Нема назад, иза је Србија! – Др МИРЈАНА АНЂЕЛКОВИЋ-ЛУКИЋ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Удружене војне снаге НАТО, 1999. године напале су државу СР Југославију, суверену земљу, која ником није претила а сама је била под санкцијама, економски и материјално исцрпљена. Слична судбина је Србију много пута у њеном дугом постојању походила.

Проглашено је ратно стање, позвани су резервисти и војници на одслужењу војног рока. Отаџбина је била угрожена и требало је да се брани. Морал за одбрану код свих војника је био невероватан, што је изненадило и зачудило стране стратеге из редова НАТО.

Међу мобилисаним војницима и старешинама било је и добровољаца. Један од њих био је Милан Радић, који је добио ратни распоред на Косову и Метохији.

Борбе су биле тешке, много је војника погинуло и рањено.

Ратна машинерија НАТО пакта је без милости тукла са безбедних висина по инфраструктури Србије. Црна Гора је такође страдала, али много мање. У Црној Гори је гађано село Мурино кад је страдало шест особа, од тога троје деце, и рт Арза где су пали меци са осиромашеним ураном.

Сав остали борбени арсенал НАТО агресора био је усмерен на Србију, гађана је путна инфраструктура, војне фабрике, телекомуникациони и електроенергетски системи, војне и цивилне фабрике, стамбене зграде, болнице и школе. Србија је била у рушевинама са преко 2500 погинулих цивила и 1100 полицајаца и војника. То је био учинак злочинаца из НАТО алијансе, земаља углавном западне Европе и САД које су биле незадовољне Милошевићевом власти и због тога су казниле читав један народ са будућношћу загађеном хемијским и радиоактивним отровима. (погледати: https://www.glas-javnosti.rs/drustvo/sta-je-srbija-mogla-da-ucini-posle-nato-bombardovanja-a-nije-7188) Најжешће борбе биле су на Косову и Метохији, посебно у Метохији где је ударна песница НАТО окупатора била терористичка УЧК и регуларна војска Републике Албаније.

У таквом борбеном вртлогу, нашао се и Милан Радић, добровољац из Крушевца, борац прослављене 125 моторизоване бригаде. Милан Радић је као пешадинац додељен пратећем заштитном батаљону ратне јединице ВП 2828 Крушевац. Његова 125 метохијска моторизована бригада и заштитни, пратећи батаљон били су свакодневно изложени јакој непријатељској ватри. Пратећи батаљон је имао задатак да штити конвоје југословенске војске са провијантом и муницијом. Све време рата бригада је била у Метохији, на подручју Дренице, Подујева, Пећи, Ђураковца, Клине, Косовске Митровице, а та подручја су жестоко бомбардована мецима са ОУ и била веома озрачена радиоактивним честицама од запаљеног ОУ и плутонијума. Заштитни батаљон у коме је био, имао је задатак да обезбеђује пролаз војних возила, што значи да је стално био у мобилном стању и свакодневно изложен јакој митраљеској ватри из авиона А-10, мецима од ОУ. Бригада је на том подручју била ангажована од 24. марта до завршетка војних дејстава 22 јуна. 1999. кад се повукла са територије КиМ. Са њом се повлачио и заштитни батаљон у коме је као припадник био војник добровољац Милан Радић.

Услед бомбардовања из авиона А-10 на том подручју била је велика радиоактивност. Према подацима Војске СРЈ, на територију КиМ испаљено је од 30.000 комада (8,940 тона) до 50.000 комада (14,9 тона) пројектила са осиромашеним ураном (ОУ), а на локацијама ван покрајине 5.000 – 10.000 комада пројектила са ОУ. Време полураспада 238У износи 4,5×109 година (4,5 милијарде година). Анализом узорака контаминираног материјала с неких локација са КиМ, утврђено је да се специфична активност ОУ у појединим узорцима кретала од неколико стотина до чак 235.000 Bq/kg по узорку што је 1.100 пута више од доње дефинисане границе, 5 – 125 Bq/kg земље. Екипе УНЕП-а које су после прекида ратних дејстава дошле на Косово и Метохију, нашле су на терену и плутонијум, вештачки елемент који је много радиоактивнији, отровнији и опаснији од осиромашеног урана.

Рат је завршен прекидом ватре и борци су се враћали својим кућама. Многи су пали на бојишту, полажући своје младе животе на олтар отаџбине, што ће се потоњим деловањем и колаборацијом српских власти, од 2000. године до данас, обезвредити!

Милан Радић, добровољац, борац 125 моторизоване бригаде није побегао са бојишта, нити се скривао као многи дезертери. Прошао је сав ужас рата на Косову и Метохији али се вратио жив са озледама на души, као ратни војни инвалид.

Његова животна прича заслужује да се објави у свим медијима, јер је посебна, али никако усамљена. Таквих прича вероватно има још и можда ће његова прича и другима бити путоказ у тражењу правде. Са Косова се вратио са посттрауматским стресним поремећајем и невољом која га је сачекала тек 2006. године као последица великог озрачења на подручјима на којима се као борац налазио.

Године 2006. приметио је неке израслине на врату и одмах се јавио лекару. Дијагноза: метастазе карцинома штитне жлезде и лимфних жлезди врата, што је делимично одстрањено у јулу 2006. Потпуно је одстрањена штитна жлезда, сви лимфни чворови врата и базе лобање. Ту операцију, септембра 2006. је урадио професор доктор Џодић.

Први налаз и мишљење дала је проф. др Снежана Ђурица, која је констатовала да је Милан Радић био у зони зрачења, што је значајно допринело настанку болести. Такође је и проф. др Џодић у својим извештајима констатовао да је био у контаминираној зони зрачења и препоручио генетска испитивања. Упућен је у Центар за јонизујућа и нејонизујућа зрачења, у Институт “Др Драгомир Карајовић“ у Клиничком Центру Србије, код примаријуса др Ковачевића. Тада је вишечлани експертски тим на основу испитивања материјала, констатовао узрочно-последичну везу боравка војника Милана Радића на КиМ са метастазама карцинома штитне жлезде и лимфних жлезди и хромозомских аберација (мутације гена). Вишечлани експертски тим је констатовао да се болест може третирати као повреда на раду – професионално оболење, а сходно Закону о ПИО.

Због болести и немогућности да привређује за своју породицу, предао је захтев за инвалидску пензију, коју и добија због повреде на раду (ангажовање у ратним дејствима). Прошао је првостепену и другостепену контролу, као и супервизију – интерну контролу налаза, и инвалидску пензију су потврдили сви нивои у ПИО. Приликом контроле испитивања инвалидских пензија (јер се жалио на висину, односно материјални део пензије) по налогу тадашњег министра за социјална питања Вулина, укинут му је основ за добијање инвалидске пензије. Узете су све исте дијагнозе које је поднео у ПИО, али се није узело у обзир да је болест настала у време његовог војног ангажовања на Косову и Метохији, и да је настала услед великог озрачења чему је Војска Југославије, па и борци 125 моторизоване бригаде, били изложени. Пензија му је због тог мишљења смањена за једну трећину, тако да је са 30 хиљада, смањена на 20 хиљада динара.

Али ту не престају проблеми добровољца и војника, ратног војног инвалида, Милана Радића. Покреће се против њега кривична пријава у Тужилаштву и Министарству унутрашњих послова Србије. Гони се кривично као најгори криминалац. Оптужен је за фалсификат. Пријаве су одбачене као неосноване, али му основ за пензију нису вратили, као ни трећину пензије.

Током 2009. покреће тужбу против Републике Србије пред Судом, за повраћај дела инвалидске пензије а због карцинома као последице озрачености на КиМ. Када је његов предмет стигао у Суд, Медицински Одбор за вештачење из Новог Сада се распушта и формира се нови за овај случај. Случајност или намера? Милан Радић је уложио велики напор и материјални и психички, како би водио борбу са бирократама из Министарства одбране. Једина подршка му је била незапослена супруга и адвокатица Душанка Мацура-Аврамовић из Батајнице, која га је заступала пред Судом.

Нови Медицински одбор не прихвата валидне аргументе и вештачења, позива се на форум НАТО-а и тврди да болест није у узрочној вези са боравком на КиМ. После упозорења Суда да Медицински одбор није одговорио на захтев Суда, њихов директор се у име Одбора изјаснио да „они немају стручњака за ову област“, али су му без обзира на изјашњење директора, на рачун вештачења зарачунали 140 хиљада динара. У њиховом вештачењу је писало да рак штитне жлезде није добио због зрачења на Косову и Метохији, већ да је с том болешћу дошао на ратиште!? И да је требало да одмах изврши анализу урина на радионуклеиде, али се та анализа не ради у Србији! После оваквог става Одбора, Суд је извео вештачење радиолога, који је утврдио и потврдио узрочно-последичну везу карцинома и боравка на КиМ 1999., а вештак медицине рада проценио је проценат умањења опште животне активности.

После оваквих доказа Првостепени суд је донео Пресуду у корист Милана Радића и наложио Министарству одбране Србије да му исплати правичну надокнаду. Министарство одбране је уложило жалбу и предложило да Милан Радић тужи НАТО! Познато је да је Република Србија у претходном периоду поднела Тужбу против осам земаља чланица НАТО Суду у Хагу, али је захваљујући највише залагању Вука Драшковића, Тужба повучена.

Однос српске владе према борцима из 1999. год је нехуман и крајње срамотан. Борци су се одазвали, нису били дезертери као неки у српској влади, већ су се одазвали на позив домовине. Србију је напала највећа светска сила што је у историји незабележено. И шта је могла у таквим неравноправним условима да уради војска СР Југославије? Да ли је требало да се на први звук сирене истакне бела застава, како су непријатељи очекивали?

Из беса што се војска није предала после недељу дана, рушили су безумно све виталне фабрике по Србији, а користили су и мини атомске бомбе, о чему је аутору овог текста сведочио један немачки пуковник.

И поред тога што се у стручној јавности, домаћој али и страној, све више отворено говори да је осиромашени уран у гранатама кад експлодирају опасан по здравље, људима који су попут Милана Радића били у озраченој зони, а који су бранили ову земљу, ускраћују се законска права. Многи борци нису били у могућности ни да се лече, јер нису имали материјалних средстава.

Појавила се и вест у медијима да ће адвокат Срђан Алексић из Ниша да тужи НАТО због коришћења осиромашеног урана у муницији, и има већ неколико случајева којим ће да поткрепи тужбу. Имао је у виду позитивне пресуде италијанског суда због оболевање њихових војника који су боравили на простору КиМ после престанка ратних дејстава. Све је више тужби оболелих НАТО војника због изгубљеног здравља због боравка на просторима на којима су били. Тужбе подносе и Немци, један француски жандарм је такође добио (посмртно, уз залагање супруге) позитивну пресуду због оболевања од рака после боравка на озраченим подручјима Косова и Метохије. И код нас је Суд у првостепеној пресуди, пресудио у корист Милана Радића, који је, као и италијански војници, али под тежим околностима, добио пресуду да је његова болест, рак, добијена због озрачења. То је велика победа малог човека против система, добијена после дугог и исцрпљујућег судског процеса.

Борци који су се јуначки одупрли армагедонској сили, који су се борили под паролом „Нема назад, иза је Србија“, остали су заборављени, понижени и материјално оштећени, и своја права морају да траже преко суда. Жалосно.

Тако наши ветерани у тишини својих домова уз помоћ једино најближих (ако их имају) бију битку са опаким болестима и материјалним недаћама у које их је тешка болест увела.

Мишљење лекара о настанку болести војника добровољца, Милана Радића

Надам се да ће ова прича о војнику добровољцу Милану Радићу, ратном војном инвалиду, охрабрити многе његове саборце да не посустају у тражењу правде.

 

Преузето са сајта: КОРЕНИ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email