Матица српска на челу националног препорода северних Срба – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

 

У доба кад су немачки лутерани били заузети укидањем историјских германских нација ради стварања јединствене немачке нације, а јункери заузети стварањем јединствене државе, занемарили су северне Србе

Ове околности су Срби искористили да развију народни препород, обједине своју културу и створе културне установе свог народа

 

Старање о култури и просвети Срба је постепено преузимала Матица Српска (доњелужичким наречјем: Maśica Serbska, горњелужичким: Maćica Serbska) у Будишину, основана 1847. године. Препород српске књижевности трајао у Лужици и око ње као главне установе културе све до потпуне забране делатности 1937. г. и конфискације имовине Матице Српске 1941, када су нацисти поново почели свеобухватни прогон српског имена, језика, писмености и културе. 

Матица српска је основана као литерарно научно друштво Срба у циљу очувања и ширења знања о лужичким Србима и њиховој култури. Њени оснивачи су били писци Хандриј Зајлер, Јан Арношт Смолер и учитељ Корна Јан Смолер (отац Јана Арношта Смолера). Зајлер је био богослов Липског универзитета и оснивач Српско-лужичког проповедничког друштва. Њега је, иако протестанта, на Липски универзитет лично упутио католички епископ Франц Јуриј Лок, такође великан српске културе. Новинар, филолог, писац и издавач, Зајлер је и аутор химне северних Срба, Прелепа Лужица. Био је познаник Симе Милутиновића Сарајлије, који је Зајлера одуешвио представљајући му свој спев Сербијанка. Јан Арношт Смолер, такође писац и издавач, оснивач и уредник неколико српских новина, основао је „Српски дом“ у Будишину, а учествовао је на Словенском конгресу у Санкт-петербургу 1867. г. Смолер је први објавио географску карту Лужице, домовине лужичких Срба.

Оснивачки Матице српске: Хандриј Зајлер, прва страница његовог рукописа химне „Прелепа Лужица“ и Јан Арношт Смолер

Успех Матице српске је био плод спретног постављања великана српске културе према властима, слободољубивог духа времена и јединства Срба лутерана и Срба римокатолика. Оснивачи су се најпре обратили Суду Саксоније молбом да српски језик буде равноправан с немачким језиком.

Први председник Матице српске био је Бедрих Адолф Клин, члан лутеранког Српског проповедничког друштва, касније нотар у Будишину. Захваљујући својој непоколебљивој оданости владару 1848. године испословао је Клин дозволу за рад Матице Српске (на чијем челу је остао до краја живота) и добио дозволу за издавање њеног часописа.

На челу Матице српске је Клина наследио 1856. године Ернст Рихтар, присталица либералних политичких идеја, судија а потом адвокат и уредник српских новина у Лужици.

Након Рихтара је на чело Матице српске 1872. године дошао њен оснивач Јан Арношт Смолер, о коме сам већ писао, а њега је 1882, године наследио римокатолички свештеник Михал Хорник. Овај вредни човек је био оснивач Друштва св. Кирила и Методија (Towarstwo swj. Cyrila a Metoda) које је окупљало националну српску римокатоличку омладину Горње Лужице и покренуо је неколико српских часописа у Горњој Лужици. Образовао се у Прагу (најпре у лужичкој семинарији, а затим на Карловом универзитету где је ступио у студентско братство римокатоличких Срба „Српкиња“ (Serbowka) из којег је стасало мноштво српских писаца, драматурга, филолога и песника. Основао је први римокатолички часопис лужичких Срба Католски посол (Katolski Posoł), Лужичан (Łužičan) и Српски господар (Serbski Hospodar).

 Михал Хорник, Корла Август Калих и Јуриј Љушчански

Наследник Михала Хорника на челу Матице Српске је 1894. постао лутерански свештенослужитељ и филолог Корла Август Калих, а њега је наследио 1895. г. Јуриј Љусчански. Љусчански је био апостолски администратор римокатоличке цркве за Саксонију. Љусчански је с Михајом Хорником превео Нови завет на горњелужичко наречје ускладивши његове речи према терминологији римокатоличке цркве. Као некадашњи ђак Лужичке гимназије у Прагу, написао је и објавио Кратку историју лужичке семинарије.

На чело Матице српске је 1905. г. ступио лутерански свештеник, писац и песник Јан Павол Кшижан. Потом од 1923. г. Јакуб Скала који је успешно од папе Бенедикта XV испословао оснивање апостолске администратуре у Мајсену на чије чело је именован. Ова апостолска администратура је 1921. г. постала бискупија, па није претерано рећи да је обнова римокатоличке цркве у Саксонији српска заслуга. Међутим, потоње римокатоличко укидање Лужичке семинарије је била мера која је имала великог значаја за почетак раскида српско-чешких веза. Римокатоличка црква је вековну Српску семинарију у Прагу угасила, њену зграду предала прашким градским властима, а римокатоличке и српске студенте упутила да се школују у Немачкој.

Од 1925. г. је на челу Матице српске Арнхошт Херман који је у доба Вајмарске републике именован за председника Националног савета Срба. Био је оснивач омладинског народног сабора младих Срба „Сусрет“ (Schadźowanka) На чело Матице српске је 1934. г. допао Бено Симанк, а 1938. године Густав Алвин Мјерва. Мјерва је је на челу Матице српске остао до њене нацистичке ликвидације 1941. г, а следеће године су га нацистичке власти протерале из Лужице.

 Јан Павол Кшижан, надгробни споменик Јакуба Скале и Арношт Херман

На чело обновљене Матице српске је 1946. г. дошао Јакуб Влацјавк, историчар и професор Колумбија универзитета. Педантан, вредан и детаљан, био је то један од најбољих познавалаца завичајних историја, етнологије и писаних споменика Саксоније. Био је саксонски академик и он је Матицу српску 1950. г. увео у чланство Саксонске академије наука у Липсику. Родном српству се посебно одужио прикупљајући податке и објављујући биографије значајних синова свог народа. После његове смрти Матица српска није имала председника све до 1990. г. када је на њено чело дошао Херард Вирт. После њега је 1991. г. на челу Матице српске био Мертин Вјелкељ, затим од 2008. Јан Малник, а од 2016. Јуриј Лусћански.

Матица српска је током свог рада све време издавала „Часопис Матице српске“ (најпре под именом Časopis Towarstwa Maćicy Serbskeje а од 1872. г. Časopis Maćicy Serbskeje) на оба српска књижевна наречја. Први уредник часописа био је Јан Арношт Смолер, а потом Јакуб Бук (1853—1867), Михал Хорник (1868—1894), Арношт Мука (1894—1932) и Ота Вичаз (1933—1937). На сајту данашњег Српског института налазе се данас у електронском облику доступни сви бројеви „Часописа Матице српске“.

Наравно, национални препород северних Срба уопште није ишао глатко. Политичка удружења Срба никад нису дозвољена, њихови политички захтеви су одбијани, чешће игнорисани, новине су им забрањиване. По немачком националном уједињењу Срби су изложени германизацији која је спровођена државном политиком званом Kulturkampf.

Јакуб Вјацлавк, српски великан завичајне културе Саксоније

Насловна страна Часописа матице српске из 1848. и Српски дом у Будишину који је био седиште Матице српске

 

  Смолерова географска карта Лужице, домовине лужичких Срба из 1843. г.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email