ПРЕСТАВЉАЊЕ МОНОГРАФИЈЕ – ПРИДВОРИЦА – СИМБОЛ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА У НДХ – Ранко Гојковић

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Симболично, на дан почетка Божићног поста, 28. новембра 2019. године, у Свечаној сали Дома Војске Србије, представљена је књига о „Божићним страдалницима“ – монографија „Придворица – симбол усташких злочина НДХ”. Поред аутора монографије: професора др Митра Ковача, професора др Спасоја Мучибабића, Петка Рашевића и Ранка Гојковића, о књизи су говорили и рецезенти – Др Милоје Пршић и Др Драган Петровић. Још једном је истакнуто да ће сав приход од монографије ићи за изградњу спомен обележја и манастира у Придворици.

Издавач монографије је Евроазијски безбедносни форум, а монографија представља резултат вишегодишњег рада аутора на истраживању злочина у Придворници. Као један од аутора књиге, морам посебно истаћи огромну улогу и највећу заслугу генерала Митра Ковача за излазак монографије. Како би се модерним језиком рекло, монографија представља мултидисциплинарни приступ у опису почињеног злочина у селу Придворица у Гатачком крају, јер не осветљава само пуки чин страшног злочина, него приказује и географске, историјске, културолошке, религијске, социјалне, војне, предратне и послератне околности, као и потпуно немаран однос послератних безбожних власти како према овом злочину, тако и генерално према србоциду почињеном у клеронацистичкој НДХ.

Та мултидисциплинарност књиге одразила се и на самој промоцији, сви учесници су изнели своја запажања која се нису поклапала или понављала са излагањима других учесника промоције, а одличан резиме свих излагања можда се може извући из констатације пуковника Петка Рашевића, који је у свом излагању показао да је србоцид у клеронацистичкој НДХ био системског карактера, да је био брижљиво припреман и, на жалост, успешно спроведен.

Имајући у виду да је на промоцији учествовало шест говорника па се, природно, промоција одужила, ја сам као последњи говорник свесно скратио своје излагање. Основна порука мог излагања односи се на „златно-жуте“ кости Придворичких новомученика, православни верници знају да такву боју имају мошти светитеља Господњих, тако да су речи светог србског владике Николаја:

„О страдалци нови

Под хумкама влажним,

Победа је ваша,

Над хришћанством лажним“

у моштима Придворичких новомученика добиле своју потврду.

Ranko mosti novom.jpg

                                             Златно-жуте мошти Придворичких Новомученика

Да је и данас на снази српска народна пословица „Бог на Небу, Русија на земљи“ показао је и аташе у амбасади Руске Федерације, господин Денис Круглов, који је присуствовао промоцији монографије у Дому Војске Србије.

А председник Клуба Гачана у Београду Светозар Црногорац са својом екипом вредних сарадника, постарао се да после промоције сви присутни уз пригодан коктел остану још неко време и пријатељски поразговарају међусобно и са говорницима.

И господину Денису Круглову и господину Светозару Црногорцу и његовим сарадницима – благодарност од срца!

DSC 0021

          Слева надесно: Милоје Пршић, Драган Петровић, Спасоје Мучибабић, Митар Ковач, Ранко Гојковић, Петко Рашевић  

DSC 0022

           Мноштво угледних људи на промоцији…

     *        *        *

На крају, желим да испуним својеврсни дуг према покојном оцу, који је успео да код своје деце још у детињству усади неописиву радост прослављања Рождества Христовог, уз истоимени завет да никада не забораве Придворичке новомученике пострадале на Божић 1942. године. Морам признати да сам тек после његовог одласка из земног живота схватио да је он био свестан да није случајно црква у Придворици посвећена Кнезу Лазару и Косовским Новомученицима и у песми говори о „посети Видовдана“ страдалној Придворици. Верујем да ће свети Придворички Новомученици бити и званично уписани у диптих светих Српске Православне Цркве.

Преносим део из монографије „Придворица – симбол усташких злочина у НДХ“, посвећен покојном оцу, са његовом песмом „Придворица“:

Из текста „Божићна радост и туга“ читалац је имао прилику да се већ упозна са кратким текстом који је записао мој покојни отац, Радован Гојковић, скоро па самоуки српски сељак из горштачког краја наше Херцеговине, из Гацка. Читав свој живот у срцу је носио бол за страдалном Придворицом и побијеном најближом родбином. Дуго сам се двоумио да ли да у овај Зборник о Придворици уврстимо и пјесму покојног оца, плашећи се из разумљивих разлога да моје мишљење о пјесми сопственог оца тешко може бити објективно. Послао сам пјесму, замоливши за њено мишљење, профеору књижевности, новинару Светигоре и публицисти Марији Живковић, жени са несумњиво тананим осећајем за поезију. Надам се да Марија неће замерити што цитирам њене речи из наше преписке. Као одговор на моју молбу, прво је захвалила на указаном повјерењу и истакла:

„…Нимало ме не оптерећујете, напротив, указали сте ми част. Ја не бих дирала у стихове, садржај и смисао, јер дирнути у ово значило би дирнути у нечију душу, нечији плач, нечији вапај и јек, молитву и исповијест. Било би грехота и по аутора и по пјесму. Пјесма, поред историјске (као једно крваво свједочанство) и те како има умјетничку вриједност. Тешко ће читалац из вида изгубити персонифицирану цркву – мученицу која је, поред Придворице, главни јунак пјесме, као и контраст на самом почетку – росно цвијеће, па одједном гаврани… и креће да подилази језа и страва итд…

Пјесма је заиста потресна и види се да је настала из даха и мука, да је просто изашла готова, проживљена, да је морала избити, таква и никаква другачија! Види се да је написана, али не просто написана, него исплакана, исповијеђена, посвједочена из великог бола. И поготову се осјећа да је она чедо некога коме је перо било лако, ко је умио пјевати.

Такла сам у стихове тек толико да не нарушим њихову свету бол.

С поштовањем,

Марија Живковић“

Дакле, пјесму „Придворица“ аутора Радована Гојковића доносимо у оригиналу уз чисто правописну редакцију Марије Живковић…

 

ПРИДВОРИЦА

Радован Николе Гојковић

 

Придворица – росно цв’јеће

Ђе гаврани загракташе,

А бадњаци и свијеће

У крви се погасише.

 

Сама звона зазвонише

Са српскога светог храма,

Придворице нема више,

Сирота је црква сама.

 

Истог часа Шиповица

У мртве је снове пала,

Кад је црна кукавица

Преко ноћи закукала.

 

Горске виле заплакаше

За народом у два села,

Ђе не оста ништа више,

Само земље и пепела.

 

Придворичка црква није

Тек онако Лазарица –

Са народом в’јенац вије,

И она је мученица.

 

Посјета је Видовдана

Тој жалосној Придворици –

Тамо ђе је грдна рана,

Ђе су српски паћеници

 

Од крвавог ножа пали,

Божићнога славног дана

На мукама умирали

Од комшија муслимана.

 

Ко ће у два српска села

Дић’ надгробне споменице?

Ватра их је сагорела,

Спалиле их потурице.

 

Никог нема жива више,

Све их црна земља узе,

А кад рòсē топле кише –

То небеске лију сузе.

 

Бог је с неба високога

Посматрао грдне ране

Свог народа невинога,

На божићне славне дане.

 

На злотворе казна пала

Од великог с неба Бога

Зато ц’јела Борач вала

Оста пуста без икога.

Pridvorica 2

           Аутор песме “Придворица” Радован Гојковић између синова, испред цркве у Придворици…

 

Преузето са сајта: САБОРНИК СРБСКО-РУСКИ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email