Књига „Ратни дневник – Пале 1993-1995“, Холанђанке Јени Лигтенберг

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

У свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, 13. јуна 2017. године, представљена је књига „Ратни дневник – Пале 1993-1995“, Холанђанке Јени Лигтенберг коју је издала Академија науке и умјетности Републике Српске, Матичне библиотеке Источно Сарајево и Издавачка кућа „Свет књиге“, а коју је приредио проф. др Мирко Шошић.
О књизи и ауторки су говорили др Драган Калинић, Драган Давидовић, проф. др Бранко Летић, Боро Драшковић и приређивач проф. др Мирко Шошић који су са њом, свако на свој начин, сарађивали тих тешких ратних година.
Истинска ратна хероина Холанђанка Јени Лигтенберг, тренутно болесна и због чега овај пут није могла доћи, у својој књизи слика ратну стварност у Републици Српској, пише о раду српских ратних болница на Палама и у Касиндолу, сведочи о хуманости и етици српских лекара, о врлинама Срба и о лицемерју међународне заједнице.
Необична и на сваки начин посебна прича Јени Лигтенберг, по њеном казивању, почела је тако што је као разумно биће, посумњала у званичну „медијску истину“ о томе како је у сукобу три народа и три религије на Балкану раних деведестих само један народ крив и заслужује санкције а друга два су невине жртве и потребно им је дати пуну подршку. Било јој је чудно и помало сумњиво да, постоје једни „тако лоши“ и други „потпуно добри“.
Овакво почетно размишљање пензионисану апотекарку Јени Лигтенберг из Холандије доводи на простор Пала и Сарајева, да се лично увери у право стање ствари. За такав наум добила је тронедељну визу, а остала је пуне три године. Мирни и удобни пензинерски живот и уживање у деци и унуцима заменила је напорним радом и опасним опстајањем са српским народом у тим тешким ратним околностима.

Као магистар апотекарства, госпођа Јени Лигтенберг није свој рад ограничила само на сортирање лекова приспелих у многим акцијама хуманитарне помоћи, иако је тај рад углавном трајао од четрнаест па и до пуних османаест сати на дан. Говорећи о томе она сведочи да је веома често од пуног комбија лекова добијених у хуманитарној помоћи могла да одвоји пет до осам килограма онога што је употребљиво и што се сме дати рањенику и пацијенту, па зато и ту „помоћ“ назива лицемерном као и политику коју воде моћне државе Запада. У свом не мирењу са насталим стањем и увреженим ставововима, она чак пише водећим политичарима Запада, Клинтону, Картеру, Ван ден Бруку и осталима, покушавајући и на тај начин да свет призове разуму, да прихвати истину а не лажи, укаже на погубност сукоба Исток – Запад, опомиње да свет не сме остати без вредности Источне цивилизације и чак пророчки указује на погубност продора радикалног ислама.
Кроз свој дневник она показује да своју собу код српских домаћина назива својим домом, а својима зове српски народ и колеге, болничко особље са којим ради. Казује о лицемерју међународних организација, о томе како јој високорангирани представник међународне организације још 04. јула 1995. године најављивању „велики догађај који ће све променити“, а за који се потом испоставља да је „злочин у Сребреници“. Укратко, Јени Лигтенберг о рату на простору БиХ и догађајима у вези са њим износи истину.
Са изразитим поштовањем, захвалношћу и љубављу о књизи и ауторки говорили су њени ратни пријатељи и сарадници, свако из свог угла. Низала су се присећања ратних догађања, казивања о несебичном давању, подношењу великих напора и неуморном чињењу у те три године њеног боравка међу српским народом.
Надахнути говорници су казивали о томе како је научила српски језик, ишла на паравославне литургије, походила породице где су рођене бебе, сву своју пензију трошила на куповину хране за рањенике, …. Можда најбољу илустрацију ко је Јени Лигтенберг даје казивање проф. др Мирка Шошића који каже да је на питање какав је његов однос са Јени Лигтенберг казао: „Како се описује јачи однос или нешто веће од пријатељства?“
Указано је и на то да многи детаљи, тачно и пуздано забележени, могу бити извор за историјографију, а ауторка је упоређена са др Арчибалдом Рајсом и мис Ирби.
Књига Јени Лигтенберг „Ратни дневник – Пале 1993-1995“ преставља изворан документ о времену и догађајима из рата у БиХ, а нас подсећа на потребу да чувамо успомену на људе који су нас својим делима задужили. Ово је још један камен у мозаику истине о борби српског народа за слободу и опстанак, камен који је има посебан значај ако се има у виду да га је приложио један странац који долази из дела света у којем влада „друга истина“.

Петко Рашевић

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

ebforum

Praćenje i analiza stanja bezbednosti u svetu sa težištem u Evropi i Aziji.