Британија се “раздружила” од ЕУ – и шта ми можемо из тог примера да научимо?! – Душан Ковачев

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Велика Британија је напустила Европску унију немачког народа. Од добра нико разуман не бежи, луд јури ка лошем. Зашто би Срби очекивали добро од ЕУ, кад тамо нема добра за Енглезе?

Вама сва права враћамо, уз добит 

и вишак који су ваша врла дела 

и одвећ су заслужила. Нек сваки 

пријатељ стекне награду за своје 

врлине, а нек сваки непријатељ 

искапи горак пехар за кривицу. 

Шекспир, Краљ Лир

 

Историја је учитељица живота, живот је често ироничан, а понекад циничан. Да ли се ико у данашње време сећа припадника Јуословенске војске у отаџбини који су током Другог светског рата узалуд чекали да се на југословенску обалу искрцају Енглези, врате младог краља и избегличку владу из Лондона, па да опет све буде добро? Британци су се у наше време искрцали из Брисела да би своја магловита острва вратили себи.

Низ европских нација које су биле и остале успешне и богате нису желеле да буду чланице ЕУ. Норвешка, Исланд и Швајцарска одбиле су да постану чланице Европске уније. Њихово историјско „не“ је рекао народ демократски на референдуму, па није морало да се ојача десетинама хиљада неистомишљеника у концлогору, као што је ојачано Брозово „историјско не Стаљину“ 1948. године.

Британска лабуристичка влада Харолда Вилсона је далеке 1975. године спровела успешан референдум о учешћу у европским интеграцијама. Међутим, тада су се Британци изјаснили да њихова привреда учествује на јединственом тржишту Европске економске заједнице, а не да постану подложници бриселске администрације ЕУ. У доба владавине Вилсона је почео политички успон Тонија Блера, али пре свега пробој агената совјетског КГБ-а у британску високу политику. Спекулисало се да је чак и сам Вилсон био совјетски агент. До 2016. године нико никад није питао Британце желе ли они да њихова држава буде члан европске наднационалне квази-конфедерације коју надјачава немачка превласт.

Европска унија се више не проширује, у њој је јаз богатих и сиромашних нација све већи, пуна је нерешивих финансијских и социјалнних проблема. Њене установе убрзано губе демократску природу. Од јаза богатог севера и сиромашног а презадуженог југа ЕУ још је горе безнадежо стање држава на истоку. Унутар саме ЕУ годинама посрће европска монетарна унија, па евро није платежно средство у свим земљама ЕУ, али јесте у Црној Гори. Пренормираност и бирократизација гуше ЕУ. Мале и сиромашније државе попут Кипра, Порутугалије, Грчке и Ирске су после почетног периода среће и напретка морале да прихвате бејлаут. То значи да овим државама ЕУ, њиховим привредама, извршном и законодавном влашћу, без обзира на прокламовану демократију, трајно влада конзорцијум којег чине бирократе Европске комисије, Европске централне банке и ММФ-а. Овај конзорцијум одавно отворено називају ужасавајућом фразом European troika.

Моменат за историју у Бриселу: Британска застава спакована и однета (31. јануар 2020.)

Исланд који никад није био члан ЕУ одбио је бејлаут. Пропадоше две исландске банке, јер Исланђани нису хтели да плаћају туђе дугове. Упркос томе Исланђанима је добро, много боље него португалској, ирској, кипарској, грчкој, италијанској и шпанској сиротињи која плаћа огромне дугове банака тонући у беду. Сиромашне државе ЕУ су зауларене немилосрдним мерама „европске тројке“. Враћају туђе дугове који се, упркос отплати, увећавају бржим темпом него што се отплаћују.

Британци су одлучили да напусте ЕУ слободно и демократски, референдумом на којем је сваки глас изјашњених вреднован једнако. Све невоље које су сломиле мале и слабе чланице нису биле разлог за одбијање снажне Велике Британије од ЕУ. Британце је од ЕУ одбило нарушавање њиховог суверенитета, нарочито у области социјалног старања, несналажење ЕУ у мигрантској кризи, али пре свега неумерено јачање Немачке на чији позив су мигранти преплавили ЕУ. Енглези не желе да буду чланови Европске уније немачког народа. Историја је показала да је критички став Маргарет Тачер према удруживању Британије у ЕУ био исправан.

Дан након искрцавања Енглеза из Брисела, у Енглеским пиљарницама је ипак било и зелене салате и другог свежег поврћа. „Највећа невоља“ којом су еврофили плашили Британце није се догодила, јер је Британско тржиште увозну пиљарску робу из ЕУ надоместило робом из Комонвелта и Латинске Америке. Сад еврофили Енглезе плаше да ће имати проблема с риболовом: наводно ће неко из ЕУ тражити енглеским рибарима аусвајс за пецање у Северном мору. Да велике невоље!

Шта Срби могу да науче из енглеског примера?

Пошто Енглези углавном бивају тамо где им је добро, значи да у ЕУ није добро, јер је Британија напустила чланство. Друго, ако Енглезима не ваља ЕУ, чему ми тамо да се надамо? Уосталом, у ЕУ нас ионако неће већ две деценије и објавили су да неће примати нове чланице до даљег.

Србија је од ЕУ две деценије добијала превише празних обећања о чланству и пуно претприступне финансијске помоћи. Као што је познато, обећање је лудом радовање, а новци IPAP и претприступних фондова су кроз Србију прошли без видљиве користи по народ. Да је од ове „европске помоћи“ икакве користи било, осетили би смо је, али нисмо. Ступањем на „пут евроинтеграција“ наш народ све масовније одлази у иностранство, а највише одлазе да постану немачки гастарбајтери, јер је у Србији све мање посла. Наш председник се хвали падом стопе незапослености, а не каже да је то последица масовне емиграције безнадежно незапослених у Немачку. У Србији на европском путу је више пензионера него запослених, а запосленост на државном послу је дража него у реалном сектору.

Председник Владе Ивица Дачић и први потпредседник Владе Александар Вучић на Првој међувладиној конференцији између Србије и Европске уније која је формално означила почетак преговора о придруживању Унији (21. јануар 2014. године) 

Након тоталне приватизације у Србији, главна страна инвестициона очекивања су од НР Кине, из фондова који се налазе у власништву ове социјалистичке државе. Некада су Кини српска предузећа успешно продавала пољопривредна возила и машине, и то у доба ратова и санкција. Међутим, током транзиције и приватизације та предузећа су пропала. Најобимнију успешну приватизацију је у Србији извршило једно предузеће из Русије. НИС Гаспромњефт је данас главни порески обвезник Србије. Српска привреда од Русије очекује јефтину еколошку енергију, а ЕУ је донела прописе којима је испоруку гаса „Јужним током“ онемогућила. 

Суседне Румуне и Бугаре је ЕУ примила у чланство хитно, чим су њихове државе дозволиле НАТО-пакту да се са њихових територија бомбардује наша земља. Обе државе се данас даве у хроничној депопулацији и корупцији. 

Пре него што је постала чланица ЕУ, Велика Британија је била савезница наше земље. По немачкој окупацији Француске, у Другом светском рату, Британија се годину дана сама борила против Хитлерове Немачке. У Европи су јој се тада једини придружили Срби. Велика Британија која је бомбардовала нашу земљу 1999. године, руковођена Блером и његовим пропагандистом Мекалистером, била је чланица ЕУ. Борис Џонсон, који је извео Британију из ЕУ, љути је противник Тонија Блера. Чему корисном данас у Србији могу да допринесу „саветници“ као што су Блер и Мекалистер?

Након изласка Британије из ЕУ, постало је очигледно да се ЕУ распада. Право питање је: када ће Србија прекинути бесмислену спољну политику и почети да се руководи својим интересом?

 

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email