Домовина северних Срба без самоопредељења или аутономије – ДУШАН КОВАЧЕВ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Покрет Младосрба је довео до обједињења северних Срба око организације Домовина. Поразом Централних сила северни Срби нису остварили право на самопредељење, па чак ни право на територијалну аутономију. Ипак, учинили су све што је било могуће да заштите свој идентитет и културу

Упркос забране језика у школама и проповеди у црквама на територији немачке империје, северни Срби нису клонули духом, већ су налазили начина да  бране своја права, да заштите свој језик и културу.

Младосрби: Од народног фестивала Сусрет до заједнице Домовина

Ново покољење младих и образованих северних Срба се удружило око Јакуба Барт-ЧишинскогАрношта МукеБјарнарта Крауца и Јана Арношта Холана. Прозвали су себе Младосрбима и бацили се на темељно истраживање статистике и демографије свог народа. Тада је у Немачко било више од 200 хиљада Срба.

У Крусћици (Crostwitz) су 1875. године заједно са српским студентима први пут  организовали српски фестивал Сусрет (Schadźowanka). Овај фестивал је постао редован и упркос повременим онемогућавањима од стране немачких власти он траје до данас.

Стара зграда српског дома у Будишину из 1937. ФОТО: Википедија

Култура северних Срба је до тада већ нашла искрене пријатеље међу Немцима који себе нису видели у вековној традицији ниподаштавања Словена. Срби су на себе скренули пажњу славјанофила. Јуро Суровин (Georg Sauerwein) је јавно иступао у одбрану права Срба и против  владајућег шовинизма у Немачкој.

Рад Младосрба је проширио националне идеје и самосвест међу српским сељацима, па су и они активно почели да се баве политиком. До 1909. године Срби су већ имали посланике у локалним скупштинама, а 1910. и 1912. године су активно протестовали против германизаторске политике школске управе која је учење српског језика сузбила у први и други разред тек неколико основних школа.

Срби су још 1879. године устројили у Будишину Српски дом, а 1911. године основали су Друштво Хандрија Зајлера које је окупило преко 200 чланова и посебно се трудило да одржава позоришне представе.

У саксонском граду Војереци оснвана је 1912. године заједница тридесет српских удружења под именом Домовина (Domowina) и одмах је ступила у Федерацију европских националних мањина и група, Друштво угњетених народа и друга међународна друштва. Оснивачи су били: Арношт БартХандриј Кронa, Јириј Слодењк, Кристиан Богумил Швјела, Јан Дворник, Јуриј Делењк, Август Лапштих, Франц Крал иМихаљ Навка. Први управник „Домовине“ био је њен оснивач, Арношт Барт.

Домовинакровно удружење Срба које ипак није њихова аутономија

Нама јужним Србима (овако нас зову северни Срби) историјски развој статуса  удружења Домовина је од посебног значаја, за упозорење и поуку. Наиме, Домовина је удружење које на својеврсни начин има статус налик данашњим кровним мрежама  НВО.

Домовина је остала кровно удружење Срба. Оно је основано и развијано с надом да прерасте у политичку заједницу српских удружења и општина, али никад није стекло  статус српске политичко-територијалне аутономије.

Јакуб Барт Чишински, Арношт Мука, Бјарнат Крауц и Јан Арношт Голан били су међу оснивачима покрета Младосрби чији припадници су вредним радом, личним напором и залагањем стварали народно јединство Срба у градовима и селима њихове домовине . Извоник Фотографија: Википедиа

Што се тиче културне аутономије, мукотрпно се Домовина старала о култури Срба, под веома честим, дужим или краћим ометањима, изложена пропаганди и другим видовима манипулације, забранама, под сталним полицијским надзором и редовном инфилтрацијом људи у служби страних „домаћина“ који су се давно одомаћили у српској домовини. Притисци на Домовину су у Немачкој опадали или расли сразмерно опадању броја Срба, забораву њиховог језика, те политичког и економског значаја у њиховој сопственој домовини.

Све ово морају да знају и јужни Срби које силом или манипулацијом данас воде на пут интегрисања у европску унију немачког народа из које је Велика Британија побегла главом без обзира. До истоветности слично судбини северних Срба, већ годинама се припрема и нама, јужним Србима, под управом режима Александра Вучића.  Његов режим је са сепаратистичким режимом на Косову и Метохији уговорио Заједницу српских општина у складу с „уставом“ и „законима“ сепаратиста, а потом је лично Вучић у Војводини Немце најпре прозвао „домаћинима“, а затим и „браћом“.

Северним Србима није допуштено ни да захтевају право на самоопредељење

Арношт Барт је био најзначајнији политичар северних Срба. Овај нацонално свесни Србин је доследно подржавао саксонске конзервативце да би њиховом добром вољом за свој народ постигао бар основну школску и културну самоуправу. Током Саксонске револуције 1918. године, Барт је био међу оснивачима Српског народног комитета.

Реаговао је Барт на мировни пројект Вудро Вилсона и припремио захтев остварења  права на национално самоопредељење за Србе у Лужици. Његов захтев је био реалан, ограничен на националну аутономију Срба у окриву Немачке или Чехословачке. Иако је за своје идеје придобио једва неколико припадника Српског народног комитета, ипак је ушао у преговоре са чехословачким властима.

Оснивачи Домовине, кровног удружења северних Срба: Арношт Барт, Кристиан Богумил Швјела, Франц Крал и Михал Навка. Изворник фотографија: Википедиа

Покушао је Арношт Барт да учествује на Париској мировној конференцији 1919. г, без успеха настојећи да га чехословачка делегација прихвати као свог члана. До данас није јасно зашто се захтви северних Срба нису појавили на Париској мировној конференцији и зашто њих нису подржали тадашњи чехословачки политичари.

Занимљиво, сачувана је једна мапа Лужице у саставу Чехословачке, која је приложена документима чехословачке делегације. Аутономија српске Лужице у Немачкој би изискивала измену територијалног уређења Немачке, пошто је Лужица била област подељена између немачких покрајина Шлеске, Браденбурга и Саксоније.

На примеру Арношта Барта показало се како Немачка реагује на покушај помињања српског права на самоопедељење у међународним односима. Када се вратио у своју домовину 1920. године, убрзо је ухапшен и осуђен на три године затвора. По издржаној казни учествовао је у раду Српске народне партије која је основана 1919. г. (Serbska Ludowa Strona, данас Łužiska Ludowa Strona или Лужичка алијанса). Нацисти су Арношта Барта ухапсили поново 1933. г, чим су преузели власт у Немачкој, а 1935. г. су га и протерали из родне Лужице. Од 1944. до 1945. године су немачке власти Арношта Барта поново затвориле. После Другог светског рата је учествовао у обнови српских организација, а до краја живота је остао веран својим конзервативним ставовима.

Северним Србима није допуштено ни да истакну захтев за националном аутономијом или националним самоопредељењем. Срби ипак нису били одлучни у истицању тог захтева. Није то био израз неспособности или кукавичлука, већ напротив, израз дубоког осећаја за политичку стварност.

Северни Срби нису могли захтеватиправо на самоопредељење у условима разобручене еугенике и расизма

Ниподаштавање Срба и препуштање њихове културе и језика „милосрдном“ забораву по моделу Рихарда Андреа је у Немачкој брзо превазиђено. У Немачкој је већ крајем XIX века „наука“ убрзано трагала за „напреднијим“ дисциплинама. Еугеника је постала изванредно популарна захваљујући Ернсту Хекелу. Рихард Кнотел и Карл Ролинг су 1904. г. издали веома поопуларни албум графика у колору (Стари Фриц у педесет слика) који на духовит начин представља пруску врлину.

Победа немачке војске над народом Хереро, рад Рихарда Кнотела из 1904. г, Фото: Википедиа

Немачки аутор Курд фон Штранц је 1904. г. објавио чланак Die Interessanten Völkerscjaften im Reich, Nord un Süd, Eine Deutsche Monaтsschrift, стр. 365, износећи став да међу северним Србима има трагова „маорских и полинезијских раса“. Исте године је уметник Рихард Кнотел објавио слику „величанствене“ освајачке победе немачке војске над народом Хереро на југозападу Африке.

У савремено доба је о  значају Штранцовог рада писао немачки историчар и сарадник Српског института Волфганг Виперман (у раду Antislavismus који је објављен у зборнику: Puschner Uwe i Scmitz Walter –  Handbuch zur “Völkischen Bewegung” 1871-1918, K. G. Saur, Munchen – New Providence – Kibdib – Paris, 1996, стр. 518). Курд фон Штранц није био тек немачки историчар. Он је био високо позициониран у тадашњој саксонској елити (његова пуна титула је гласила: Freier und Edler Herr von Tüllstedt, Burggraf von Leisnig; sächsisch-weimarischer Bezirkskommissar, Vorstandsmitglied des Alldeutschen Verbandes, Vorsitzender des Provinzialverbandes des Dt. Wehrvereins). Био је и утицајни члан расистичке, антисемитске и империјалистичке Пангерманске лиге (Vermerin, Jan -The First World War and German National Identity: The Dual Alliance at War, Uniersitz of West Anglia, Cambridge University Press, 2016, стр. 139). Чланови Пангерманске лиге су били први који су радили на употреби социјал-дарвинистичких начела ради давања легитимитета немачком империјализму, још од Бизмарковог доба. Штранц је 1918. г. у Липсику објавио књигу која је објашњавала немачке циљеве у Првом светском рату (Наш народни ратни циљ /Unser völkisches Kriegsziel/). Курд фон Штранц је био један од ретких пангерманских политичара који је од 1921. г. подржавао Вајмарску републику. Његов значај у јавности је био изузетан, јер осим што је био врхунски демагог, био је један од аутора ултранационалистичких и фанатички антисемитских дневних новина Tägliche Rundschau (Pulzer, Peter – Jews and the German State, Wayne State University Press, 1992, стр. 176). Треба знати и да фамилија фон Штранц припада браденбуршком старо-високонемачком високородном реду Adel (Edles Geschlecht). Штранцови су пореклом из Тирингије, помињу се као немачка фамилија већ 1120. г, иако је она, како сматра историчар њихове фамилије, вероватно словенског порекла (Stranz, Car Friedrich v. – Geschichte des dem freien Herrenstande, den Schloßgesessenen und Rittern im Mittelalter angehörenden edlen Geschlechts Strantz: urkundlich und kirchlich nachgewiesen vom Anfange des 13. Jh. bis neuester Zeit, Graß, Barth, 1838).

Мапа српске Лужице у саставу Чехословачке државе која је сачувана у Чехословачком документарном материјалу приложеном ради потреба делегације на Париској мировној конференцији 1919. године. Фото: Википедиа

Северни Срби су добро знали на шта су спремне немачке власти, а добро су памтили и ужас немачког истребљења народа Хереро и Намаква у Намибији с почетка XX века (Erichsen, Casper; Olusoga, David – The Kaiser’s Holocaust: Germany’s Forgotten Genocide and the Colonial Roots of Nazism, Faber and Faber, London, 2010). Ово истребљење је тада сматрано практичном применом закона еволуције и спроведено је у складу с еугеничким начелима, јер су намибијски народи сматрани нижом расом која треба да нестане пред вишом. Том практичном применом еугенике у Намибији, деценијама пре појаве нацизма, руководили су гувернер Немачке југозападне Африке Хајнрих Ернст Геринг (отац Хермана Геринга) и Генерал Адриан Дитрих Лотар фон ТротаЕуген Фишер (еугеничар, потоњи нациста и директор Кајзер Вилхелм института за антропологију, људско наслеђе и еугенику) који је већ тада на несрећним Намибијцима изводио своје експерименте.

Знајући какве би кобне последице по њих могло изазвати истицање политичких захтева у међународним односима, Срби у свом Националном комитету нису желели да се замере немачким „домаћинима“ своје домовине. Били су Срби свесни какве су прилике у Немачкој и опасности које би донео српски захтев за самоопредељењем у младој, бројној, милитаристичкој и агресивној немачкој нацији чији интелектуалци су постајали обузети све растућим одушевљењем за еугенички разционализовани расизам.

Српски захтев за аутономијом или самоопредељењем пред Немачком пораженом у Првом светском рату би представљао махање црвеном марамом пред разјареним биком. Да су одлучније тражили право на самоопредељење, врло је могуће да би и њих  прогласили за подљуде у држави која је хитала да применом еугенике убрза „еволуционе процесе“ у корист „више расе“.  

Напомена:

Ауторски текст је приређен ради објављивања на сајту Центра академске речи Шабац. Фотографије употребљене у тексту назначена су наводом извора.  Њихова прилагођења извршена су ради јединствености изгледа целине и смисла текста, у складу с моралним правима аутора, без имовинског искоришћења и у складу са прописима о ауторским и сродним правима. Дозвољен је пренос текста без измена наслова, уводника и садржине и уз навођење изворника са којег је текст преузет. Без дозволе аутора није дозвољен пренос текста циљу његовог имовинског искоришћења.

ИЗВОР: Центар академске речи

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email