Да ли су узалудне жртве рата на Косову и Метохији? – МИРЈАНА АНЂЕЛКОВИЋ ЛУКИЋ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Косово и Метохија је одувек било поприште интереса великих сила. И то из више разлога: због великог рудног богатства и изузетног геостратешког положаја. Косово и Метохија су трезор Републике Србије и кад би се све то природно богатство искористило на паметан начин Србија би била веома богата земља без сиромашних људи.

Косово је ослобођено од турских окупатора 1912. и припадало је територијално Старој Србији.
Невоље које Србија има данас са својом територијом Косовом и Метохијом су настале давних 1945/46 година, кад је “највећи син наших народа”, заједно са својим потуљеним пријатељем и сарадником Едвардом Кардељем на једној седници врха КПЈ, 1945. године предложио да се Косово припоји Србији. Одлука о припајању донета је касније на скупштини АО Косово и Метохије, које ће тако уместо Аутономне Области, постати Аутономна Покрајина. Српски комунисти, прости и необразовани, а подмићени положајима и вилама на Дедињу, нису разумели перфидност израза, већ су то схватили као решење за српску покрајину, која ће касније, уз 15 нових српских општина постати територијално ово што је данас. Занимљиво је да су Шиптари после Брионског пленума, кад је смењен Александар Ранковић, захтевали да се не зову више Шиптари, него Албанци!

Овој територији 1959. године , поред већ припојних чисто српских 15 општина, Косовској Митровици се припајају срезови Лепосавић и Лешак, из Рашког округа. Тако је уз помоћ „највећег сина нашег народа“, парчана Србија, а Хрватска увећавана како никад у својој историји није била. И све на рачун Србије и Срба. Ни дан данас никоме није јасно како се ово припајње догодило и ко је то наредио. Не постоје никакви писани трагови о овој скандалозној одлуци којом је увећана територија Косова и Метохије за 197 квадратних километара. Неко каже Слободан Пенезић Крцун, али ће највероватније бити да је то било масло Петра Стамболића како би се умилио врховном команданту и постао делегат у влади Србије. Израз „припајање“ (који су највећи србомрсци Тито и Кардељ смислили), носи у себи и опасност од „издвајања“! Јер како је нешто припојено, тако може и да се издвоји. Фадиљ Хоџа је ово потврдио на фебруарском заседању ЦК КПЈ 1945., кад се разговарало о „припајању“ Косова Србији, да се може говорити о „праву народа Космета на самоопредељење“! Још тада се знало шта ће се десити са српском територијом али су српски комунисти то у свом незнању, аминовали! Верни Титу до гроба!

На следећим сликама је представљена еволуција раста Косова и Метохије на рачун српских територија:


Фото: принтсцреен
Извор: хттпс://www.српскаисторија.цом/како-су-комунисти-мењали-границу-косова-после-1945/

На првој слици са малом површином Косова, приказана је територија коју је Србија ослободила 1912. После Другог светско рата су придодаване српске општине, на последњој слици је Косово и Метохија како територијално изгледа данас.

Перфидност Тита и Кардеља према Србији и неодлучност и незнање српских комуниста довело је до данашње ситуације. Питање које до данас није добило званичан одговор гласи: Зашто је уопште морала да се доноси одлука о „припајању“, односно „прикључењу“ Косова и Метохије Србији, и са чије је територије оно присаједињено Србији, када се зна да је КиМ и пре Другог светског рата и увек пре тога, било саставни део Србије?[1] Ова формулација „присаједињење“ која делује тако безазлено, у будућности ће донети много невоља Србији, демонстрације, рат и претњу отцепљењем српске територије.

Интереси су надвладали поново, поново се алавост великих сила према туђој територији показала у свој својој ругоби. Уз помоћ страних обавештајних сила, а посебно НАТО-а створена је УЧК, коју су у почетку чак и Американци сврставали у терористичке организације, али су је после назвале ослободилачком војском, јер се „боре против српског терора“. Кад би било искрености међу западним народима, видели би да су једине жртве на КиМ били Срби. Побуна је почела још 1998, кад је савезна полиција ушла у покрајину како би спречила ескалацију злочина.
И тако је почело. Генеза догађаја је опште позната.

Агресија је почела 24. марта 1999. године јер НАТО није могао да гледа мирно на „егзодуз“ Алабанаца, па је предузео масовну бомбардерску акцију по свим деловима српске територије а нарочито на КиМ . О агресији НАТО и херојској борби бораца из 549. моторизоване бригаде говори Божидар Делић тада пуковник, а данас генерал мајор у пензији. [2]

Киша артиљеријских зрна која је у рано јутро на дан 27.05. пре 21 годину засула положаје 549. моторизоване бригаде Војске Југославије између караула Ћафа Прушит и Ликен означила је почетак једне од најтежих борби у рату за одбрану земље 1999. године – битке на Паштрику. Овај сукоб по односу снага, грчевитом отпору бранилаца и жестини непријатељске авијације, ушао је у анале херојства Војске Југославије током НАТО агресије. У предвечерје непријатељске офанзиве која је имала кодно име „Операција Стрела“ на граничној линији дугој око шест километара било је свега 400 граничара и војника. Наспрам њих било је око 5.000 терориста УЧК, артиљерија и тенкови регуларне Војске Албаније. Циљ „Стреле“, како је замишљен у Бриселу, Вашингтону и Тирани, био је копнени упад у СРЈ, прекид комуникације Призрен -Ђаковица и пролаз у дубину покрајине. Тиме би ВЈ била принуђена на предају границе, одступање и повлачење са простора Косова и Метохије. То се, међутим, није десило.
Упркос тешким искушењима, сваки борац био је спреман на жртву. Војска се херојски борила. О томе сведоче и жртве – у операцији „Стрела“ 549. моторизована бригада, имала је 25 погинулих и око 200 рањених бораца. У зони бригаде погинуло је укупно 87, а рањено и повређено 300 официра, подофицира и војника.

–„ И данас се сећам лика сваког погинулог борца – са сетом каже генерал Делић. – Према свим војним параметрима, спрам силе која је била насупрот нас, наши губици су били минимални. Тако каже наука, али ја не мислим тако. Сваки наш губитак за мене као команданта био је превелик. То сам мислио тада, а и данас се ништа није променило“.
Министар војни Вулин на годишњицу битке на Паштрику рекао је да је то била епопеја која се на граници одвијала. То је била бриљантна операција, којом су непријатељу нанети страшни губици, а која се водила до последњег дана НАТО агресије. Битка на Паштирку је требало да отвори магистрални правац НАТО агресији и да се копнено преко Косова и Метохије уђе у централну Србију. Какво лицемерје! Херојство са Паштрика је данашња влада занемарила зарад улаза у ЕУ. Садашњи председник Србије Александар Вучић ради све на признавању Косова и Метохије као лажне државе!

Велике су жртве пале за одбрану државне границе Албаније са Србијом. Питање је да ли ико у овој земљи размишља о том библијском херојству и да ли ико има права да те жртве и ту победу заборави и занемари због свог опстанка на власти и због магловитих обећања о уласку у Европску унију?

Битку на Кошарама преживели називају и „паклом Кошара“, то је била битка између припадника Војске Југославије и припадника терористичке УЧК, подржаване регуларном Војском Републике Албаније и НАТО авијације. Битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999 године. 125. моторизована бригада је имала велике губитке: 108 српских војника је 1999. године погинуло на караули Кошаре. [3]

Сви погинули и рањени борци били су углавном млади људи, војници на редовном служењу војног рока и мобилисани борци. Бранили су целовитост Србије. Да ли су њихове жртве данас обезвређене и да ли су биле узалудне? Њихова страдања, рањавања, оболевања касније од разних врста карцинома? Било је и добровољаца. Колико је жртава пало за одбрану државне границе и државе Србије? Да ли Вучић размишља бар мало о томе кад решава коначну судбину лажне државе „Косово“? Превише је младих људи пало за одбрану граница а данас кад се припрема признавање лажне, терористичке државе „Косово“, о њиховој жртви нико не води рачуна. Подижу се лицемерно споменици, као да они могу да врате назад борце пале на бранику Косова и Метохије.

Ратници те 1999. године углавном су имали године као што је у то време имао Александар Вучић, тадашњи министар информисања у влади Мирка Марјановића. Министар је постао 24 марта 1998. године у Влади националног јединства (каква коинциденција, јер на тај дан годину дана касније, 1999. године, почела је агресија на СР Југославију!).

Као министар донео је Закон о јавном информисању, којим је прописао високе новчане казне за новинаре чије се писање није слагало са политиком Слободана Милошевића. Казне су биле драконске и морале су да се плате у року од 24 сата, у противном би њихова имовина била заплењена. Тако су угашене многе новине, а многи уредници из тих редакција, као и њихови новинари, остајали су без посла. Да, имао је и Вучић у то време своју велику борбу!
Те несрећне 1999. године многи младићи из Београда и целе Србије су мобилисани и према својим војним распоредима кренули у одбрану отаџбине. Док су трајале крваве борбе на српским границама са Албанијом, Вучић је министровао, затварао неподобне новинаре и редакције, уништавао опозиционе новине. Његови вршњаци су тада били на бранику отаџбине, на ратиштима Србије, борили се дивовски са много надмоћнијим непријатељем и нису му дозволили да стане ногом на српску земљу. Млади Александар Вучић, радикалски министар у влади СР Југославије, је са безбедне удаљености пратио крваву битку коју су водили његови вршњаци и осуђивао агресију. У то време је добио велики стан у „црвенкапи“, у елитном насељу на Новом Београду.

Од тада је много воде протекло, Радикална странка се поцепала на Српску напредну коју је формирао, уз помоћ бившег амбасадора САД у СРЈ Монтгомерија, Тома Николић. Вучић се у то време великих ломова у Српској радикалној странци држао тајанствено. Није га било у јавности, само је кратко рекао новинарима како још увек размишља шта да ради. Тако тврдећи пазар, на крају је „преломио у мозгу“ и пришао новоформираној странци.

Почело је његово нагло напредовање: од генералног секретара радикала до садашњег председника државе. Зарицао се пре избора да ће све што су „жути“ пре њега потписали у Бриселу да повуче, да обесмисли… А онда је почео миц по миц на кратке, па на дуже стазе да разграђује Србију и да слуђује људе по Србији разним контрадикторним изјавама: Те немамо ми ништа на Косову, те Косово никад није било српско, те он никад неће да потпише самосталност за Косово, те решење ће бити болно… итд.

За осам година како је на власти, све је урадио да српска покрајина буде извучена из Србије и постане држава… Ради управо оно што су Тито и Кардељ зацртали као будућност Косову и Метохији кад су 1946. године „припојили“ српску територију КиМ Србији. Завршава њихов започети, подмукли план за растакање Србије. Ако председник и његова „елита“ признају лажну државу Косово и Метохије, онда су све жртве рата за Косово и Метохију обесмишљене и безвредне!

Деца комунизма данас настављају путем који им је обележио „највећи син наших народа“, а то је свођење Србије на Београдски пашалук.
Сенке прошлости досежу далеко!

Упутнице:
1. хттпс://www.новости.рс/вести/насловна/актуелно.69.хтмл:211004-Комунисти-мењали—границу-Косова
2. хттпс://србин.инфо/друство/годисњица-цувене-битке-на-пастрику-није-било-повлацења-поломљена-је-стрела-нато/
3. хттпс://www.курир.рс/вести/друство/3311233/108-српских-војника-је-1999-погинуло-на-караули-косаре-а-ево-како-она-данас-изгледа-призор-застрасујуц-јос-се-не-зна-ста-албанци-ту-планирају-да-изграде-видео

 

Преузето са сајта: Корени

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email