору и Ивањици, а не бројем нула на рачунима бриселских и вашингтонских бирократа и лоби група. Ако ову идеју суверенисти успеју да објасне бирачком телу, могу да се надају неком успеху.“ Видети: Глигоријевић, Јована – Пречицом у провалију (Интервју са Слободаном Антонићем), Време, бр. 1238, 25. 9. 2014.

Аутор у тексту пише о групи која је потписала апел – Зауставимо даље пропадање Србије, НСПМ, 24. 9. 2014. У потписаном као и у објаљеном тексту апела се израз суверенизам уопште не помиње.

[18] Митриновић, Б – Национални блок без ДС није могућ, Политика, 7. 10. 2014.

„Мислим да је идеја неутралности као стратешко опредељење одлична идеја за Србију. Али само је питање како до ње доћи: да ли само седети и чекати да се створе услови у друштву и да ДСС и даље пропада или показати неку активност, ући у један суверенистички национални блок, направити пробој према парламенту, у коме би се чуо глас евроскептика, суверениста, оних који се залажу за слободну и суверену Србију.“

Овај чланак не на Новом стандарду пренет под промењеним насловом „Суверенизам или пут ка неутралности“.

[19] Избори у ДСС: „Суверенизам“ против „политичке неутралности, уз понеки низак ударац (Расправа Милоша Алигрудића, Драгана Јочића и Александра Никитовића са Сандом Рашковић Ивић), 12. 10. 2014.

[20] Пророковић, Душан – О идеји суверенизма, ФСК, 10. 10. 2014.

[21] Санда Рапковић Ивић изабрана за председника ДСС, ДСС, 12. 10. 2014.

[22] Изабрани Председништво и ИО ДСС, ДСС, 18. 10. 2014.

[23] Писмо Војислава Коштунице Демократској странци Србије, 14. 10. 2014.

[24] ДСС напустили Јочић, Јанковић и Никитовић, РТС, 17. 10. 2014.

[25] Исто.

[26] „Прво, разговарати о политичком животу Србије или било које европске државе почетком 21. века, у категоријама деснице и левице, потпуно  је  анахроно и превазиђено, те не носи собом никакво значење. То су појмови из 18. века. Данас је сам израз десница у нашој земљи стављен с оне стране пристојног, поготово у медијској сфери, и везује се за хулиганизам, етношовинизам и политичко насиље. Надаље, и без тога, класична подела на левицу и десницу више нигде не важи, као што су и либерализам и конзервативизам сасвим заменили своје улоге, у појединим аспектима друштвеног деловања, али и политичке теорије. Зато не бих говорио о окупљању било какве деснице, већ о интегрисању суверенистичких снага у један снажан народни покрет, са Демократском странком Србије као стожерним политичким ентитетом, који мора да у фокус интересовања грађана Србије врати легитимни национални интерес.Овај интерес сагледавамо кроз јачање економије у смислу новог развоја и обнове индустрије усмерене на извоз и супституцију увоза, што треба да побољша спољнотрговински биланс, те отвори много нових радних места, повећавајући драматично наш БДП. Тако економски оснажена Србија, биће у стању да се бори и за остале елементе свог националног интереса, као што су повећање нивоа образовања и здравствене заштите становништва, одбрана територијалног интегритета наше земље, јачање снага безбедности…“ Савановић А – ДСС је спреман да води суверенистички блок (Интервју са Борком Илићем), Дневник, 20. 10. 2014. (доступно на НСПМ)

[27] Ми треба да почнемо од суверенизма. Будимо искрени и реални у томе колико је Србија заиста суверена држава. Како ми можемо да будемо неутрални, уколико не знамо где нам је граница? Како можемо да будемо држава, уколико имамо окупациону страну у нашој јужној покрајини? Потом, ако као анти-НАТО земља, имамо велику НАТО базу у Бондстилу? Ако се нама у Бриселу пишу закони које ми морамо спроводити у Србији, ако националне стратегије, којих има 106, буду непримењиве у 90% случајева?! (…) А концепт неутралности је одличан за Србију у будућности. Зашто сада ослонац на Русију? Ми већ идемо ка ЕУ, а мислимо да то није добро. Ослонимо се стога на Русију, а велике силе ће се тада договорити хоће ли Србија моћи да буде неутрална, или не, као што су се договориле у случају Швајцарске. Није се Швајцарска сама тога сетила и урадила. (…) Разговараћемо са свим странкама које су заинтересоване. И овде бих желела да истакнем разлог зашто употребљавам термин „суверенизам“, а не „неутралност“. Неке странке се залажу за неутралност, друге за евроазијске интеграције, треће за велику Србију, а ми треба да се заједно окупимо око питања одбране слободе и суверенитета Србије, без обзира на то у којем правцу неко жели да иде. Можда и неки који се залажу за ЕУ, мислим на странке националних мањина, притом би желеле нешто друго, али би браниле слободу и суверенитет, такође, и оне треба да буду ту. Санда Рашковић-Ивић: Бриселски споразум је као пацијент зрео да буде сахрањен, Kosovo Server Portal, 21. 10. 2014.

[28] Никитовић, Александар – Кога чињенице обавезују, Печат, 24. 10. 2014.

[29] Рашковић Ивић, Санда – ДСС српској јавности, ДСС, 24. 10. 2012.

[30] Васиљевић, Ш – Санда стожер патриотског блока, Вечерње новости, 25. 10. 2014.

[31] Гостовање Санде Рашковић Ивић у емисији „Голи живот“ Миломира Марића, Happz TV, 25. 10. 2014.

[32] М. С – Владан Глишић – Људи да сами одлучују о свом животу, Данас, 26. 10. 2014.  Ваља се подсетити развојног тока промена дверског става о демократији. Српски сабор Двери је најпре заступао идеју „партиципативне демократије“. У прилог „партиципативној демократији“ определило се читаво Старешинство ове организације 2010. године. Видети: Будимо нереални – Тражимо немогуће, Проглас српског сабора Двери за социјални патриотизам,  4. Нови друштвени активизам и партиципативна демократија, Двери, 10. 4. 2009. Члан старешинства Двери, Данило тврдишић, септембра 2009. године се у циљу афирмације партиципативне демократије и критике комунизма директно позивао на Димитрија Љотића: Нико пре њега, као ни после није имао тако јаку и озбиљну критичку аргументацију комунизма, као што је то имао Љотић. То не кажем само ја, већ то кажу сви они који су имали прилике да се сусретну са његовим опусом на тему комунизма. Љотић је део својих политичких идеја црпео из дела француских „контрареволуционара“, Мораса и францускe акцијe који су имали доминантно место. Међутим, ту је цела плејада мислилаца као што су: Де Местр, Де Бонал, Фистел Де Куланж итд. Свима им је заједничко да су били жестоки критичари француске револуције, за коју су сматрали да представља најтрагичнији догађај новије француске историје. Тачно је да смо и ми из двери имали прилику да се сусретнемо са поменутим ауторима. И ја лично сам сретан што сам имао ту прилику, јер смо захваљујући њима много боље осветили једно значајно поглавље у историји Европе и његов утицај на савремену Европу. Да није дела поменутих мислилаца, ми бисмо били ускраћени за многе важне одговоре тадашње, а и тадашње Европе. Љотић се залагао за партиципативну демократију, дакле није био против демократије.“ Коментар је јавно изнет на: Питајте Данила Тврдишића, форум магазина Видовдан, али је у међувремену уклоњен, данас је доступан на форуму Српски националисти. Видети: Данило Тврдишић: „Љотић је био критичар комунизма“, 5. 9. 2009. . Врло негаитиван критички осврт на њихов став о демократији, посебно о „партиципативној демократији“ као „крајњем циљу“ негативном ставу према странкама дао је Владимир Вељковић. Видети: Вељковић, Владимир – Критички осврт на ставове Српског сабора Двери, НСПМ, 13. 11. 2010. г. Пар месеци после тога се јавности јошједном обратио Бошко Обрадовић помнињући „партиципативну демократију“. Видети:  Обрадовић, Бошко – Десет националних заповести младе Србије, 15. 2. 2011. Након фебруара 2011. године, када је Српски сабор Двери променио име у „Двери – покрет за живот“, термин „партиципативна демократија“ нагло ишчезава из њихове употребе. У међувремену им је постало блиско схватање „праве, односно стваралачке демократије“ Ивана Иљина. Видети: Иљин, Иван – Претпоставке стваралачке демократије, Двери, 8. 7. 2012. Најзад, током трансформације „Двери“ – покрет за живот из групе грађана (потом „Двери српске“) у политичку странку, дошло је до сукоба дела чланова бившег руководећег органа (Старешинства) са легално и консензусом изабраним лидером организације, Бошком Обрадовићем. Двери су током лета 2015. године поново промениле назив у „Српски покрет Двери“ и изабрано је Прелазно веће покрета.

[33] Двери – Тачка 6 народног договора, 24. 2. 2011.

[34] Танјуг – Да ли је могућ патриотски блок, Б92, 26. 10. 2014.

[35] Исто

[36] Васиљевић, П – Слободан Самарџић: Национални блок магловита идеја, Вечерње новости, 28. 10. 2014.

[37] Ј. т – Алтернатива за Србију – антиглобалисти и суверенисти, Данас, 6. 11. 2014. Видео: Алтернатива за Србију – Треца Србија – Конференција – Медија Центар – Београд, 6. 11. 2014. Међутим, у Платформи друштвено-политичког окупљања Алтернативе за Србију не помиње се израз „суверенизам“.

[38] Алтернатива за Србију: Трећа Србија иницирала друштвено-политичко окупљање, Трећа Србија, 6. 11. 2014.

[39] Орловић, Слободан – Знају ли шта су хтели и шта хоће, Политика, 7. 11. 2014. Упркос обиљу научних ауторитета правне науке који су изградили правну теорију суверенитета, редовни професор Уставног права на Правном факултету у Новом Саду своди појам суверенитета на „самосталност одлучивања“, позивајући се на једног великог филозофа (Лајбница) и политиколога и економисту (Харолд Ласки). Исти текст је аутор објавио на НСПМ под насловом који непосредно упућује на ДСС. Видети: Сукоби у ДСС: Знају ли сшта сухтели и шта хоће, НСПМ, 11. 11. 2014.

[40] Комненовић, А, Баковић, Б – Орловић: Не може Коштуница мене да смењује, Политика, 12. 2. 2014.

[41] Ковачев, Душан – Начело дељивости републике у Статуту АПВ, НСПМ, 14. 5. 2014.

[42] CV Џона Бојера.

[43] Видети личну страницу Џона Бојера: http://www.thejohnboyer.com/. Навод је преузет из насловног одељка у којем Џон Бојер објављује своју животну мисију.

[44] ДСС неће са радикалима, ДСС, 17. 11. 2014.

[45] Заједничка конфренција за медије Двери и ДСС-а, Двери, 17. 11. 2014.

[46] Гостовање Санде Рашковић Ивић у емисији „Један на један“ Данице Вученић, РТВ, 19. 11. 2014.

[47] П. В – Шешељ већ поделио десницу, Вечерње новости, 20. 11. 2014.

[48] Мирослав Илић: Суверенизам је једини излаз (интервју), Војвођанске новине, 5. 3. 2015.

[49] Боаров, Димитрије. Телеком и домаћа браћа, Нови магазин, 13. 3. 2015Трифковић, Драгана – Патриотизам и русофилство или АЛАС за Украјину посредством Емирата? Српски културни клуб, 12. 3. 2015Ј. Т – Санда Рашковић Ивић: У Европи се рађа нова елита, Данас, 19. 3. 2015.

[50] Цвијановић, Жељко – Одговор Т. Куљићу или антифашизам без муке, Нови Стандард, 5. 1. 2016.

[51] Анђелковић, Драгомир – Странци и избори у Србији, Вечерње новости, 4. 2. 2015.

[52] Ковачев, Душан – Значај кризе за НАТО I, ЦСА, 28. 5. 2012. (доступно на личном блогу аутора).

[53] Harvey, David – The Condition of Postmodernity, An Enquiry into the Origins of Cultural Change, Blackwell, Cambridge, Massachussets, 1992.

[54] Кара-Мурза, Сергеј – Манипулација свешћу, Никола Пашић, Београд, 2008, књ. I, стр. 320, 322-324 и књ, II стр. 460, 462, 471

 

Изворник: Балканска геополитика, 10. јул 2018. г.

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email