Настанак Краљевине Пруске у затирању српског језика и књижевности Северних Срба – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

 

Власт Хоенцолерна била је врло расположена да стварност северних Срба прилагоди ставовима ранијих немачких лутеранских писаца, па је Србе почела да силом враћа у неписменост

Ометање и прогањање српске културе, исконски мрске одомаћеним немачким маркгрофовима, нарочито се развило када су витезови некадашњег тевтонског реда прихватили лутеранство и наставивши агресивну политику постали господари Пруске државе која се ширила

 

Писао сам о чињеници да су немачки лутерани свог великог просветитеља и полихистора српског рода Каспера Појкера уклонили из јавног живота дванаестогодишњом робијом без икаквог основа. Ширили су фаму међу образованим Немцима да су „Венди“ склони лапоту и људождерству.

Историјска Краљевина Пруска (настала уједињењем Пруског војводства са маркгрофовијом Браденбург под династијом Хоенцолерна), показала је каква ће судбина Срба бити у најмоћнијој лутеранској држави. Нама је приказала судбину Срба коју су им приредила немачка „браћа“ чим су постали „домаћини“ у српској земљи. Ти домаћини су у земљи северних Срба пре пар векова постали пруски јункери, друштвена класа носилаца немачких лутеранских вредности у тој земљи. Ми, јужни Срби, ово морамо да знамо, пошто ево дођоше дани у којима наш Председник Немце назива „браћом“ и „домаћинима“ у нашој земљи.

Прогон књижевности и језика северних Срба под влашћу Хоенцолерна  1667-1735. г.

 Фамилија Хоенцолерна је одлично познавала Србе, јер је родоначелник огранка пруских Хоенцолерна, Фридрих (Фредерик), још у доба императора Сигисмунда Луксембуршког 1410. г. постао изборни кнез Бранибора (Brandenburg), а његови потомци потом су овладали земљом балтичког народа Пруси које је Тевтонски ред искоренио. Фридрихов предак Алберт I је био 37 по реду велики мајстор Тевтонског реда, а прихвативши лутеранске вредности је постао први Војвода пруски, па одвојио своју област од Државе тевтонског реда како би створио самосталну државу за своју династију. Ту државу је назвао Пруска земља.

      Нови завет, превод Михала Френцела, 1706. г.

 

Српска књижевност је још крајем XVI века показивала све знаке да ће се у будућности расцветати, о чему сведоче радови ондашњег лутеранског српског пастора Хандроша Таре. Године 1667. је Фридрих I Вилхелм Хоенцолерн забранио богослужење и проповеди на српском језику у маркгрофовији Бранденбург. Историјска иронија је да је један од највећих непријатеља Срба био лутерански владар Пруске који је интимно био калвинистичких уверења, управо онаквих због којих су саксонски лутерани Каспара Појкера раније држали у затвору, само по основу ничим доказане сумње. Управо је Фридрих Вилхелм створио моћну и модерну армију, централистичку управу и шпијунски апарат из којег се развијало касније уједињење Немачке, а његов животни и владарски милитаристички стил је створио појам „пруске врлине“ (preußische Tugende) на основи специфичног схватања лутеранских и калвинистичких вредности калемљених на тевтонско наслеђе.

Уништавање српског језика и насељавање Немаца на земље на којима живи “словенски шљам”

Вридрих Вилхелм је 1667. г. наредио уништење свих штампаних материјала на српском језику. Конзисторија Доњолужичке маркгрофовије је 1668. г. забранила  језик и богослужење на српском језику, а 1669. г. израдила План ликвидације Лужичког језика у маркгрофовији. План је у потпуности спроведен неколико година по проглашењу Краљевине Пруске (1701). Пре тога је владар лутеранског Бранденбурга дозволио насељавање калвиниста (Потстамски едикт, 1685. г). Указ о забрани употребе српских књига у богослужењу и школама је издат 1705. г.

    Нови завет, превод Богумила Фабриција, 1709. г.

 

Ипак, у току општег затирања језика и књижевности, српски лутерански пастор Јан Богумил Фабрициус је захваљујући поверењу својих мецена у граду Пицњо (Peitz) успео да 1706. г. штампа Лутеров Мали катихизис, а 1709. и Нови завет на доњолужичком наречју. Било је то у задњи час, у доњелужичкој области које се власт Хоенцолерна још није домогла. Ова два штива су постала основ доњелужичког књижевног наречја. Његов рад је наставио Јан Бједрих Фрико, па је и Стари завет на доњелужичком наречју припремљен за штампу до 1796. г, али је издат тек 1808. г. Ипак, дуговечни Јан Фрико је доживео штампање целокупне Библије на доњелужичком српском наречју.

Пруски прогон српског језика је настављен, па је 1717. Фридрих Вилхелм издао нови указ којим је забрањена српска књижевност, писмо па чак и употреба српског језика. Године 1737. је донео указ којим сви свештеници и учитељи морају да примене силу ради германизације лужичких Срба. Најзад, његов син Фридрих II Велики је 1758. г. поново забранио употребу српских књига у школама и богослужењу. Развио је до тада невиђену колонизацију немачког становништва ради насељавања на истоку, али је циљ ове колонизације била пре свега земља на којој је живео „словенски шљам“. „Словенски шљам“ је била пруска фраза којом су пруски владари називали Пољаке.

   Стари завет, превод Јана Бједриха Фрика, 1796. г.

 

Насилна германизација северних Срба, затирање њиховог језика, писма и књижевности у Пруској је трајала век и по и преполовила је број Срба. Ипак, Срби су били упорни и довијали се да сачувају свој идентитет, језик, говор и књижевност. Пошто нису више смели да српски језик прикривају чак ни немачким еуфемизмом Wende, свој језик су прикривали вандалским или сарматским именом. На жалост, бројна капитална дела српских књижевника из доба процвата лутеранске реформације међу Србима, уништена су или нестала управо у овом добу. Срећа је што толики притисак није постојао у кнежевини Саксонија којој су припадале сеоске области Доње Лужице и цела Горња Лужица.

Последице прогона књижевности северних Срба уочи настанка краљевине Пруске

Јан Бок је био Србин и лични пријатељ свог учитеља, Каспера Појкера. Био је и пријатељ Филипа Меланхтона. Као филозоф, писац и песник био је најпре високо цењен од Рудолфа II Хабсбуршког. Као дипломата Ердељског владара Иштван Бочкаи је навукао гнев Рудолфа II и он је Јана Бока заточио. Јан Бок је 1612. године написао песму о „Лужици мајци“ на латинском језику и називао српски језик „сарматским“. Његова граматика није преживела каснији прогон српских књига у Пруској. Издао је Речник и Граматику лужичког језика, као и једну књигу проповеди, али ни ова дела нису опстала у условима пруске германизације Срба.

Пропао је и српски буквар Јура Јермеља који је на доњелужичком наречју издат 1669. године, годину дана након што је конзисторија донела План ликвидације српских књига.

     Јан Бједрих Фрико

 

Исту судбину је доживело и дело лутеранског српског свештеника Јана ХојнанаНаписао је граматику доњелужичког језика с латинско-српским речником (Linguae Vandalicae ad dialectum Cotbisiani formandae aliquis Conatusкојег је у складу с историјском поставком Алберта Кранца приказивао Вандалским језиком. То прикривање српског штива није било успешно. Рукопис Хојанове граматике српског језика је још 1650. године спреман за штампање, али је остао непознат, заувек изгубљен током  прогона свега српског у Пруској.

Пропала су и четири издања српских свештеника „Вендског округа“ који су на свом језику од 1653. до 1656. г.  издали  Катихизис, Псталтир, Зборник откривења из Библије и Зборник црквених песама. О преводиоцима и писцима тих дела данас не знамо ништа.

Лутерански српски свештеник Адам Тил је 1667. године издао књигу „Катихизам и мисли о уметности“, али је књига одмах заплењена и уништена од стране власти услед  забране српских књига.

Лутерански свештеник у Лужици Јуриј Лудовици написао је 1673. г. „Основе граматике горњолужичког језика (Rudimenta Grammaticae Sorabo-Vandalicae idiomatis Budissinatis deliniat), али је по свему судећи и ова граматика такође нестала у општем прогону  српских књига.

Тек је чешки аутор и језуит Јуро Кригар на Универзитету у Витенбергу (који се тада није налазио под влашћу Пруске) 1675. г. издао књигу „О Срболужичанима, словенском народу обично називаном `Венди` (Disputationem Historicam De Serbis ; Venedorum Natione vulgo dictis die Wenden …). Он је дословно тврдио да се Мишањ (Meissen) раније „називао Сирбија или Сорабија а пре тога Бојемија“. Такође је он одлучно тврдио да је погрешно Србе сматрати Вандалима који су германски народ, као ни са Венетима и Словенима Поморја. Доследно је стајао при сарматском пореклу Срба, као и Пољака, Чеха и осталих Словена. Позивајући се на Хелмолда пише о Србима: „Не постоји народ искренији и гостопримљивији од Срба. Ненадмашни у ратарству и лову, а сва добра чувају најснажније од њих, спремни да крваре и кажњавају пљачке и крађу. Од њихових мана издваја се – гостопримство. Срби имају законе по којима сутра или увече додељују своје госте, или их краду. (…). Већином је народ весео и насмејан, гостољубив, пријатељски искрен, а истичу се као верни пријатељи, вредни, једноставни и побожни.“ Кригар је тврдио да су северне Србе  покрстли Саксонци у X веку.

Породица Френцел  је у доба прогона одржала светло горњелужичке књижевности у домовини северних Срба

Упркос прогону српског језика у Пруској, Срби су наставили борбу за свој језик. Године 1689. је Захарије Бирлинг написао ортографију „Вандалског“ језика (Didascalia seu Orthographia Vandalica).

Будишински лутерански свештеник Михал Френцел (старији) је тајно преводио Нови Завет на горњолужичко наречје српског језика, стрпљиво чекајући време слободе за српску књигу. Није га доживео, али је његов рукопис сачуван. У лутеранској пруској држави је превод Новог Завета на српски тек после смрти аутора публиковао његов син Михал Френцел (млађи) 1706. године. О дубоко укорењеном осећању српске љубави за свој језик, домовину и словенско јединство сведочи писмо Михала Френцела руском цару Петру Великом приликом његове посете Дреждању из 1697. г, које почиње речима: „О ти Саксонијо, особито ти Дреждању, ти се до сад никад таквом чашћу удостојио ниси да ти дође велики цар и велики господар који с милионима својих поданика говори на нашем лужичком или сарматском језику …“

Готфрид Вилхелм Лајбниц

 

Други син Михала Френцела (старијег) био је Михал Абрахам Френцел. Такође је био лутерански свештеник, енциклопедиста, и историчар. Успео је да штампа своја дела о Србима, али је књиге опрезно издавао само на латинском језику: „О настанку језика српског“ (De originibus linguae Sorabicae 1693 и 96. г), и „Свакакви лужички називи“ (Lusatiae utriusque nomenclator 1719. г). Године 1719. издао је књигу „О боговима Словена у појединостима“  (De diis Slavorum in specie). Његова „Историја народа и обичаја Горње Лужице“ (Historia populi et rituum Lusatiae Superioris) остала је непозната до данас, чини се да је и њу појела мржња према српској књизи.

Трећи брат Саломон Богухвал Френцел је такође био српски писац из Горње Лужице. Писао је о историји Саксоније.

Пуни превод Библије на горњолужички дијалект српског језика је до 1707. г. завршио римокатолички свештеник Јуриј Хавштин Светлик.

Тужна судбина Готфрида Лајбница

Домаћин руског цара Петра Великог приликом његове посете Саксонији био је Готфрид Лајбниц, најчувенији од свих немачких Срба. Лајбниц  је рођен у граду Липск (којег су Немци преименовали у Лајпциг) као син лутеранског свештеника, Србина, и мајке Саксонке. Иако је у србофобном Берлину основао Немачку академију наука, умро је презрен и одбачен након покушаја да оснује академију наука у Аустрији и Русији.

Клевета једног шкотског математичара била је снажнија од све протестантске етике Лајбницових немачких колега. Лутеранске вредности им нису сметале да га до краја живота исмевају називавши га плагијатором. Лутерански свештеници чак нису хтели да му одрже опело, прогласили су га за безбожника не умевши или не хтевши да појме дубоке филозофске основе његове вере у Бога.

Једина родбина Готфрида Лајбица (по мајци Немици) чак није желела да сахрани ујака, па је његов гроб остао неосвећен и затро се. Истина о делу великог научника се пробила тек пола века касније и то трудом научника ван немачких земаља. Његов гроб је идентификован тек 1902. г.

 

НАПОМЕНА:

Image result for витезови тевтонског реда

Тевтонски витезови или Тевтонски ред (латинскиOrdo domus Sanctæ Mariæ Theutonicorum Ierosolimitanorum, je „ Немачки верско-Витешки ред “, (немачкиDeutscher OrdenСветог римског царства основан 1191. у АкриПалестина (данас Ако у Израелу). У средњем веку су били крсташки витешки ред и носили су беле огртаче са црним крстом. То је сада клирски ред смештен у БечуАустрија. Средњовековни ред је имао значајну улогу на Блиском истоку контролишући луку Акра. Пошто су хришћанске снаге поражене на Блиском истоку, Ред се преместио у Трансилванију 1211. како би помогао у одбрани Угарске од Кумана. Протерани су 1225. пошто су наводно покушали да се поставе под папски, а не угарски суверенитет.

На основу Златне буле из Риминија, велики вођа Тевтонских витезова Херман фон Салца и војвода Конрад I од Мазовије су заједно напали Старе Прусе 1226. како би их покрстили у Пруском крсташком походу. Тада су витезови били оптужени за превару пољске управе и образовање независне Монашке државе Тевтонских витезова.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email