„НАШИ МОМЦИ С БОЈА ИДУ“ је краљичка песма северних Срба, а не ратна химна – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Збациваљем франачког јарма, а у савезу с Чесима и Великом Моравском, Срби су почетком X века постали моћна и самосвесна војна сила. Историја је показала да је лирски српски народни дух много отпорнији, упорнији и издржљивији од српске војске и њеног оружја. О томе наводно сведочи једна песма северних Срба коју су наши северни рођаци сачували хиљаду година у својој усменој књижевности.

Српска бојна песма „Наши момци с боја иду“ (Naše gólcy z wójny jědu или Wójnski kěrlušRěčerski kěrluš), сматра се данас најстаријим (усменим) спомеником српског језика и то је према општем уверењу војна песма. Према својим особинама, датира се чак у X век, мада ју је први поменуо тек 1700. г. српски писац, историчар и лутерански свештеник Михал Абрахам Френцел.

Немачки историчар Карл Готлиб фон Антoн (Karl Gottlob v. Anton) је 1783. г записао да постоје неке лужичке песме које Лужичани певају међу собом, добро се пазећи да за њих не дознају Немци.

Српски песник и такође лутерански свештеник Рудолф Мјењ је први ову песму објавио тек 1806. године, онако како је слушао од свог оца Јурија Мјења, такође лутеранског свештеника, али и оснивача савремене књижевности Лужичких Срба. До сада је документовано преко 20 варијанти ове песме, претежно на Доњолужичком српском језику, а ово је најстарија забележена варијанта:

Песма:

Naše golcy z wojny jědu, hyj! z wojny jědu,

Na tym sedli pani sedži, huj, pani sedži.

Ma ta pani złoty peršćeń, huj, złoty peršćeń.

Ma tón peršćeń módre woko, huj, módre woko.

Pšez to woko woda bjejži, huj, woda bjejži.

Na tej wodži trawa rosće, huj, trawa rosće.

Po tej trawi pawy khodža, huj pawy khodža.

Rjana pani pawy pase, huj, pawy pase!

 

Препевано на језик балканских Срба:

 Наши момцци с боја иду, хеј! С боја иду,

На том седлу бана седи, хеј, бана седи;

У госпе је златан прстен, хеј, златан прстен,

На прстену око плаво, хеј, око плаво,

Из тог ока вода тече, хеј, вода тече,

Из те воде трава расте, хеј, трава расте,

Ону траву бана гази, хеј, госпа гази,

На тој трави паун ходи, хеј, паун ходи,

Дивна бана њега поји, хеј, њега поји.

 

Ова архаична песма je својеврсни дузен са укрштеном римом и упадљиво је лирска, па уопште не поседује јасан историјски наратив. Дубоко погрешна је потрага за њеним основама у историјским околностима ратова X века против Гломача и Далеминаца и то  само додатно збуњује. Немачки истраживачи су помињање речи „бој“ једноставно схватили тако да се мора радити о ратној песми, а српски истраживачи образовани међу Немцима су такву погрешну поставку прихватили.

Чудно је да ником није пало на памет како се у овој очигледно лирској песми радило о обредном боју (не о рату), игри, везаној за аграрни, односно сватовски култ. У добу такве старине, поглед на свет је био целовит. Свака строфа ове песме садржи сопствени митолошки мотив и они се нижу у обредном, а не историјском низу: Бој младића, излазак банице на светом престолу, појава њеног златног прстена, појава ока на њеном златном прстену, отварање извора, раст вегетације, обредни ход банице и паонова и појење пауна.

Коришћењем историјских метода уместо етнолошких, ова древна песма се до данас ипак сасвим погрешно тумачи као један сачувани фрагмент неке ратне песме из које су борбене строфе нестале у забораву. Упоредна етнологија јасно указује да се ради о краљичкој песми, везана за древни аграрни култ који су се изводили у вези празновања летње дугодневнице. Према својој форми, ради се о веселој корачници. Песма је очигледно везана за давни обред који је имао вегетативну улогу. Погрешна су и  тумачења немачких истраживача, која у лепој бановици виде отету љубавницу која је,  по њима, била некакав ратни плен Словена. Стога не би требало да се губимо у тумачењима словенске лирске поезије по мудровањима која произилазе из „историјског“ тумачења заснованог на „пруској врлини“ Немаца.

Мотив пауна очуван је у краљичким песмама балканских Срба:  „Ови двори паунови, / А пенџери ђинђерови, / Ту ми седи младо момче / Накићено, наређено, / Мањ што није ожењено. / Жените га, не држ’те га, / Да га брада не превари, / Да му мома не забави.“ У краљичкој песми балканских Срба „Код краљеве куће“, краљица се такође назива баницом, а јавља се и сцена службе у којој краљица вином поји цара. Све краљичке песме су биле сватовске, а сватови су у древно доба кад је говор о различитим животним прилликама био недиференциран, називани војском. Бан или пан (у смислу песме бана, одн. баница) долази од архаичне словенске титуле господара, како је бележио још Владимир Јовановић у свом Политичком речнику 1870. г.  У то доба је војска била назив за сватове. Једноставно, свеобухватни поглед на свет народа који је живео потпуно у складу са природом није имао потребу за схоластичком вивисекцијом стварности. Он чак није раздвајао ни поезију на лирику и епику, па није било ни одвајања „женских“ од „мушких“ песама. И код балканских и код северних Срба је паун обележје добре владавине господарским домом. Уосталом, нису ли двори Немањића били у Паун пољу? Није ли с челенкама кациге њихових витезова стајало пауново перо?

Како је утврдио српски филолог Јан Арношт Смолер, у истој мелодији постоји мноштво песама које су се певале у Чешкој (и Моравској), Пољској, Словачкој, Украјини. Чак се и једна малоруска дечја игра у Галицији (звала се „Краљица“) изводила уз певање ове мелодије. Ако се уопште радило о химни, ова песма је могла бити својеврсна опште проширена краљичка лирска химна древне земље Бојке, а никако српска ратна песма. А пошто су истина и живот моћнији од насиља и манипулације, мелодија те древне српске песме опстала је и међу понемченим потомцима северних Срба. На трагу ове песме је Јан Рауп 1954. године открио да су се звуци преживеле српске музике појавили у немачким песмама „Oh wie wohl ist mir am Abend“ и „Tonempfinden Einblick“, а ове песме нимају ама баш никакве везе са епиком.

Након векова робовања, нашим рођацима са севера је пало на памет да у својој култури нађу успомену на јунаке давно сломљене војске својих предака. Мотив ове песме је на тај начин искористио српски новинар, писц и уметник Мерћин Новак-Нехорински за слику о древној ратничкој прошлости коју је објавио 1929. године. Међутим, „наши момци с боја иду“ је краљичка песма, химна света нераздељно везаног са свим силама природе.

Начина живота нераздељног од природе су се Словени држали снажније од осталих европских народа. Одбрана тог света од освајача је епска драма, а његова  индустријализација и урбанизација је апокалиптична катастрофа. Оба ова мотива је у најатрактивнијој уметничкој приказао велики совјетски редитељ Елем Климов у филмовима „Иди и гледај“ (Иди и смотри, 1985. г) и „Опроштај“ (Прощание, 1983. г). Дакле, потпуно је непотребно претварати древну краљичку песму северних Срба у делић химне из епске драме или тугованку из апокалиптичне катастрофе. Ода љубави према животу једноставно није ратна химна.

 

ИЗВОР: Центар академске речи

 

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email